Tag Archive | seksualnost

NE TJERAJTE GA OD SEBE. NIJE KRIV ZA VAŠE OŽILJKE.

Prenosimo Vam tekst Ane Kotur (po odobrenju autorke),  originalno objavljen na http://lolamagazin.com/2016/10/19/ne-tjerajte-ga-od-sebe-nije-kriv-za-vase-oziljke/

Ima tome i tri godine skoro. Danas se smijemo kad spomenem da sam ga prvo otjerala od sebe. Izdržala sam čak dan i po zajednički, da mu kažem da nećemo biti ništa ozbiljno.  Kad je rekao OK, okrenuo se i otišao, plakala sam najboljoj prijateljici. Tulila u nedogled da ja ne mogu TO, da ja ne znam TO, da nisam za TO, i da meni TO nije TO.

Smijala sam se od prve s njim. Na crtić koji oboje obožavamo, na knjige koje je ostavio da bajke iz naših djetinjstava čita još neko i na završavanje rečenice koje je preraslo u: “Znam, čučim ti u malom mozgu”. I ono što nisam znala, trudio se da me nauči.

A ja sam se trudila da budem vamp žena, da pokažem da ja mogu i bolje i snažnije i da me ne dotiču te male ljudske stvari. Sto puta sam ponovila da masa nekih stvari, koje je predlagao, i nije za mene. I povrijedila sam ga. A onda je počelo traženje mojih mana koje sam se trudila da sakrijem i nisam baš dobro prošla. Suočavao me s jednom po jednom. Jer je tako moralo.

Odbijala sam ih. Svađala se. I Izgubila. A opet našla, u pustom danu, u kojem ne okrene broj da pita šta sam danas isplanirala, u kojem ne ponovi da ćemo sjesti i preći sve što me interesuje nakon njegovog posla, jer nisam baš sigurna da sam ubola poentu, jer ga nije bilo da ja ponovim da ga volim i samo da tražim vrijeme da odbolujem.

Nakon mjesec i po žučne borbe s nečim čemu nisam znala ime, pustio me dovoljno blizu da se pozovem na sve dobre stvari koje smo prošli.

“Znaš, ne znam kako ćemo ovo”, kaže.
“Znam, po to sam i došla”, odgovaram.

Više od godinu i po dana kasnije, otkrila sam i zašto je moralo tako. Loš mi je dan. Noga me boli. Nervira. Putovala sam satima. Sjeda na krevet pored mene i skida čarapu. Kaže da skinem hlače, da me izmasira. Niko nikad nije to uradio. Meni baš nije pravo. Nikako mi nije pravo, ali popuštam jer ćutimo i shvatam da ne želi da pokreće raspravu, pušta da tempo ide sam od sebe.

Peče me svaki dodir, trne kao kad stane cirkulacija pa utrnuli dio sebe dodirnete. Razlika je što ja gledam kako on dodiruje nešto što ja skoro pa nikad nisam dodirnula. Ni pred pregled, ni kad po automatizmu obuvam čarape, ni kad poslije kupanja nanosim losion za tijelo. Nikad. Ponekad, po instinktu, podmetnula bih onu jaču stranu, jer, zaboga to je moja slabija noga.

Ćutimo. S vremena na vrijeme me pogleda, ali ne odustaje. Ja bih najradije pobjegla iz sobe.

Masira onaj moj drveni rub stopala, vanjski, i onu kesicu koja se skuplja godinama na sredini tabana, od nepravilnog hoda. Muka mi je, iako ne boli. Više je kao kad nešto što sedmicama držite u gipsu prvi put dodirnete. Kao utrnulost jer bus nije baš toliko komotan koliko vam se činilo, a ni vi nemate 18 da idete na ekskurziju i ne osjetite tegobe.

Rukama prelazi potkoljenicu s gornje strane. Pratim pogledom i prebrojavam ožiljke. Ima nekih udubljenja na kosti, mora da sam se negdje ipak uspjela udariti. Nekoliko malih ožiljaka na koži, od brijanja, usput zakačenh, jer je koža tu godinama osjetljivija. Nije lijepo, nisam to mazala i ostali su ožiljci. Zašto nikad svoju nogu nisam poštovala?
Moli me da se okrenem. Joj, sad će vidjeti da ne mogu da spustim stopalo na krevet, pa stoji pod pravim uglom stalno na dušeku. Peta mi je čudna.

I opet svaki dio stopala masira.

Mrzim ovu tišinu. Stvarno mrzim, jer sa svakim dodirom koji fizički pomaže, meni je sve lošije.

Prstima prelazi preko kože iznad pete, negdje na početku tetive. Želudac mi je u grlu i već mi je jastuk glavni saveznik. To što sam zagnjurila glavu u jastuk, ne pomaže puno. Koliko mora moja noga biti tanka da mu pola prsta stane na širinu lista? Da prstom na najširem dijelu lista pređe preko nje? Ne znam. Opet nisam radila dovoljno vježbi, garant je zbog toga opet tanji list. I opet se pitam je li ovo stvarno prvi put da osjetim svoju nogu?

Sve i jednu liniju ožiljka je prošao. Odavno je izgubio boju. Stopio se, malo svjetliji od ostatka kože. Ne sunčam se. Jedva me nagovorio da odemo na bazen prošle godine. Sjedi i ćuti i ne radi ništa.

Ne mogu još da se okrenem. I kad kažem hvala, reci će mi: “Ništa”, a ne zna da je daleko od ništa.

Poljubio je ožiljak. Trinaest puta za trinaest kopči. Ona rupica od drena je odavno ružna fleka. Ima dvije- tri tačkice.

Iz sve snage sam gurnula glavu u jastuk i počela da plačem. Za sve one dane kad sam umjesto suknje obukla hlače, za svake čizme koje nisam mogla obuti jer bi na lijevoj nozi izgledale kao komad lošeg i preširokog materijala, za sve štrample koje su se zasukale na lijevoj nozi i čitavu noć me maltretirale, za svako trčanje po pijesku koje nisam mogla sebi priuštiti, za svaki bol na promjenu vremena, za svake baletanke koje se nakon pet nošenja iskrive, za svaki put kad mi je urastao nokat.

Za ono pitanje: “A ti baš i nisi za štikle?”, nekoga ko je bio dovoljno bitan da obujem štikle i pokušam proći Gospodskom dok ga držim pod ruku, pa u procjepu pločica izvrnem zglob. Nekoga ko je išao prebrzo, ko nije znao hodati udvoje i čije su riječi dugo pekle, a ja ih gurala u okvir onog nečeg našeg, što nikad nije izašlo među ljude.

A najviše jer je neko volio nešto moje što se meni nije sviđalo. Zato što je volio ćutanjem, jer je liječilo. Jer nije moralo biti rečeno. Jer je tu. Jer nije odustao.

Ne tjerajte ljude koji su došli da ostanu s vama i žive s vašim ožiljcima. Možda ne biste bili isti bez tih ožiljaka, možda te ljude ne biste ni sreli. Svejedno, oni nisu krivi za vaše ožiljke.

Veliko otvaranje

Pre nego što sam odlučila da poslušam savet drugarice i počnem pišem blog, istraživala sam pomalo neuspešno blogove na temu žena sa invaliditetom i seksualnosti.

Druga drugarica mi je pritekla u pomoć i nakon male portage poslala par linkova ka blogovima.

Po odobrenju autorke, prenosim ovaj tekst u svom slobodnom prevodu…a možda bolje da pročitate (i) original svakako na linku http://sexblogofsorts.com/2015/04/20/the-great-outdoors-or-why-i-trust-him/.

 

 

Veliko  otvaranje (ili zašto mu verujem)

Charlie Powell- http://sexblogofsorts.com/2015/04/20/the-great-outdoors-or-why-i-trust-him/

 

Nikad nisam mislila da ću planinama testirati tipa. Pa ipak, negde na putu, to je postalo upravo to: hoće li pustiti da mi ruka sklizne u njegovu, kada je strmo, hoće li strpljivo čekati dok nadjem pravi put kod zeznutih delova, mogu li ga poslati napred da vidi i da mi kaže šta ima napred (kakav je put)?

 

To nije ni počelo s momkom: počelo je s jednim pre njega, i oblacima-raspršenim, kišom natopljenim vrhovima Lake District-a. Kad me nije poznavao tako dobro, on bi davao predloge da zaobiđemo planine, često doslovno. Šetnja  oko jezera. Popodnevni čaj. Vožnja brodom. Bioskop. Kako smo postali bliži, to se promenilo, a ja sam se divila načinu na koji je bio sposoban me podržava, pridržavajući me, smirujući moje strahove, kako smo se peli.

 

*

Kad sam poznavala dečka godinu ili malo više, pojebali smo se jednog, nedeljog popodneva, a onda smo otišli na hranu. Sećam se da sam stajala  na pločniku dok smo čekali da pređemo cestu i mislila: Ja ne verujem svom sledećem koraku. Mogla sam mu reći, trebala sam mu reći. Ali nisam. Zato što mu nisam verovala telom.

 

Tada smo imali puno seksa, kad god smo se videli. Uopšte, jebali bi smo se dva puta u jednoj večeri, ponekad i tri puta. To je bio očajnički, hitno i brzo. Bio bi mu dignut pre nego što bi se skinuo i nismo razgovarali o jebanju, samo smo se jebali. Osećala sam se željeno i seksi, a ja nisam brinula o tome šta smo radili u krevetu, ali nisam ni govorila o tome šta meni prija. Bili smo u osnovi stranci. S hemijom.

 

Godinu i nešto kasnije, stvari su se počele menjati, na putu ne sličnom ovom. Sedeli smo u mračnom baru, kasno noću, a razgovarali smo o dominaciji i pokornosti i postupno, te stvari uvukle su se u našu dinamiku u krevetu. Nisam razmišljala, u to vreme, o načinu na koji je ranije u večernjim satima kako bismo krenuli u snežnu noć kako bi pogledao u moje čizme i uvukao svoje prste u moju ruku, tiho i bez puno buke. Ne skrećući pažnju na moj invaliditet, samo se suočivši sa realnošću njegovog postojanja. Nisam mu nikad rekla koliko mi to znači ali to se pokazalo gde se sve i pokaže kod nas: u seksu.

 

Još jedna godina. Oblik BDSM postala je naša stvar: Pušila sam njegov penis dok je uvrtao moju kosu oko svoje ruke i gurajući ga dublje u  moja usta. Puštam ga da me zove drolja, kurva, kučka, ja ga molim da zabije zube u moj vrat i prste u moje sise. Nema ništa formalno o tome: neuredno je i neobuzdano, a mi nemamo “sigurnu reč”. Nemamo sigurnu reč, jer ja još uvek ne mogu verovati da baš ovo radimo – mi se samo igramo toga, zar ne, a ne trebate sigurnu reč, ako se samo pretvarate – ali i zato jer verujem da me on zna dovoljno dobro da se odmah zaustavi ako kažem ‘Ne’ ili “joj, to stvarno boli” određenim tonom glasa.

 

Više mu se ne diže pre nego što se skine. Jebemo se samo jednom kad se vidimo. U loše dane, to me zeza, – bez prethodnog iskustva u vezama- odnosima nemam način da znam da je to normalno, očekivano – to je način na koji se naša dinamika neizbežno menja tokom vremena, bez obzira na činjenicu što nismo zajedno. No, mi danas govorimo, o seksu, o onome što me plaši, o tome što mi ne prija, a ponekad, iako ređe, o tome što mi prija.

 

Otišli smo na  izlet zajedno, a ja pitah tatu da predloži dobru pešačku rutu. Zaboravila sam da moji roditelji, a oni su me dobro znaju i vole da  me malo poguraju, pritom znaju da sam s momkom, tako da ću biti u redu, ako ta šetnja gura moje granice. Zaboravila sam da su znakovi koji govore 1h50 znači “u leto” i pošto smo već pokriveni snegom ne shvatam da tokom zime, u Alpima, što ide gore pešice i vraća se pešice, iako postoji prekrivena snegom autobuska stanica.

 

Momak je * veliki * On je smiren, on je miran, i on shvata da trebam dve vrste pauze. Fizičke kada je uspon, i one psihološke kada je ivica, a sneg izgleda opasno zaleđen. On drži moju ruku kad mi je potrebno, I on pravi duboke tragove u snegu u koje mogu ugaziti, kako bih bila stabilnija.

Tu je vino uz ručak, a nema komentara na moju porciju čipsa, čak i kad ih umočim u tartiflette, i neverovatno, neverovatno, kad se uvalim u duboki sneg, dok tražim put, on se ne smeje.

 

Verujem mu sada, fizički, jer ja mogu razgovarati s njim o svom invaliditetu. No, čak i više od toga: zato što obično nemam potrebu da pričam o tome.

 

Prevod MMilesa