Tag Archive | sexualnost

ZAŠTO (naročito) DEVOJČICAMA SA INVALIDITETOM NE TREBAJU (Diznijeve) BAJKE?  

 

Pepeljuga: Jednog dana je neki princ odlučio da treba da se ženi. Organizovao je bal ne bi li tu od mnoštva devojaka izabrao svoju buduću suprugu.

Pepeljuga se pojavila na balu i princ ju je zapazio. Ali nije bila onakva kakva je inače bila po kući- neugledna, prljava, u ritama- ružna. Da bi je princ primetio morala je biti lepa.

Jer prinčevi ne zapažaju ružne devojke.

Bajka kao i ostale slične govore da je samo muškarac taj koji ima mogućnost izbora. Žena samo treba da bude lepa i da čeka da bude izabrana.

Kako se to reflektuje na žene sa invaliditetom?

ŽSI uglavnom imaju nisko samopouzdanje, slabije mogućnosti za ostvarivanje socijalnih kontakata, slabije mogućnosti za uključenost u društveni život zbog fizičkih barijera, socijalne distance okoline, lične povučenosti.

Mnoge žene sa invaliditetom stupaju u prve sexualne odnose tek u svojim tridesetim (ili kasnije). Kad kažem žene sa invaliditetom pri tom mislim na žene sa fizičkim – motornim invaliditetom. Što motorni invaliditet više utiče na njenu mogućnost samostalnog funkcionisanja i na vizuelni utisak- to je tipičniji obrazac gorepomenutog ponašanja.

Neretko ti prvi seksualni odnosi nisu proistekli iz ljubavne veze već zato što je ona samo iskoristila mogućnost da to učini možda prvu a možda ne prvu ali u svakom slučaju –u tim godinama se možda već plaši da joj se više takva prilika neće pružiti. Najčešće je muškarac taj koji je predložio, inicirao seksualni odnos. Možda za vreme nekog seminara ili rehabilitacionog oporavka.

Problem nastaje onda kada se žena emotivno veže za muškarca sa kojim je imala odnose jednom (ili povremeno) i idealizuje ga. Zbog niskog samopoštovanja – to što je on (bio) sa njom je za nju znak njegove čovečnosti, dobre duše… Budući da ne doživljava sebe kao seksualno biće, ne može sebe da zamisli kao samo seksualni objekat, samo kao objekat nečije seksualne želje. Istovremeno želi da veruje je on video u njoj „nešto više“ – njenu ličnost.

I žena sa invaliditetom, kao svaka pepeljuga- čeka nekog princa koji će iz ovih ili onih razloga da je primeti. Svakog muškarca doživljava kao baš tog princa, jer drugi možda nikad neće doći. Na njemu je najčešće ishod njihovog odnosa. Ako on odluči da bude s njom –tako će biti. Ona se neće npr. boriti za njega a s druge strane, ostaće s njim iako u sebi zna da to nije to, da on nije TAJ princ. Pošto nije u mogućnosti (zbog pomenutih prepreka) a i pošto joj to nije ni u ličnosti – ona neće „organizovati balove“ gde će izabrati onog koji joj najviše odgovara. Ona će samo pristati na kompromis i pristati na onog koji joj dođe na vrata.

Drugim rečima-više nego druge žene koje odrastaju uz bajku o Pepeljugi, Snežani… žene sa invaliditetom su više pasivizirane kada je reč o uzimanju svog života u svoje ruke, više čekaju da budu birane i više idealizuju muškarce koji sa njima stupaju u odnose (veze).  Izbor kao da nikada nije njihov.

Zaboraviti bajke, dekonstruisati ih i rekonstruisati ih u svojoj glavi, jedan je od najvećih izazova žene sa invaliditetom.
Ponekad i bez jasnih uvida u feminizam, nekoj od tih žena, instiktivno, desi se samospoznaja.. Ona uzme svoj (seksualni) život u svoje ruke..

I izgovori: „Šta bi ti rekao, kad bih ja rekla da želim da spavam s tobom?“ ..On odgovori „Zavisi od trenutka“ Trenutak bude isto veče i potraje godinama (doduše na njeno večito iznenađivanje, al o tome ću već neki drugi put)

 

Ljubav, ti i ja…i još neko??? – I deo –

Gubim se polako, osećam da u meni nešto nije u redu… osećam da mi se celo nebo nadvilo nad glavom i samo čeka taj neki mali „klik“ pa da se saspe na mene… zatvaram oči na terasi van kancelarije gde radim već 3 godine… hajde da se preispitam šta me pritiska. Dakle, imam posao, nije preterano naporan, plata jeste minimalna, prevoz koliko toliko pristupačan meni kao ženi sa invaliditetom, ne nije to… roditelji su koliko toliko zdravi, nisu životno ugroženi… nije ni to…. ne bole me noge… imam vezu od 3 godine verena sam već godinu dana… steže me u grlu, Bože pa šta mi je, pri svakoj pomisli na tog momka meni je nelagodno, a volim ga… da li?
Kreće scenario kao u nekom filmu gde se dva duha u obliku čovečuljaka raspravljaju na mojim ramenima… često mi se dešava da dva glasa “vode politiku” i razmenjuju mišljenja u mojoj jednoj glavi… nije mi palo na pamet da na poslednjem razgovoru sa psihologom pomenem to 😀
Duh na levom ramenu: Pobogu Luna pa ti si invalid, pogledaj.. imaš sve što neke devojke mogu samo da požele i opet nisi zadovoljna… šta ti želiš devojko draga pa da budeš zadovoljna??? Šta fali što on tu i tamo malo švrlja… ipak se opet vraća tebi, nije bitno ni to što je to tvoja koleginica sa posla, nemoj da si prezahtevna možeš da ostaneš i bez toga pa da budeš na kraju sama. A to je sećaš se jedini strah koji imaš!!! Proći će njega to.
Duh na desnom ramenu: Luna! Pogledaj se u ogledalo, šta vidiš?
Vidim devojku lepe kose, plavih očiju, lepih usana, te usne je uvek krasio osmeh, al sad je više oblika tužnog smajlija nateram ga tu i tamo da se ponekad razvuče dok ljubazno odgovaram na pitanja radnika ili se javljam na telefon… krupnije sam figure, lepih grudi, ne skladnih bokova, i nogu takvih kakvih su… nejednake, al Bože moj … koliko god je ta slika manje više privlačna, unutra se osećam kao obična mlada devojka sa dvadesetak i nešto godina, koja je ulagala u sebe, u svoje obrazovanje, kulturu, koja želi da osnuje normalnu vezu, da voli i bude voljena, da jednog dana ima porodicu sa čovekom koji je spreman da ide pored nje i da je razume i pre svega poštuje!
Duh na desnom ramenu opet: Luna! Zašto misliš da bi trebala da se zadovoljiš nekim ko te iz nekog svog razloga ne ceni dovoljno? Zašto bi morala svog momka da deliš sa nekim i da to prihvatiš kao normalnu stvar iako se kosi sa tvojim principima. Ti si uvek bila ponosna na to što jesi, ti jesi invalid, ali jaka žena sa invaliditetom, stabilna ko tvrđava, pametnog rasuđivanja, društveno prihvaćena, sposobna da uzmeš konce svog život u svoje ruke, a ne da ih daješ nekome ko ne zna ni svoje da kontroliše. Mrdni se ženo, pokreni se i dovedi svoj život u red, ne zadovoljavaj se lošim, ti imaš mnogo da ponudiš!!!
Ali mi živimo zajedno već skoro 3 godine… njegovi me vole i već računaju na tu glupu svadbu, baba se čak nada i nekakvoj unučadi… kako da im objasnim da ja to možda ne želim… ja sam u njhovoj kući već 2 godine, kuvam, spremam, kako da im objasnim da ću najverovatnije da napustim njih i kuću koju je moj nesuđeni „svekar“ uredio onako kako sam ja želela… kako da im kažem da moj dragi nije više toliko pažljiv i nežan kao da početku i da mi se javljaju žene sa pričom da “nose” njegovo dete… bestraga… moji će tek da polude. Treba i da objasnim kako bi on trebao da uzima i redovnu terapiju jer je psihički nestabilan i agresivan. Da nisu tajili njegov zdravstveni problem, možda bi sad sve bilo drugačije… prihvatila sam ga za SVOG jer znam da može i pokazao je da može da bude dobar životni saputnik, ali zar mu sad više nisam dovoljna? Svi su imali neki svoj kalup kako bi on to trebao da izgleda, da se ponaša, da priča…
“Luna, ti moraš da ga “pritisneš”, on je dobar momak, al mu treba čvrsta ruka”
“Ne možeš da dozvoliš da ponovo počne da pije, nije to radio od kako je sa tobom, povedi računa”
To su najčešće bile reči koje su mi upućivali njegovi, često sam i ja samo klimala glavom nošena voljom da ta veza uspe, a još češće sam vrištala sama na sebe “Pizda ti materina Luna pa ti trebaš da mu budeš devojka, ljubavnica, žena, a ne majka i osoba koja će ga vaspitati, al ajde još samo ovaj put”…. BAR DA JE TO BIO POSLEDNJI PUT…

Priča će se nastaviti…
Nikad ne dozvoli da ti prioritet bude, neko kome si ti samo opcija

Autovanje

Uvek sam verovala da osobe sa invaliditetom zbog svog nepovoljnog položaja, diskriminacije, nemogućnosti da zbog arhitektonskih i psiholoških barijera žive punim plućima, treba da budu osetljivi na isti, sličan ili još gori položaj drugih marginalizovanih grupa: Žena, Roma, pripadnika LGBT populacije…

Ali avaj!

Među osobama sa invaliditetom sam viđala najhomofobičnije stavove (viđala, mislim čitala na facebook-u).. kad malo bolje razmislim, to su bili stavovi muškaraca sa invaliditetom. No, neću da generalizujem i olako donosim zaključke u vezi sa rodom/polom imaoca tih stavova.

A žao mi je iz prostog razloga što- budući da sam aktivistkinja i da na tom putu imam priliku da čujem živu reč –uglavnom lezbejki, njihove životne priče, iskustva, shvatam koliko je ta opresija osoba sa invaliditetom-žena i nekog ko je LGBT u principu ista a opet čini mi se, možda „njihova“ i veća nego „naša“.

Kad si osoba sa vidljivim invaliditetom, svoju različitost ne možeš da sakriješ, sve i da hoćeš. Mislim, neretko i hoćeš: oblačiš neupadljivu odeću, šiješ odeću „po meri“ da što više sakriješ „nedostatke“ ili izgradiš svoj stil najupadljiviji od najupadljivijih da skreneš pažnju sa invaliditeta na „ludu frizuru, lude krpice itd“. Ovo su sve podsvesni mehanizmi, naravno.

Ali, ako ti ne uspe, a ne uspe – ljudi (koji vide) vide tvoj invaliditet, neće te tući, vređati, slati na psihijatrijsko lečenje zbog toga kako hodaš, govoriš, izgledaš.. (ne kažem da se nikome nikad to iskustvo nije desilo i ne mislim na vršnjačko nasilje). Hoću da kažem, iako se neretko menjaš da bi se uklopio/la u društvo, ipak ne moraš da sakrivaš svoj identitet u strahu za sopstveni život.

Ali, za ovaj tekst, nešto drugo me podstaklo…

Kao učesnica na manifestaciji 31. Belgrade Ignite imala sam priliku da čujem prezenterku koja je rekla da se zbog straha godinama nije izjašnjavala kao lezbejka (queer)..Za njene kolege njena devojka je donedavno bila „njen momak Goran“. Za njenog oca, ona uopšte nema partnera, jer ne zna da li će uticaj homofobičnog društva prevagnuti nad ljubavlju prema njoj kao ćerci.

I shvatim još jednu zajedničku tačku.

Partneri žena (osoba) sa invaliditetom, takođe se takođe suočavaju sa svojevrsnim aut-ovanjem. Treba reći porodici da je ona- osoba sa invaliditetom. I suočiti se sa posledicama.

A žena, može biti obrazovana, jaka, može biti pokretačica, može čak i biti skroz sposobna da ispunjava rodne uloge – ako živi u sredini gde se invaliditet ne prašta, gde se doživljava kao nesreća, ružnoća… neće biti prihvaćena. (Bar ne iz prve..)

Zbog straha od reakcije primarne porodice, u želji da izbegnu neprijatne pritiske, uslovljavanja, ucenjivanja ili omalovažavanja okoline, rečenicâ poput „nisi mogao da nađeš nešto bolje“ a učeni da moraju da budu „muško“, da produže svoje pleme, mnogi partneri žena sa invaliditetom prinuđeni su da skrivaju jedan deo sebe, svoje seksualnosti. Nekad se godinama biva u tajnoj vezi. Bez obzira na intezitet osećanja, ozbiljnost veze…I neko će reći, da je zaista voli, borio bi se za nju..ali, nekad to nema veze sa intezitetom i vrstom ljubavi. Nekad je potreba da se izbegne haos, strah, jači.. i gotovo..  Kao kad ne smeš da kažeš da voliš drugu ženu –ako si žena, jer ne želiš da te se rođeni otac i majka odreknu, jer je potreba za pripadanjem (porodici) jedna od onih na vrhu. Kao kad roditelji i nakon što si im rekla/rekao ignorišu to sa kim deliš postelju (život) pa se sve nadaju da je to prolazna faza, eksperiment.

Kao kad ispadaš iz okvira „normalnosti“..