Tag Archive | sexualnost

MA šta mi reče?

Reče meni jedna osoba iz kruga porodice “zašto ne bi našla nekoga sličnog sebi (osobu sa invaliditetom)? Svako treba da zna gde mu je mesto, a ne da puca na nešto visoko”. Naravno nisam želela ulaziti u raspravu samo sam potvrdila da svako treba da zna gde mu je mesto. Ali se zapitah…zašto neko misli da meni ( ili bilo kojoj OSI) ne bi bilo mesto kraj nekoga ko nije osoba sa invaliditetom? Zar nam fizički izgled određuje mesto u ljubavi, društvu, životu? JA tražim srcem i glavom, a ne rukom ili nogom. Ja sam žena, određujem sama svoj pravac, ne sputava me invaliditet, ako ću već da budem nečija žena, drug i ljubavnica, ja biram ko će to da bude, ja biram u čije ću srce ili krevet da se uvučem. DŽaba se trudite da me “spustite”….Šta vam je bre???

Luna is a {insert_profession} at {insert_company|interesting_place}. When he/she is not {insert_awesome_hobby}-ing he/she can be found writing groovy blog posts for {website}.

Prave i neprave devojke

Podstaknuta rečenicom jedne devojke na fb u grupi za osobe sa invaliditetom “Prava devojka će pre biti usamljena nego imati avanturu” napisah odgovor ne samo njoj već i onoj sebi od pre 15ak godina koja je isto tako živela u iluzijama, koja se nije usuđivala da ŽIVI, jer je verovala u bajke.

  1. Ne postoje PRAVE I NEPrave devojke. Zaboravi ono što su te učili o dobrim i smernim devojčicama i kako su devojke koje imaju avanture kurve a momci frajeri.
  2. Šta SUŠTINSKI ima loše za bilo koga, posebno za ženu od imanja avanture/avantura? Pretpostavljam da pod avanturom misliš na odnos: ponekad se vidimo i radi sexa.
  3. Kako ćeš zaboga da znaš bilo šta u vezi sa partnerskim odnosima, sexom, uživanjem, ako u glavi imaš neku iluziju pravog i kako pravi muškarac i prava ljubav treba da izgleda… (iz filmova, knjiga)? Pa jel odelo kupuješ a da ga ne probaš i baš se ispostavi –bez probanja da je to ono pravo, savršeno, po tvojoj meri krojeno?
  4. To što sebi uskraćuješ pravo da imaš avanturu, to što imaš u glavi da je LOŠE imati avanturu, samo te čini podložnijom da se sutra razočaraš u nekog jer si ti mislila da je to ljubav a njemu si bila avantura.
  5. Ko kaže da u tom „avantura“ odnosu ne može imati poštovanja, dobrog razgovora, pozitivnih emocija?
  6. Avantura ne treba da se shvati kao “to je nešto za njegove babe zdravlje” tj odnos u kome samo on uživa ..zapravo može da bude odnos u kome ćeš TI kao žena da se izgradiš, da stekneš samopouzdanje, da eksperimentišeš sa svojom seksualnošću, da udovoljavaš sebi. Sve je stvar stava.

O dobrom seksu i lošem stavu

Dugo sam razmišljala da li da napišem ovaj tekst ili ne. Najčešće se pera latim kad sam besna, pa ću priznati da je i ovaj tekst poprilično potaknut besom na neke dogadjaje.
Autorka: Snježana Jolić
Poznata sam kao neko ko ruši predrasude i razbija tabue i stereotipe, pa ovo možete posmatrati kao potvrdu tog mog imidža.
Ne, neću pisati ni o politici, ni o fudbalu, pisaću o onome što sam zaključila iz svog iskustva ali i iz tudjih. Ovim rizikujem da vam se potpuno ogolim, da kažem neke stvari koje se tako lako i ne iznose u javnost. Rizikujem i da možda povredim na neki način neke ljude ili ih razotkrijem, ali je ovo nešto o čemu jednostavno mora da se piše i priča. Potrudiću se da direktno ne ugrozim, ni sebe ni druge.
U našem društvu je uglavnom uvreženo mišljenje da su ljudi sa hendikepom aseksualni. Da im ne treba niti žele seks, ljubav, brak, porodica i sve što ide sa tim. Da su prosto osudjeni da ceo život posmatraju tudju porodicu, vezu, decu… iz prikrajka, i tuguju nad svojom nesrećom. Što bi rekao naš narod, da nosi svoj krst. Jedni sažaljevaju, drugi nad njima tuguju. Cele generacije osoba sa hendikepom se tako vaspitavaju i suzbijaju im se nagoni.
I te kako je i ljudima sa hendikepom potreban partner, ljubav, seks, potomstvo i sve što ide uz to. Većina osoba sa hendikepom i sama se povinuje ovim predrasudama i stereotipima i prosto skoro ništa i ne čini da pokaže kako su i oni društvena bica sa svim društvenim potrebama kao i oni koji gaje predrasude. Žive u svom svetu večno u sebi pateći i naravno, kao posledica te patnje, puni frustracija što se ne mogu ostvariti veze i seksualne odnose. U nekim severnim zemljama su razvili neku vrstu servisa plaćenih ljubavnica, kako bi (većinom muškarci sa hendikepom) ostvarili i seksualne odnose. Koliko je ta praksa dobra, to je diskutabilno, ali sigurno da ljudima pruža neku vrstu kompenzacije. Ipak, postoji deo ljudi sa hendikepom, medju koje ubrajam i sama sebe, koji se svim silama bori da živi jedan normalan zivot, pa i da voli, bude voljen, upražnjava seks i osniva porodicu. Neki imaju više, neki manje uspeha. Puno je prepreka, neuspelih pokušaja, osudjivanja njihovih partnera/ka od strane okoline, ismevanja, javnog izrugivanja… Stavlja se jos jedno obeležje. Sećam se začuđenih lica nekih meni vrlo bliskih ljudi, kada sam im saopštila da sam vec vodila ljubav. Znam da su mislili da mi se to nikada neće desiti i prosto se ta tema preskakala, kao neka kazna ili usud.
Često sam, dok sam bila mladja dobijala pitanja od ljudi, “Je l’ima u tim vasim udruženjima i nekih ljubavi?”. Uglavnom su to pitanje postavljali na način kako se postavlja predškolcima. Ja bih onda po malo zlobno odgovarala da u udruženje idem da se borim protiv predrasuda, a da ljubav tražim svuda oko mene. Naravno, posramljeni bi preskakali temu i odjednom ih je zanimala vremenska prognoza. Njima se to prosto podrazumevalo, da samo izmedju sebe osobe sa hendikepom mogu ostvariti neke ljubavne veze i to uglavnom platonske. Naravno, i u udruženjima, baš kao i u svim sličnim malim zajednicama, radja se i ljubav, i znam par divnih parova, a neki imaju i potomstvo. Nikada nisam birala samo partnere koji nemaju hendikep, niti isključivala bilo koje opcije, uvek sam stvarno smatrala da je ljubav svuda oko nas.
U pubertetu kada se bude hormoni i javljaju prvi seksualni porivi, uglavnom sam patila zbog neuzvraćenih simpatija i ljubavi. Kao i sve klinke, maštala sam o princu, rumenoj dečici i kućici na moru. Iako sam išla u školu gde su bila takodje deca sa hendikepom, nekako sam se osećala odbačenom i nepoželjnom. Sećam se koliko sam srećna otišla na spavanje ono veče negde u sedmom razredu, kada sam dobila poljubac u obraz od prvog “dečka”. Tokom fakulteta sam na neki način i prestala razmišljati o tome, a onda sam se na trećoj godini bukvalno opsesivno zaljubila u jednog asistenta. Nisam ni u ludilu smela da mu to kažem, jer sam znala da je na fakultetu toliko lepotica. Iako mi je bio posebno naklonjen, mogu slobodno reći da smo se i družili, znala sam da sam “van konkurencije”. Mozda bi sa današnjim iskustvom nešto se drugačije ponela, ali kad sve saberem znam kakav bi bio krajnji ishod. Moje poimanje sebe kao žene je bilo skroz urušeno. Mislila sam da nikada neću imati neko seksualno iskustvo, niti vezu. Sva ona pubertetska maštanja su se raspršila kao mehurić sapunice. Upala sam u neku vrstu depresije, i da nisam potražila pomoć jedne divne psihologice, verovatno bi i danas o sebi mislila kao o bezvrednoj lutki. Tek negde oko 25-te sam ostvarila svoju prvu ljubavnu vezu ili nesto sto bi se time moglo nazvati. Da ne bih sad prepričavala svoju ljubavnu hroniku, i pričala sve moje ljubavne uspehe i padove, te pretvorila ovo u blog o sebi, reći cu vam do kakvog sam zaključka došla.
Kao sto rekoh, deo nas osoba sa hendikepom se trudimo da vodimo normalan zivot i na tom polju, ali samo mali deo, stvarno i do kraja, uspe da to ostvari. Naime, dobar deo momaka sa hendikepom koje ja poznajem, iako znam da se mnogi neće složiti sa mnom, su uspeli da ostvare ozbiljne veze jedino ako su stvarno veliki šarmeri, ali ako pored toga imaju i dobar auto i dosta para. Ne kažem da su uz njih samo sponzoruše, ali mislim da je to bio popriličan motiv da progutaju njegov “nedostatak” i izbore se sa osudjivanjem okoline. Tu mislim prvenstveno na one koji su našli devojke koje nemaju (bar vidljiv) hendikep, mada znam da su roditelji branili i nekim devojkama koje imaju hendikep (ali i momcima) da za partnera imaju opet osobu sa hendikepom. Čak mi je i jedan drugar koji ne vidi rekao da on nikada ne bi izabrao devojku koja takodje ne vidi, možda, ali samo možda, neku koja ima drugačiju vrstu hendikepa.
Danas su žene uglavnom svrstane u kategoriju “mesa” i prostog seksualnog objekta. Zavladala je neka hipokrizija na polju braka i porodice, ali kada su žene sa hendikepom u pitanju, onda je to jos izraženije. U našem društvu su inače velika očekivanja od zena. Treba da budu i lepe, i pametne, i dobre supruge, ljubavnice, majke, da imaju dobru karijeru, i ko zna šta sve ne. Čim se posumnja da neka od nas ne može sve to da iznese, baca se anatema. U odnosu na muškarce sa hendikepom, žene sa hendikepom, iako mi opet neće mnogi verovati, mnogo lakše dolaze do seksualnih partnera, ali izuzetno teško i do ozbiljnih veza i braka. Opet, čast izuzecima koje su uplovile u stabilne veze i oprobale se kao supruge i majke. Neke sa partnerom koji imaju hendikep, a neke sa onima kojima se to bar ne primeti. Šta vise, razlog zašto sam i pocela da pišem blog je, što sam pobesnela na silne ponude za “kres” varijante. Često mi kazu “Eto, nisam još to probao, seks sa devojkom koja koristi kolica”. Valjda sam im kao neko egzotično voće. Naravno, sve to treba da bude obavijeno velom diskrecije i tajni. Izgleda da im dodjem kao neki eksperiment? Ponekad se osećam kao odbačena krpa zbog toga.
Imala sam nešto ozbiljnijih veza, sa jednim dečkom sam i živela, ali i nekih koje su bile tek usputna vidjanja zarad seksa. Moram da kažem da nisam odmah pravila baš preveliku selekciju, i u početku sam, poneta ponudama kao potvrdom da ipak vredim kao žena, pristajala i na ne baš najbolje varijante. Medjutim, većinu sam sama i svesno odabrala i vodila u pravcu kojem sam želela. Nekada uspešnije, nekada manje uspešno. Ipak, mogu ih svrstati u neke faze i “kategorije” . Prvo su isle one varijante, znaš ti si super osoba i super prijateljica, ali… Onda su došle one, možemo se vidjati, provoditi vreme zajedno, uglavnom u zatvorenom, uz puno strasti i neznosti, ali to je samo izmedju nas, drugi ne moraju za to da znaju. Treće su, ti si super, lepo nam je, dobra si u seksu, dobra si domaćica, super se provodimo sa tvojim prijateljima i lepo mi je sa tobom uopšte, ali znaš, ljudi ce osudjivati, velike su predrasude, daj mi vremena da te upoznam sa mojim prijateljima i porodicom (naravno, vremena nemam na pretek, a onda ni strpljenja ni zelje da cekam do besvesti, tako da smo zavrsili pre ikakvog upoznavanja sa ekipom).
Nekako mi je ironično da, što sam starija, sve više i otvorenije mi izlazu svoje predloge i ponude, od kojih mi se većina gadi. Sa godinama i moj ponos i samopoštovanje su sve veći. Zato sam odlučila da ću se na neki način igrati. Naravno, ne sa tudjim osećanjima, već sa tom “kurvom životom”. Odabraću samo ono što stvarno želim i kad želim. Dobila sam potvrdu sebe kao žene, što bi se reklo, eto znam da i to mogu. Jedno znam, a to je da nikada neću odustati od potrage za srećom. Ako je pronadjem, onda će to biti osoba koju ja izaberem, kad je ja izaberem, i samo ako mi sa tom osobom bude prijao i seks i sve ostalo sto ćini lepim zajednićki život dve osobe. Ako ga ne pronadjem, opet ću uživati u životu i svemu onome sto mi pruži, i sreću podeliti sa osobama do kojih mi je već izuzetno stalo, a sa kojima sam povezana krvnim ili prijateljskim vezama.

tekst preuzet po odobrenju autorke sa http://www.e-balkan.net/index.php/fokus/19605-o-dobrom-seksu-i-losem-stavu

Od svinje do lepotice i zveri

Pre par dana naletim na film o kraljevskoj porodici na čiju naslednicu je neko bacio čini i ona, eto, ima umesto nosa svinjsku njušku ( OSI doduše prolazne prirode) I ona će opet da se pretvori u prelepu devojku kada se uda za nekog plemića!!! Šta koji moj??? Muškarci skidači kletve? Kakva bajka! Mora jadna da se uda da bi opet bila lepa, a ako sam dobro povezala nije ni bitno da li će je taj plemić voleti.
Sirota ukleta lepotica je primala plemiće u kuću, ali se svo vreme skrivala. Imala je ogledalo kroz koje je ona njih videla, a oni nju ne. Pokušavala je na taj način da ih pridobije pričom, svestranošću…jednostavno, da ih zainteresuje iako je nisu videli I na taj način da je prihvate, a posle nekog vremena bi izašla iz anonimnosti I tog momenta muškarci bi vrišteći bežali od nje govoreći da je nakaza iako su je pre toga zgotivili!
Zapitam se… da li je zaista sve u toj spoljašnjoj lepoti…svako teži ka lepom I svako želi da kraj sebe vidi lepo, ali da li je to neophodno za sreću? I najviše me iznervira kad čujem kad neko kaže “znaš nju/njega, desilo mu se to I to, a lep/a je ko andjeo”…a šta da nije lep/a? ?? Onda puj -pik ne važi? Onda ne treba da mi bude žao I da pružim pomoć? Ako nam se neko ne svidi izgledom, da li sve ostale vrline padaju u vodu?
Imala sam podosta veza. Muškarci su čudna “bića” :D… Neke veze su trajale, neke ne…većinu momaka upoznala sam preko društvenih mreža gde bih svaki put vršila experiment ( baš sam djubre jel da?).
Elem… ne bih im odmah rekla za svoj invaliditet, već bih dopustila da me upoznaju kao osobu…zainteresuju se I onda ja ispričam šta imam. Ni jednom nije zasmetalo što je kod mene izazivalo (priznajem) određenu dozu ne poverenja I predrasudu tipa “ne smeta mu jer samo hoće da me odvede u krevet”…prolazili su dani veze, meseci, nekad I godine…nisu me napuštali…iako su me odveli u krevet (ili ja njih).
Onda dvojici nesudjenika kažem osnovne stvari o sebi ne dopustim da priča potraje duže I kažem za svoj invaliditet…nisu više bili zainteresovani jer kad bolje razmisle “nemaju trenutno vremena za vezu” 😀 jasno mi je, ali, hvala im što su iskreni 😀 zbog takvih neuspeha mi nije ni bilo žao. Kad malo bolje razmislimo jare I pare nikad nisu išli zajedno ( osim u jako, jako retkim slučajevima)… Lepa žena, ili lep muškarac misle vrlo često da je lepota dovoljna I odustaju od “rada” na svojoj ličnosti. Dok manje lepe osobe će svoj “nedostatak” da kompenzuju lepim ponašanjem, obrazovanjem, kulturom, duhovitošću. Ukoliko kod nekog vidimo samo mane, ne zaslužujemo ni njegove vrline. Ako sam u očima muškarca ja samo OSI, ne zaslužuje da kraj sebe ima dobru, jaku I poštenu ženu koja će da se potrudi da ga usreći. Da li njima žena treba za korzo, za defile gradom? Da svoje komplekse leče njenom spoljašnjom lepotom, nebitno što nema dve daske u glavi? Da se hvali društvu kakvu žensku ima, bravo…uspeo si u životu…da li je to sreća? Ako mi je neko simpatičan, pametan, duhovit, pažljiv, svakog dana njegov lik će mi postajati lepši. Odličan primer za to su “Lepotica I zver” gde je opet fizički (ne)izgled postavljen u prvi plan.
Poenta života je prihvatiti nečije mane I voleti ih, ljubavlju ih usavršiti, ne osvrtati se na ogovaranje I tuđa mišljenja. Ja sam žena sa invaliditetom, I samo onaj ko će u toj mojoj “mani” da pronađe moju vrlinu, zaslužuje da me ima. Nikad ne prihvatajte manje njego što vi imate da pružite!

„Šta to ona ima što ja nemam???“ Ili Zašto (voli Micu k’o C začin)?

Znate ono kad sam pre par meseci pisala o Deliji? Deda iz sela, koji je ubio u pojam sa tim da je moj partner delija (jer je, jel te sa mnom u vezi). 

E to priča stariji narod..

A mlađi, (kako čuh nedavno – posle toliko godina), pričali i misle da – mora da je po sredi neki eksperiment, a ako potraje… korist.

Još ako ti je partner/ka lep/a, uh onda je sigurno korist.

Usudiću se da mislim da znam da:

  1. osobe bez invaliditeta kontaju: „kako može ona/on da ima momka/devojku (devojku/momka :D) a ja nemam???!“ ..“kako on tako lep da bude u vezi sa nekom njom, „invalidnom, nikakvom“… „kako ona, tako dobra riba da bude sa onim invalidaćem, kljakavcem?“..
  1. a osobe sa invaliditetom „pa eto i ja vredim.. imam i ja invaliditet ali imam i druge kvalitete“.. (a istini za volju, možda je sasvim obična osoba, ni naročito inteligentna, ni vredna, ni ambiciozna, ni načitana, ni druželjubiva,..ili, prosto, jednostavno, još nije sreo/la osobu, ili se nije usudio/la..) pa „Šta to ima ona što ja nemam? Što to pored njega nisam ja?“

Kad se stvari razlože.. ima tu nivoa i nivoa..

S jedne strane kontaš da ljudi ne priznaju, ne vide tvoje kvalitete koji su (toliki i) takvi da invaliditet biva apsolutno nebitan… prestaje da bude opažan..

S druge strane, ljudi ne pomisle da je taj neko ko je s tobom jednostavno normalna osoba koju zabole za invaliditet, tj. koja te zbog invaliditeta ne doživljava kao manje vrednu, manje osobu, manje muškarca il ženu…tvoj invaliditet je tvoja karakteristika – kao kad si levoruk/a.. (a ono kad smotano delaš, jasno je da nisi smotan/a po sebi već nije lako biti levoruk/a u svetu gde je sve podešeno za desnoruke)

S treće strane, učitavajući motiv koristoljublja u čoveka, počnu da se ophode prema njemu/njoj kao prema lošoj-koristoljubivoj, pa mu/joj usput uz koristoljublje, učitaju još svašta nešto.. (ne mož’ biti da si koristoljubiv/a a da nisi i…)

A caka je u ovome: Moja majka često govorila dok sam mlađa bila: „ničiju sreću nisu paščad poj’la“… I zaista, živim u uverenju da je moja sreća TU: niko mi je nije uzeo, nije je neki izgladneli kuca pojeo, tu je… postoji kao DYNAMIS (moć i mogućnost, kao potencijal) i ENERGEIA (aktivnost) da bude MOJOM RUKOM oblikovana i proživljena.. i da sreća postane MOJA sreća.. I ja sam eto, svoju sreću oblikovala, jednom hrabrošću, jednim nečekanjem ko će prvi da pomene..nečekanjem da se samo od sebe desi..

Pa nastavljanjem da gradim, oblikujem, pišem svoju priču. I to najčešće ne onako kako kako su me učili da treba da zvuče velike ljubavne priče..već kratkim poglavljima pisanu priču, bez velikih natripovastih očekivanja, puštajući da taj neko s kim sam, bude ono što jeste a ne što sam ja zamislila da bude i voleći ga tako.. (ne)savršenog J

Možda je upravo to – ta moja hrabrost, moja neočekivanja, neukalupljivanja, možda je to što nisam prejudicirala godine zajedništva, već sam pustila da- nek traje koliko traje.. (Da ne bude zabune, dok je meni (moj) invaliditet bio važan u pomalo negativnom kontekstu, dok nisam kontala svoje osobine kao moguće nekom vrlo vredne, dok nisam utuvila u glavu da nije normalno da je invaliditet unižavajuća   karakteristika, već je normalno da bude samo karakteristika poput plave kose i levorukosti – dotle sam i ja imala sumnje i iznenađivanja po istom goreopisanom principu-„bogte, šta radi sa mnom pored ‘nako lepih žena“ )

Na kraju, možda nije ni važno-zašto..

Aliiii, na kraju krajeva, ipak sam ga zamolila da napiše (i on napisao) zašto:

Zato što je maštovita

Zato što je strpljiva

Zato što nije posesivna

Zato što me podržava

Zato što ima razumevanja

Zato što ima poverenja

Zato što me upotpunjuje

Zato što mi se uvukla pod kožu ..

… (I još neki ZATO-i koji nisu za svačije oči :D)

“A šta ako si istovremeno strankinja, osoba sa invaliditetom i lezbejka u Srbiji? “

Kad si žena sa invaliditetom trpiš dvostruku diskriminaciju: po osnovu pola i invalidnosti.. Ali, kad si pritom i lezbejka pa još i strankinja…

Možda nikad nismo razmišljali  o tome, sa čime se susreću osobe – koje nismo mi?

Prenosimo Vam intervju/članak objavljen u decembru 2014. godine u novinama DANAS.. Autor: J. DIKOVIĆ

Beograd – Ako si strankinja u Srbiji, naći pristojan ili bilo kakav posao je nemoguća misija, jer je retko koja firma spremna da obezbedi radnu vizu. Ako si osoba sa invaliditetom u Srbiji, osim teškoća u pronalaženju posla, tu su i arhitektonske prepreke, u većini slučajeva nemogućnost korišćenja javnog prevoza, te brojne predrasude, poput te da si aseksualna.

A ako si autovana lezbejka u Srbiji, osim konstantnog straha da te na ulici neko ne potkači samo zato što si drugačija, negodovanja kolega i mobinga (ako uopšte nađeš posao), tu su i brojna prava za koja si uskraćena a koja uživaju heteroseksuaci – zajedničke imovine s partnerkom, braka/zajednice, usvajanje dece…

A šta ako si istovremeno strankinja, osoba sa invaliditetom i lezbejka u Srbiji? To je Aleks, 38-godišnjakinja koja trenutno živi u Beogradu. Poreklom je iz malog mesta u jednoj od bivših jugoslovenskih republika.

– Najteže mi pada to što ne mogu da pronađem posao, pa me izdržava partnerka. Njena plata je prosečna, tako da živimo u vrlo skromnim uslovima. Šaljejm CV-jeve stalno, ali niko mi ne odgovara. Moj invaliditet je takav da ne mogu da radim poslove koji zahtevaju da dugo stojim ili sedim. Na primer, rad u trafici, prodavnici… Retko koja firma bi garantovala za mene i dala mi radnu vizu. Toliko nezaposlenih a obrazovanih ljudi ima u Srbiji, zašto bi neko zaposlio strankinju, i to sa invaliditetom – kaže naša sagovornica, koja već tri godine neuspešno pokušava da pronađe posao u srpskoj prestonici.

U Srbiju je došla 2009. Prvo se bavila aktivizmom u Novom Sadu, volontirala. Kaže da ju je uvek pokretala ženska feministička mreža bivše Jugoslavije, te da je u Beograd došla jer su skoro sve žene iz tog pokreta bile odatle. Iako njeni roditelji i najbliža okolina znaju da je gej, u Srbiji ne želi da autuje, jer misli da bi, između ostalog, tek tada teško našla posao.

– Nemam nikakav problem sa seksualnim identitetom. Meni je to lepo, ponosna sam. Međutim, mislim da bi mi autovanje donelo dosta problema – objašnjava Aleks. Svaka tri meseca napušta Srbiju, jer joj toliko traje turistička viza. Iako odmah može da se vrati u Beograd, ostane nekoliko dana kod roditelja, bliski su.

– Pošto su mama i tata dobar deo mog detinjstva proveli sa mnom po bolnicama, lako su prihvatili to da sam gej. Bitno im je samo da sam srećna – navodi. Želela bi da uzme srpsko državljanstvo, međutim, potrebno je da tri godine ima prijavljeno boravište na teritoriji Srbije. Ona ga nema. Državljanstvo, takođe, može da dobije ako je tri godine u bračnoj zajednici. Teško da će u Srbiji u skorije vreme biti omogućena istopolna zajednica/brak. Volela bi da se uda za svoju partnerku. Kroz smeh kaže da je prijatelji zadirkuju pošto većina građana želi da ode iz Srbije, a ona hoće srpsko državljanstvo.

Pitali smo je šta je lakše – biti gej ili osoba s invaliditetom. I jedno i drugo je izrazito teško, poručuje.

– Svoju seksualnu orijentaciju ne moram nikome da kažem, samim tim mislim da bih lakše mogla da nađem posao da nemam invaliditet. Iako postoje olakšice za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, ja sam strankinja, ni to ne mogu da iskoristim. Za sve ove godine sam imala samo jedan razgovor za posao, i to u jednom kol-centru. Međutim, agencija se nalazi na putu ka Novom Sadu, a pošto se teško krećem, ne bih mogla da podnesem toliki put, bilo bi mi izrazito naporno – priča Aleks.

Ni zdravstvenu knjižicu nema, pošto nije iz Srbije. Tokom majskih poplava imala je zdravstvenih problema. Nije mogla pritisak da izmeri.

– Letos su me mučili bubrezi. Pozajmila sam novac i privatno uradila analize. Dosta mi pomažu aktivistkinje. Ne znam šta bih bez njih – ističe naša sagovornica.

U Srbiji je teško biti predstavnik bilo koje manjine, a još teže biti manjina u manjini. Aleks i pored svih nedaća kaže da je imala sreće, jer je baš u Srbiji pronašla ljubav.

Manjina diskriminiše manjinu

“Postoji diskriminacija i među lezbejkama. Čula sam priče, tipa ‘a šta bi radila s njom kad ima invaliditet’? Uglavnom se sve svodi na fizičku površnost”, kaže Aleks. Kako ističe, iako je položaj LGBT osoba u Srbiji jako težak, vidljiv je napredak, jer se sve više ljudi osvešćuje i počinje da razume šta znači biti gej.

preuzeto sa:

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/pravo_danas/bez_posla_i_zdravstvene_knjizice_.1118.html?news_id=295061

Ja sam rešen/a, da večno s tobom plešem :)

Počnem da se dopisujem sa jednim likom preko FB, par godina stariji od mene, u tako reći najboljim godinama…lepo građen, privlačan priznajem… saznam da je on invaliditet stekao. I naravno, ja ko ja, uvek imam neko pitanje…ali ono što primetim je, da je čovek čvrsto nogama na zemlji…Sabranih misli…pametnih odgovora. Sviđaju mi se ljudi poput njega koji nisu dozvolili da ih invaliditet spreči da postoje!
Kaže „nogu pred nogu nije nešto čudesno, to je upornost… boli me kad ustanem ali ne marim“. Čitam i čitam koliko ima volje i snage i upitah tako obično pitanje, „Šta te to gura da ideš napred?“, a dobih odgovor vredan aplauza i naklona „iskra ljubavi…totalna, apsolutna praznina, kada sedis sam bilo gde i ta praznina postane toliko gusta i napeta da počne da puca i kazeš “hoću i ja da živim da se usavršavam, upoznajem, vodim ljubav, imam decu, borim se za zrno slave ili uspeha ili nečeg drugog što sam smisliš ili ti se da u životu ili uzima, to je ono čemu se nadam i ono što me vuče da pucam od sebe samog!” Ležim i razmišljam…
Moj invaliditet se rodio zajedno sa mnom, tako da se družimo već skoro pa tri decenije. Najbolji smo prijatelji i niko me ne poznaje bolje od njega. Niko bolje od njega ne zna moje granice, ali ni to koliko sam uporna. On najbolje zna šta ja mogu, i često sa njim se konsultujem pre nego što se upustim u neku avanturu jer normalno, s obzirom da je deo mog života red je da se i on pita. Kao i svako prijateljstvo i naše je imalo trzavice, svađali smo se, nije da nismo. Uglavnom naše prepirke budu oko toga kad on ne želi negde da ide, a ja želim, nije on neki tip koji voli da se eksponira i razumem ga kad malo bolje razmislim. Nađe tako neke razloge pa me ubeđuje da ga poslušam, nekada me ta njegova upornost i plaši. Ali ja ga prihvatam takvog kakav jeste, uostalom, ne možemo svi biti savršeni zar ne? Nekad verovatno i on ima loše dane. Poštujem ga jer da nije njega u mom životu verujem da bih se ja razvila u mnogo drugačiju osobu. Često se zapitam gde bih ja bila i šta bih sad radila da nije bilo njega da me ponekad spreči u nečemu i natera da razmislim i do tri- četiri puta kako bih donela pravu odluku… Sigurna sam da je on mnogo uticao na razvoj mog karaktera i na svaki mogući razvoj mene. Priznajem da sam zbog njega bila ponekad izložena čudnim pogledima, i mnogi su se raspitivali o njemu jer takve prijatelje nema svako. A u ovom svetu sve što nije svakodnevno biva odbačeno. Zbog njega me smatraju ponekad manje vrednom, neki me čak smatraju i čudnom. Bila sam u situaciji da gledam kako neki odbacuju takve prijatelje jer ne žele da budu drugačiji od drugih…a ne shvataju da time najviše štete nanose sebi, svojoj duši i srcu…takvi ljudi mora da puno pate…patim i ja ponekad, al to prodje brzo. Zahvalna sam mu ipak što je takav kakav je, hoću da zna da ga ne osuđujem i da ga ne mrzim. Naljutim se ponekad na mog druga od rođenja, al me brzo prođe jer znam da će on do kraja mog života biti uz mene, i kao pravi životni saputnik neke dane će mi činiti lakšim, a neke težim. Ne osuđujem ga, ne osuđujem sebe!
Nauči da živiš sa onim što ti je život dao, prihvati svaki deo sebe koliko god nesavršen od bio!

Pssst! Muškarci pričaju!!!

“Mnoge žene sa invaliditetom stupaju u prve sexualne odnose tek u svojim tridesetim (ili kasnije). Neretko ti prvi seksualni odnosi nisu proistekli iz ljubavne veze već zato što je ona samo iskoristila mogućnost da to učini možda prvu a možda ne prvu ali u svakom slučaju –u tim godinama se možda već plaši da joj se više takva prilika neće pružiti. Najčešće je muškarac taj koji je predložio, inicirao seksualni odnos. Možda za vreme nekog seminara ili rehabilitacionog oporavka.”
Čitam I ne verujem da je to tako, najgore što je to surova realnost u životu večine žena sa invaliditetom. Da li je I u drugim državama tako? Ne znam ali u ovoj našoj jeste. Mladi, stari, deca, učeni su ili se uče I dalje da sve ono što je drugačije I odskače od kalupa nametnutog ne znam odakle je čudno, nakaradno I ružno. Ono što je drugačije namerno biva odbačeno, izolovano I izbačeno iz daljeg društvenog sistema, socijalizacije. Ako kao devojka nisi idealne visine I težine, plave ili crne peglane kose, na štiklama, provokativno svučena ( ne obučena) ti nisi poželjna u 90% slučajeva. Još ako si žena sa invaliditetom, nisi poželjna uopšte…Stani…da li je to zaista tako???? Pada mi na pamet jedna mala anketica, eksperiment šta god…upadam na jedan od sajtova na kojima imam otvoren profil gde ubijam svoje dragoceno vreme I sistemom slučajnog odabira, biram desetine muškaraca različitih godina I molim ih da mi odgovore na par jednostavnih pitanja I kako bi reagovali da se nadju u nekoj od situacija koju sam izmislila kako bi mi pomogli u istraživanju…I lupam ja tako…ti momci me ne poznaju pa prema tome ne znaju da sam I ja sama žena sa invaliditetom.
Priča je glasila ovako nekako od prilike “ U nekom društvu si, žurci ili u društvu prijatelja upoznaš devojku koja sedi igrom slučaja za istim stolom gde i tebe zovu da sedneš…i svi oni krenu negde nešto da obave, svojim jel putem i ti počneš razgovor sa njom, upoznate se. I posle nekog vremena shvatiš da ti se ta devojka svidi, način njenog razmišljanja je bistar i deluje ti inteligentno. Zainteresuje te kao devojka. Ali posle nekog vremena devojka ustaje i ti skontaš da je ona u stvari osoba sa invaliditeom…tj otežano hoda ili je u kolicima, nisi to mogao primetiti ranije jer ste sedeli. Šta ti pada na pamet? Da li tvoja prethodna slika o joj postaje nebitna i baziras se samo na tom fizičkom izgledu nje?
Da li možeš da zamislis sebe kako vodiš ljubav ( ili se sex-aš, nazovimo to kako god) sa ženskom osobom koja fizički nije baš tip-top I ima neki fizički nedostatak ? Da li bi u tvom slučaju ona bila dobra samo za sex avanture?

Da li bi odbio da budeš sa njom u nekoj ozbiljnoj vezi ,možda i braku pored toga što bi ti se svidela umno I zainteresovala te kao osoba? Da li bi te bilo briga sta bi tvoja rodbina i prijatelji mislili ako bi u kuću i život “uveo” takvu osobu?Da li bi je se odrekao i odbacio samo zbog invaliditeta?
Verujte mi odgovori su me oduševili, a daću vam samo par najinteresantnijih:

Muška osoba A – “Kao prvo,nikada me nije zanimao preterano izgled,da li si napumpana,da li si šminkerka i sl. Takve devojke su za fudbalere,starlete ili sl. Ja sam imao devojku dugi niz godina koja je imala trajan invaliditet sa srcem,kičmom i njoj je bio unapred deklarisan scenario smrti do neke 38 god. Postojala je varijanta operacije,ali na žalost nije uspelo. Eto moj odgovor. A to što su u našem društvu te devojke tj žene izolovanje – To ti je bolest našega drustva. Loše postavljene vrednosti, loš socijalni program,loš odnos ljudi prema svemu tome. Živimo u društvu gde niko neće pogledati nikoga,gde se i osmeh naplaćuje. Ali drago mi je da ima takvih kao ti, entuzijazista koji hoće malo da ulepšaju stvarnost ljudima koja je stvarnost nestvarna.”

Muška osoba B –“ Pa ja ti možda nisam pravi uzorak za to istraživanje jer sam ja oženio sličnu osobu…..priznala mi je za svoj problem pre drugiog susreta, ali to me nije pokolebalona kraju sam je I oženio…”

Muška osoba C – “1. moja prethodna slika o njoj u opšte ne postaje nebitna i ne baziram se samo na invaliditet. Ako bi ona recimo tražila seks i bila navalentna, radije bih je odbio iako sam recimo, dugo apstinirao, nego da je koristim za neku seks avanturu, ne samo ženu sa invaliditetom nego bilo koju drugu jer nisam sklon avanturama .Ako ne bih mogao da je prihvatim takvu kakva jeste za ozbiljnu vezu , ne bih je iskoristio ni za avanturu. To bih shvatao kao nečasno iskorišćavanje. Ne bi me bilo briga za prijatelje, malko bi me bilo briga za porodicu, ali bih dobro razmislio da li mogu da uklopim svoj život sa njom , obzirom na poslove kojima se bavim i život kakav vodim. Ni jednog coveka se ne odricem , pa ni onih koji imaju takve probleme.
Upoznao sam jednu mladu ženu sa Multipom sklerozom, lepo smo se družili i dopisivali, i insistirala je na seksu. Meni je to bilo malo neprijatno, jer rekoh da nisam sklon tome. Bila je veoma željna seksa, iako je fizički sasvim normalno izgledala, kretala se, hodala, isla na posao… Jedino sto nije bila baš u nekoj velikoj kondiciji pa nije mogla baš da bude hiperaktivna. Zbog toga se slabije kretala u spoljnjem svetu, vodila je povučen i miran život.
Kada me je ubedila da je neću I povrediti iskoristiti ako se budemo “seksali”, pristao sam i bio sam prezadovoljan.
Posle toga, ona je šutnula mene i otkačila me posle par dana!

Muška osoba D –“ Ja sam imao iskustva da mi se devojka nije svidela ni u jednom fizičkom smislu, ali nismo do tada imali komunikaciju. Posle ostvarene komunikacije ona je meni bila sex bomba jer me je pokrenula u glavi i ostvarila se ramena energije, intelektualna povezanost i eto imali smo vezu…bilo je slučajeva kad je osoba sex bomba ali prazna, intelektualno niska, bez energije, bez nečeg sto će me pokrenuti kao muškarca a da nije fizički..i ništa i ako sam je imao na tacni jer je ona želela mene..doživeo sam osudu prijatelja kao zašto je nisam po*ebao..nema šanse jer me ne pokreće, ne diže mi se na prazno, na tupavo, na nešto gde nema ramene energije..tako da je moj odgovor pozitivan u smislu da bi sve ostalo isto kao pre nego sto sam saznao da ta davojka ima invaliditet..na žalost ona nije to birala…ostajemo u kontaktu i svemu sto se začelo i pre tog mog saznanja…ako se nije začelo ništa možda se začne…
Mogu da razumem da postoje odgovori I mišljenja suprotna ovim…ali osim ovakvih najgori odgovor koji sam dobila bio je “Nisam siguran jer nikad nisam bio u situaciji da upoznam takvu osobu…”

Da li smo I mi upale u onu zamku da uvek neko drugi mora da bude kriv samo ne mi?! Da li je onda samo muški deo populacije odgovoran za to što većina žena sa invaliditetom nije iskusilo čari veze, sexa, vođenja ljubavi, orgazma, braka ili materinstva? Pitam sebe, ali I sve vas koje ovo pročitate? Da li mi svojim psihičkim barijerama nedozvoljavamo sebi da uživamo jer smo “drugačije”.
Ja ne želim ni da budem ista! Ne želim da se uklapam u neki šablon I da budem poput svih ostalih. A vi?
Verujte mi da nas naši fizički nedostaci najmanje čine “drugačijima” pokrenite se, otvorite um I zaboravite sve predrasude koje ste čuje ili još gore same stvorile o tome kako je nešto droljasto, nemoralno, odvratno I van svake pameti… Život je kratak, proći se…ispunite ga da bi on ispunjavao vas.

Ljubav, ti i ja…i još neko??? – II deo –

Davala sam sve od sebe dok je vredelo i dok je on to primećivao, sad sam izgubila volju i gasim se… Proplakala sam noći, ponekad i dane… često sam ga i živog oplakala, verovala sam da se to meni nikada neće desiti I da su “lude” žene kad trpe tako nešto.
Uvek mi je u glavi bila rečenica koju sam “pokupila” u nekom filmu “Draga osluškuj svoju vaginu…onog momenta kad ona prestaje da vlaži na njegove dodire, veruj da se i ljubav u tebi gasi” nekome možda zvuči odvratno, al je meni bilo strašno što je to ispalo tačno i ako obratite pažnju uverićete se. Bitan moment u svakoj vezi ili zajednici je primetiti kad nešto počinje da ne funkcioniše… tad imamo dva izbora, pokušati popraviti ili napustiti. Svaki put sam se uverila da ni jedno ni drugo nije lako…u većini slučajeva moraš i da popraviš, a nakon toga i da napustiš zajednicu, jer je normalno žena inicijator onoga “dati još jednu šansu” ja sam davala pet i shvatila sam da je dosta kad su nezadovoljstvo i pritisak sa svih strana narušili moje zdravlje…
Zar je moguće da mi je on koji je za mene bio čitav svet ovo priredio? Zar je moguće da mi je još više otežao život…žašto ne može bar da bude iskren i otvoreno mi kaže da je gotovo nego me mrcvari i razvlači…istina je da sam i ja to mogla da prekinem, al me je ta glupa navika i strah od samoće ledila svaki put i pri samoj pomisli na raskid…
Rečenica koja sledi opalila mi je šamar i dozivala me poput sirene da napustim brod koji tone ukoliko ne želim da se udavim u još nekoj bljuvotini koju je spreman da mi priredi “Ukoliko raskinem sa tobom svi ćete mi okrenuti ledja”…Bože… ne znam zbog koga mi je bilo teže u trenutku… da li zbog njega koji je sa mnom bio iz razloga da mu ne zamere što me napušta ili mene koja je ovaj odgovor najmanje očekivala… bolje da mi je rekao da ima još 5 žena…što je sledilo u narednoj poruci naravno jer sranja nikad ne dolaze sama… ”Već godinu dana imam drugu”… to bi mi delovalo strašno da mu nisam ostala dužna tih zadnjih godinu dana jer sam i bez njegovog priznanja znala sta radi… bar smo vreme uskladili…
”Zabrini se kad ti momak/muž počne nositi mobilni u wc” bile su reči jedne starije komšinice… mogao ga je nositi i kriti u gaćama s obzirom da mi zadnjih 8 meseci nije padalo na pamet tu da zavirujem. Ja sam žena bre, nije me ni prevario, a ja sam već znala da hoće… I nije to zato što mi žene imamo super moći već zato što su muškarci u prevarama glupi ko ku*ac…
Elem…devojke, žene… nijedna od nas nije zaslužila da bude druga ili treća, da bude opcija… ukoliko to već jeste, radite to zato što VI tako želite i zato što VAMA tako odgovara… Ljubav je čudo i ljubav pokreće, ali je danas mnogo teško pronaći osobu da ume da traje u dvoje… zato radimo na sebi i za sebe… borite se za svoje obrazovanje i da iz dana u dan budete kompletnija osoba, da ste samostalnije, ne pristajte na manje od onoga što VI možete da pružite, budite ponosne što ste žena, i nikad ne dozvolite da zavisite od muškarca! Pravi muškarac će umeti da prepozna pravu I ponosnu ženu… bitno je da imamo sebe… a sve ostalo će već doći vremenom.

Tabu tema među ženama ili možda ne?

Posle jednog opasno dobrog samozadovoljavanja odlazim u kupatilo da se istuširam, ulazim u kuhinju, grabim nešto da žvaknem, sedam za komp i počinjem da pišem.
Šta? Kao žene se ne samozadovoljavaju? Ne gledaju sexy filmove? Ne napale se kad gledaju šta oni to tamo rade? Ja gledam i ako se neko pita, nije me sramota. I uživam, o da, itekako uživam.
Da sam se rodila pre nekih 300 godina verovatno bi me spalili na lomači zbog ovog teksta, a danas ako su normalne mnoge nenormalne stvari, normalno je da se i jedna žena tu i tamo poigra sama sa sobom. Cilj življenja i jeste pronaći način da udovoljiš sebi, zar ne?
Jednom prilikom „nabacivala“ sam jednog čoveka kog sam smatrama OK likom mojoj drugarici… neka sve počne kao neko FB dopisivanje pa ako bude hemije, ko zna. Kasnije sam saznala da je on tolika sirovina od čoveka da mi se zgadilo.
Elem… moja drugarica je želela da to sve ide polako i svojim tokom, a on naravno kao i svaka sirovina od muškarca poželeo je da je odmah baci na krevet i sve po redu kako je on to zamislio. Upadam ja u razgovor sa njim u želji da pokušam da mu objasnim da je ona jedna fina nežna žena, željna ljubavi i pažnje, a ne samog sexualnog čina!
„Sramota, da li ona ima ogledalo kući…treba da bude srećna što je ja uopšte i želim i što sam uopšte pomislio da imam nešto sa njom“… Za mene je svaki razgovor bio završen jer kao što neki pametan čovek reče „kako sirovini objasniti da je sekundarna?“.
Sam čin sexa, vođenja ljubavi ili ga nazovite kako god želite dogodi se kad između DVE (ili više) osobe dođe do onog čuvenog „klik“ u glavi (kod nekih i malo niže ). Fenomenalan način zbližavanja gde proradi skoro svih 5 čula… dodira, mirisa, čula, vida, a ponekad i ukusa. Ukoliko imate partnera koji će pratiti neka od vaših čula, taj dalji odnos evaluiraće u jednu ogromnu erupciju poput vulkana nakon koje će vam sve brige sveta izgledati sitne i ne bitne 😀
Ukoliko nemate partnera, verujem da i same znate šta vam je činiti. Ko je rekao da je ispravno da žena uživa u sexu samo ako je lepa, zgodna, adutima obdarena, obučena u neku čipku i sexi veš, zanosno njiše bokovima… e pa i da je neko to zaista i zakonom odredio ja bih bila prva koja bi taj zakon prekršila.
Da li trebamo da budemo zadovoljne samo zato što je neko poželeo da vodi ljubav sa nama? Da pristanemo u toj igri i na ono što nam ne prija jer ne želimo da kažemo „NE“ iz straha da ćemo uvrediti njegovo veličanstvo? Ako ja zadovoljim njega, očekujem da i on zadovolji mene… priča je jednostavna. I nema odstupanja. Ne postoji razlog koji bi trebao da nas natera da u krevetu radimo stvari koje nam ne prijaju samo zato što neko drugi to želi.
Nikad nisam bila u fazonu „Jao, pa kako ću ja u krevet sa njim, pa ja „imam“ invaliditet, šta ako mu smeta, sramota me“. Sramota? Čega? Toga što imaš invaliditet ili toga što si živo biće i osećaš želju? Moj invaliditet je deo mene, ukoliko se stidim njega, stidim se same sebe. To što imam želju želju da budem nečija i da neko bude moj u krevetu je fantastično!
Ukoliko imaš poverenja u osobu pored sebe, i ukoliko je on već tu pored tebe, svestan je tvog invaliditeta, na tebi je da se opustiš, uključiš svih 5 čula, prepustiš se i uživaš. Bilo bi šteta da propustiš taj osećaj 