Tag Archive | predrasude

TO SAM JA

Ja sam Dragana. Moje telo, ne znam šta radim u ovom telu, čini mi se da bi mi neko drugo mnogo bolje odgovaralo. Pa da krenem od početka. Imam glavu i oči i uši i nos, a u toj šupljini koja se zove glava ima i nekih sivih vijuga. Pa dalje, imam dve ruke i pet prstiju na levoj ruci i pet prstiju na desnoj ruci, sa malom razlikom u odnosu na levu ruku. Nedostaje mi deo kažiprsta. Bila sam nestašna kada sam bila dete pa je jednom  prilikom taj deo prsta odsečen. A imam i torzo sa svim unutrašnjim organima. Negde na sredini grudi, malo prema levoj strani, kada stavim ruku, osećam nešto unutra kuca, to je moje srce koje tera krv u moje vene i koje malo jače lupa kada se umorim. A tu su i pluća koja nekada ne rade baš savršeno pa imama pumpice koje pomažu kod disanja. A tik ispod toga je želudac, jetra, žuč – sa malim kamenčićem, slezena, pa odpozadi dva bubrega, crevca tanka, crevca debela. I naravno dalje bi, pošto sam žena trebalo da postoje jajnici, materica, vagina. E to kod mene baš nije sasvim jasno, nešto nedostaje, a šta neznam ni ja a lekari neće da kažu. Noge, da imam dve noge, desnu i levu. Leva mi je malo kraća, nekih 2 – 3 cm, i na nogama imam prste.

Rodila sam se kao jako mala i sve mi bilo jako super do tamo neke ’84. kad sam se nešto razbolela i od tada lekari me ne ostavljaju na miru. Stalno mi nesto daju, kao leče me, ispituju i ko zna šta mi sve ne rade. Ali moje telo je jako i to sve podnosi. Ne volim ih, lekare. Jer su svašta uradili mom telu.

U mojoj šetnji kroz život prate me neke dijagnoze, tu su, uvek iza mene verovatno se drže nekim tankim nitima, ali ja još uvek mogu i hoću. Da, često se srećem sa nekim – stavovima – stanovništa kao npr.: „jadna ti“, „svaka ti čast“, „ti to ne možeš“…….

Događaj koji ima veze sa ovim stavovima, volim da ga pričam jer mi je smešan, a dogodio se u gradskom busu. Sedela sam na stolici kod prvih vrata, ulazi jedna krupnija žena u BUS (kad vidim „krupnije“ setim se reklame za Biomed 4) i kaže mi da se ustanem da ona sedne. Ja odgovaram: „Izvinite, gospođo ne mogu se ustati.“ Žena koja je sedela do prozora ustaje se kako bi sela ova krupnija žena. Međutim, ta krupnija žena kaže meni: „Pomeri se do prozora.“ Ja joj kažem da ne mogu jer imam veštačke kukove i ograničeni su mi pokreti. Nekako se ona uvukla do tog sedišta pored prozora i sela. A naravno, šlag dolazi na kraju. Okreće se prema meni i kažće mi: „Vi mladi koji se razbolite do svoje 20. godine bolje da umrete!“ Nisam imala komentar na to, samo sam se nasmejala u sebi.

IDEMO DALJE !!!!!

To se ne leči, to se pobedjuje…

„To od čega bežiš ti..to se ne leči…to se pobedjuje…“ – vrišti refren moje omiljene pesme sa mobilnog telefona…
„Heeejjj?”
„Šta radiš, hoćemo li negde večeras, malo šetnja, pivce?“
„Može, oko 21h?“
„Odgovara, dolazim po tebe“
Bio je to moj ortak…moja dugogodišnja podrška, moj kritičar moj oslonac, neko ko me pogura kad zakočim i koga ja znam da poguram kad zakoči I bio je to moj jedini pravi prijatelj što je vreme I pokazalo. Sa muškarcima kao prijateljima je lakše nego sa ženama bar po iskustvu kakvo ja imam…njih ne zanima da li ste lepši od njih, ne može njihova devojka da „baci oko“ na vas ( uglavnom ne može ) nisu ljubomorni I sujetni ako imate lepšu kosu, bolji parfem, čistije lice, lepši osmeh…ne zanima ih kako se ona tamo obukla, da li joj je cipela za broj kraća ili duža, ne komentarišu gluposti…jednom rečju jednostavni su!
Šetamo po keju, letnje je vreme pa i ovako kasno ima dosta ljudi. Sa vode dolazi nešto malo svežiji vazduh pa koristimo priliku da dišemo u ovom paklu, tu je i neki mali povetarac i sve je lakše nego na mrtvo golom betonu gde iznad asfalta može da se vidi treperenje vazduha od vreline i udiše se miris katrana i guma koji popušta na letnjoj žegi.
Biramo mesto gde ćemo da smestimo svoje zadnjice, ali da ipak imamo dobar pogled na šetalište ne bi li slučajno videli nešto neobično čemu ćemo se kikoćati naredih pola sata jer je naša mašta bila veoma bujna pa bi “upropastili i iskrivili” najnormalniji trenutak i on bi postao smešan samo nama.
„Hoćeš li da trknemo po neko piće, baš mi se pije nešto?“
„Hajde ti, čekam te ja ovde“ taman sam se smestila i ne bih se pomerila ni da me zamoli Bred Pit
Osta* ja tako sama da uživam…prolaze momci i devojke, neki se drže za ruke “ pa zar i po ovoj vrućini” nasmejah se sama svojoj otetoj misli … neki se ne drže za ruke, prolaze momci bez cura i cure bez momaka i svi nešto pričaju…onaj momak mlatara rukama, ubi se čovek objašnjavajući dok ova dvojica pored njega turili ruke u džepove šortceva gledaju u pod i nogu pred nogu šetaju, objašnjavator je uvek bio bar pola koraka ispred njih. To o čemu je pričao mora da je bilo veoma bitno čim se jadan satra* da im objasni, a oni nisu marili baš puno…Jedna grupa devojaka je prošla u bikinijima…kao na modnoj pisti, prelepih ramena, ruku, oblina, nogu…bosih nogu…sa drsko pravim pogledom I bokovima koji se zanosno njišu pretekle su bržim korakom objašnjavatora i družinu, na sta su ona dvojica digli glavu na tren, a objašnjavator na čitav sekund ućutao pogledao pa nastavio dalje…on se definitivno nije dao zbuniti, ne odstupa od svoje priče!
Prolaze cice u divnim dugačkim suknjama koje lepršaju, pomislih „prekrasne su, volela bih da ih i ja nosim“ setih se saveta meni bliske osobe koja me je ubeđivala da bih ja baš trebala da nosim dugačke suknje i haljine jer bi se tako moj invaliditet bolje „prikrio“ i bilo bi lepše „na oko“.
Ma šta bre koji ku*ac? Da obučem odelo za spejs šatl ja sam invalid pa sam invalid, kad i se to rešavalo odećom ne bi bilo ni jedne osobe sa invaliditetom na belom svetu. Na čije oko bi bilo lepše bre? Ako se nekome ne svidi nek ne gleda. Pre ću da se pobrinem da meni bude udobno nego za nečije oko…nisam naravno sve to izgovorila jer bi bilo prilično ružno I nepristojno, a žena nije imala lošu nameru. Hvala na savetu, možda jednog dana i to dodje u obzir… sad su mi farmerke na + 40 odličan izbor…Luna lažovčino!
Po čemu se razlikuju žene bez i žene sa invaliditetom?
Po oblačenju, obuvanju? Po hodu? Da li samo po izgledu?
Volela bih da mogu da obujem štikle ili da obučem kratku suknjicu, osetim pesak pod stopalima…da bezbrižno razmišljam o budućnosti…o materinstvu, one kad ostanu u drugom stanju svi su srećni…imam utisak da u mom slučaju ni ja baš ne bih bila srećna jer nisam sigurna da bih imala podršku koja mi je potrebna…
Da li tuguju na isti način i istom jačinom kao i mi? Da li osećaju tudju patnju kao i mi? Da li budu odbačene i diskriminisane zbog nečega što jesu ili nisu? Da li znaju koliko su srećne zato što njihov hod nema granicu…one ne hodaju, one lete… Da li imaju manje probleme od nas sa invaliditetom? Da li smo pošteđene nečega ili izložene dodatno?
Volela bih da sam “slobodnije” odrasla, manje stereotipno usmerena od strane okoline I svojih bližnjih…koliko god moj um I pogledi bili otvoreni ka jednoj strani… negde duboko u meni se uvek čuje glas “Luna to ti ne stoji lepo nije dovoljno dugačko da pokrije to I to, nije dovoljno široko, još šire, još duže, još tamnije” pobogu… smatraću da sam se unapredila kao osoba kad postanem manje kritična prema sebi I po tom pitanju…skoro sve ostale barijere sam porušila što iskeno želim I vama…kao što sam već negde napomenula…potrebo je da se usudimo, posle je sve lakše 
„Šta si se zamislila tako? Evo ti pivo“
„Voliš li ti mene?” upitah ga ničim izazvana
“Da te ne volim ne bih ti doneo pivo”- toliko o mom prijatelju 😀

Pssst! Muškarci pričaju!!!

“Mnoge žene sa invaliditetom stupaju u prve sexualne odnose tek u svojim tridesetim (ili kasnije). Neretko ti prvi seksualni odnosi nisu proistekli iz ljubavne veze već zato što je ona samo iskoristila mogućnost da to učini možda prvu a možda ne prvu ali u svakom slučaju –u tim godinama se možda već plaši da joj se više takva prilika neće pružiti. Najčešće je muškarac taj koji je predložio, inicirao seksualni odnos. Možda za vreme nekog seminara ili rehabilitacionog oporavka.”
Čitam I ne verujem da je to tako, najgore što je to surova realnost u životu večine žena sa invaliditetom. Da li je I u drugim državama tako? Ne znam ali u ovoj našoj jeste. Mladi, stari, deca, učeni su ili se uče I dalje da sve ono što je drugačije I odskače od kalupa nametnutog ne znam odakle je čudno, nakaradno I ružno. Ono što je drugačije namerno biva odbačeno, izolovano I izbačeno iz daljeg društvenog sistema, socijalizacije. Ako kao devojka nisi idealne visine I težine, plave ili crne peglane kose, na štiklama, provokativno svučena ( ne obučena) ti nisi poželjna u 90% slučajeva. Još ako si žena sa invaliditetom, nisi poželjna uopšte…Stani…da li je to zaista tako???? Pada mi na pamet jedna mala anketica, eksperiment šta god…upadam na jedan od sajtova na kojima imam otvoren profil gde ubijam svoje dragoceno vreme I sistemom slučajnog odabira, biram desetine muškaraca različitih godina I molim ih da mi odgovore na par jednostavnih pitanja I kako bi reagovali da se nadju u nekoj od situacija koju sam izmislila kako bi mi pomogli u istraživanju…I lupam ja tako…ti momci me ne poznaju pa prema tome ne znaju da sam I ja sama žena sa invaliditetom.
Priča je glasila ovako nekako od prilike “ U nekom društvu si, žurci ili u društvu prijatelja upoznaš devojku koja sedi igrom slučaja za istim stolom gde i tebe zovu da sedneš…i svi oni krenu negde nešto da obave, svojim jel putem i ti počneš razgovor sa njom, upoznate se. I posle nekog vremena shvatiš da ti se ta devojka svidi, način njenog razmišljanja je bistar i deluje ti inteligentno. Zainteresuje te kao devojka. Ali posle nekog vremena devojka ustaje i ti skontaš da je ona u stvari osoba sa invaliditeom…tj otežano hoda ili je u kolicima, nisi to mogao primetiti ranije jer ste sedeli. Šta ti pada na pamet? Da li tvoja prethodna slika o joj postaje nebitna i baziras se samo na tom fizičkom izgledu nje?
Da li možeš da zamislis sebe kako vodiš ljubav ( ili se sex-aš, nazovimo to kako god) sa ženskom osobom koja fizički nije baš tip-top I ima neki fizički nedostatak ? Da li bi u tvom slučaju ona bila dobra samo za sex avanture?

Da li bi odbio da budeš sa njom u nekoj ozbiljnoj vezi ,možda i braku pored toga što bi ti se svidela umno I zainteresovala te kao osoba? Da li bi te bilo briga sta bi tvoja rodbina i prijatelji mislili ako bi u kuću i život “uveo” takvu osobu?Da li bi je se odrekao i odbacio samo zbog invaliditeta?
Verujte mi odgovori su me oduševili, a daću vam samo par najinteresantnijih:

Muška osoba A – “Kao prvo,nikada me nije zanimao preterano izgled,da li si napumpana,da li si šminkerka i sl. Takve devojke su za fudbalere,starlete ili sl. Ja sam imao devojku dugi niz godina koja je imala trajan invaliditet sa srcem,kičmom i njoj je bio unapred deklarisan scenario smrti do neke 38 god. Postojala je varijanta operacije,ali na žalost nije uspelo. Eto moj odgovor. A to što su u našem društvu te devojke tj žene izolovanje – To ti je bolest našega drustva. Loše postavljene vrednosti, loš socijalni program,loš odnos ljudi prema svemu tome. Živimo u društvu gde niko neće pogledati nikoga,gde se i osmeh naplaćuje. Ali drago mi je da ima takvih kao ti, entuzijazista koji hoće malo da ulepšaju stvarnost ljudima koja je stvarnost nestvarna.”

Muška osoba B –“ Pa ja ti možda nisam pravi uzorak za to istraživanje jer sam ja oženio sličnu osobu…..priznala mi je za svoj problem pre drugiog susreta, ali to me nije pokolebalona kraju sam je I oženio…”

Muška osoba C – “1. moja prethodna slika o njoj u opšte ne postaje nebitna i ne baziram se samo na invaliditet. Ako bi ona recimo tražila seks i bila navalentna, radije bih je odbio iako sam recimo, dugo apstinirao, nego da je koristim za neku seks avanturu, ne samo ženu sa invaliditetom nego bilo koju drugu jer nisam sklon avanturama .Ako ne bih mogao da je prihvatim takvu kakva jeste za ozbiljnu vezu , ne bih je iskoristio ni za avanturu. To bih shvatao kao nečasno iskorišćavanje. Ne bi me bilo briga za prijatelje, malko bi me bilo briga za porodicu, ali bih dobro razmislio da li mogu da uklopim svoj život sa njom , obzirom na poslove kojima se bavim i život kakav vodim. Ni jednog coveka se ne odricem , pa ni onih koji imaju takve probleme.
Upoznao sam jednu mladu ženu sa Multipom sklerozom, lepo smo se družili i dopisivali, i insistirala je na seksu. Meni je to bilo malo neprijatno, jer rekoh da nisam sklon tome. Bila je veoma željna seksa, iako je fizički sasvim normalno izgledala, kretala se, hodala, isla na posao… Jedino sto nije bila baš u nekoj velikoj kondiciji pa nije mogla baš da bude hiperaktivna. Zbog toga se slabije kretala u spoljnjem svetu, vodila je povučen i miran život.
Kada me je ubedila da je neću I povrediti iskoristiti ako se budemo “seksali”, pristao sam i bio sam prezadovoljan.
Posle toga, ona je šutnula mene i otkačila me posle par dana!

Muška osoba D –“ Ja sam imao iskustva da mi se devojka nije svidela ni u jednom fizičkom smislu, ali nismo do tada imali komunikaciju. Posle ostvarene komunikacije ona je meni bila sex bomba jer me je pokrenula u glavi i ostvarila se ramena energije, intelektualna povezanost i eto imali smo vezu…bilo je slučajeva kad je osoba sex bomba ali prazna, intelektualno niska, bez energije, bez nečeg sto će me pokrenuti kao muškarca a da nije fizički..i ništa i ako sam je imao na tacni jer je ona želela mene..doživeo sam osudu prijatelja kao zašto je nisam po*ebao..nema šanse jer me ne pokreće, ne diže mi se na prazno, na tupavo, na nešto gde nema ramene energije..tako da je moj odgovor pozitivan u smislu da bi sve ostalo isto kao pre nego sto sam saznao da ta davojka ima invaliditet..na žalost ona nije to birala…ostajemo u kontaktu i svemu sto se začelo i pre tog mog saznanja…ako se nije začelo ništa možda se začne…
Mogu da razumem da postoje odgovori I mišljenja suprotna ovim…ali osim ovakvih najgori odgovor koji sam dobila bio je “Nisam siguran jer nikad nisam bio u situaciji da upoznam takvu osobu…”

Da li smo I mi upale u onu zamku da uvek neko drugi mora da bude kriv samo ne mi?! Da li je onda samo muški deo populacije odgovoran za to što većina žena sa invaliditetom nije iskusilo čari veze, sexa, vođenja ljubavi, orgazma, braka ili materinstva? Pitam sebe, ali I sve vas koje ovo pročitate? Da li mi svojim psihičkim barijerama nedozvoljavamo sebi da uživamo jer smo “drugačije”.
Ja ne želim ni da budem ista! Ne želim da se uklapam u neki šablon I da budem poput svih ostalih. A vi?
Verujte mi da nas naši fizički nedostaci najmanje čine “drugačijima” pokrenite se, otvorite um I zaboravite sve predrasude koje ste čuje ili još gore same stvorile o tome kako je nešto droljasto, nemoralno, odvratno I van svake pameti… Život je kratak, proći se…ispunite ga da bi on ispunjavao vas.

Tabu tema među ženama ili možda ne?

Posle jednog opasno dobrog samozadovoljavanja odlazim u kupatilo da se istuširam, ulazim u kuhinju, grabim nešto da žvaknem, sedam za komp i počinjem da pišem.
Šta? Kao žene se ne samozadovoljavaju? Ne gledaju sexy filmove? Ne napale se kad gledaju šta oni to tamo rade? Ja gledam i ako se neko pita, nije me sramota. I uživam, o da, itekako uživam.
Da sam se rodila pre nekih 300 godina verovatno bi me spalili na lomači zbog ovog teksta, a danas ako su normalne mnoge nenormalne stvari, normalno je da se i jedna žena tu i tamo poigra sama sa sobom. Cilj življenja i jeste pronaći način da udovoljiš sebi, zar ne?
Jednom prilikom „nabacivala“ sam jednog čoveka kog sam smatrama OK likom mojoj drugarici… neka sve počne kao neko FB dopisivanje pa ako bude hemije, ko zna. Kasnije sam saznala da je on tolika sirovina od čoveka da mi se zgadilo.
Elem… moja drugarica je želela da to sve ide polako i svojim tokom, a on naravno kao i svaka sirovina od muškarca poželeo je da je odmah baci na krevet i sve po redu kako je on to zamislio. Upadam ja u razgovor sa njim u želji da pokušam da mu objasnim da je ona jedna fina nežna žena, željna ljubavi i pažnje, a ne samog sexualnog čina!
„Sramota, da li ona ima ogledalo kući…treba da bude srećna što je ja uopšte i želim i što sam uopšte pomislio da imam nešto sa njom“… Za mene je svaki razgovor bio završen jer kao što neki pametan čovek reče „kako sirovini objasniti da je sekundarna?“.
Sam čin sexa, vođenja ljubavi ili ga nazovite kako god želite dogodi se kad između DVE (ili više) osobe dođe do onog čuvenog „klik“ u glavi (kod nekih i malo niže ). Fenomenalan način zbližavanja gde proradi skoro svih 5 čula… dodira, mirisa, čula, vida, a ponekad i ukusa. Ukoliko imate partnera koji će pratiti neka od vaših čula, taj dalji odnos evaluiraće u jednu ogromnu erupciju poput vulkana nakon koje će vam sve brige sveta izgledati sitne i ne bitne 😀
Ukoliko nemate partnera, verujem da i same znate šta vam je činiti. Ko je rekao da je ispravno da žena uživa u sexu samo ako je lepa, zgodna, adutima obdarena, obučena u neku čipku i sexi veš, zanosno njiše bokovima… e pa i da je neko to zaista i zakonom odredio ja bih bila prva koja bi taj zakon prekršila.
Da li trebamo da budemo zadovoljne samo zato što je neko poželeo da vodi ljubav sa nama? Da pristanemo u toj igri i na ono što nam ne prija jer ne želimo da kažemo „NE“ iz straha da ćemo uvrediti njegovo veličanstvo? Ako ja zadovoljim njega, očekujem da i on zadovolji mene… priča je jednostavna. I nema odstupanja. Ne postoji razlog koji bi trebao da nas natera da u krevetu radimo stvari koje nam ne prijaju samo zato što neko drugi to želi.
Nikad nisam bila u fazonu „Jao, pa kako ću ja u krevet sa njim, pa ja „imam“ invaliditet, šta ako mu smeta, sramota me“. Sramota? Čega? Toga što imaš invaliditet ili toga što si živo biće i osećaš želju? Moj invaliditet je deo mene, ukoliko se stidim njega, stidim se same sebe. To što imam želju želju da budem nečija i da neko bude moj u krevetu je fantastično!
Ukoliko imaš poverenja u osobu pored sebe, i ukoliko je on već tu pored tebe, svestan je tvog invaliditeta, na tebi je da se opustiš, uključiš svih 5 čula, prepustiš se i uživaš. Bilo bi šteta da propustiš taj osećaj 

Autovanje

Uvek sam verovala da osobe sa invaliditetom zbog svog nepovoljnog položaja, diskriminacije, nemogućnosti da zbog arhitektonskih i psiholoških barijera žive punim plućima, treba da budu osetljivi na isti, sličan ili još gori položaj drugih marginalizovanih grupa: Žena, Roma, pripadnika LGBT populacije…

Ali avaj!

Među osobama sa invaliditetom sam viđala najhomofobičnije stavove (viđala, mislim čitala na facebook-u).. kad malo bolje razmislim, to su bili stavovi muškaraca sa invaliditetom. No, neću da generalizujem i olako donosim zaključke u vezi sa rodom/polom imaoca tih stavova.

A žao mi je iz prostog razloga što- budući da sam aktivistkinja i da na tom putu imam priliku da čujem živu reč –uglavnom lezbejki, njihove životne priče, iskustva, shvatam koliko je ta opresija osoba sa invaliditetom-žena i nekog ko je LGBT u principu ista a opet čini mi se, možda „njihova“ i veća nego „naša“.

Kad si osoba sa vidljivim invaliditetom, svoju različitost ne možeš da sakriješ, sve i da hoćeš. Mislim, neretko i hoćeš: oblačiš neupadljivu odeću, šiješ odeću „po meri“ da što više sakriješ „nedostatke“ ili izgradiš svoj stil najupadljiviji od najupadljivijih da skreneš pažnju sa invaliditeta na „ludu frizuru, lude krpice itd“. Ovo su sve podsvesni mehanizmi, naravno.

Ali, ako ti ne uspe, a ne uspe – ljudi (koji vide) vide tvoj invaliditet, neće te tući, vređati, slati na psihijatrijsko lečenje zbog toga kako hodaš, govoriš, izgledaš.. (ne kažem da se nikome nikad to iskustvo nije desilo i ne mislim na vršnjačko nasilje). Hoću da kažem, iako se neretko menjaš da bi se uklopio/la u društvo, ipak ne moraš da sakrivaš svoj identitet u strahu za sopstveni život.

Ali, za ovaj tekst, nešto drugo me podstaklo…

Kao učesnica na manifestaciji 31. Belgrade Ignite imala sam priliku da čujem prezenterku koja je rekla da se zbog straha godinama nije izjašnjavala kao lezbejka (queer)..Za njene kolege njena devojka je donedavno bila „njen momak Goran“. Za njenog oca, ona uopšte nema partnera, jer ne zna da li će uticaj homofobičnog društva prevagnuti nad ljubavlju prema njoj kao ćerci.

I shvatim još jednu zajedničku tačku.

Partneri žena (osoba) sa invaliditetom, takođe se takođe suočavaju sa svojevrsnim aut-ovanjem. Treba reći porodici da je ona- osoba sa invaliditetom. I suočiti se sa posledicama.

A žena, može biti obrazovana, jaka, može biti pokretačica, može čak i biti skroz sposobna da ispunjava rodne uloge – ako živi u sredini gde se invaliditet ne prašta, gde se doživljava kao nesreća, ružnoća… neće biti prihvaćena. (Bar ne iz prve..)

Zbog straha od reakcije primarne porodice, u želji da izbegnu neprijatne pritiske, uslovljavanja, ucenjivanja ili omalovažavanja okoline, rečenicâ poput „nisi mogao da nađeš nešto bolje“ a učeni da moraju da budu „muško“, da produže svoje pleme, mnogi partneri žena sa invaliditetom prinuđeni su da skrivaju jedan deo sebe, svoje seksualnosti. Nekad se godinama biva u tajnoj vezi. Bez obzira na intezitet osećanja, ozbiljnost veze…I neko će reći, da je zaista voli, borio bi se za nju..ali, nekad to nema veze sa intezitetom i vrstom ljubavi. Nekad je potreba da se izbegne haos, strah, jači.. i gotovo..  Kao kad ne smeš da kažeš da voliš drugu ženu –ako si žena, jer ne želiš da te se rođeni otac i majka odreknu, jer je potreba za pripadanjem (porodici) jedna od onih na vrhu. Kao kad roditelji i nakon što si im rekla/rekao ignorišu to sa kim deliš postelju (život) pa se sve nadaju da je to prolazna faza, eksperiment.

Kao kad ispadaš iz okvira „normalnosti“..

 

nismo mi super-(disab-wo-)menke a ja jesam i nek sam namćorka

U poslednje vreme nekoliko medija objavljuje članak o ženi sa invaliditetom, ženi koja je zbog posledica paraplegije postala korisnica invalidskih kolica. Aktivistkinja je, supruga, majka trogodišnjeg dečaka…

Na dnu članka, vidljivi su linkovi ka člancima pisanim pre godinu, dve, isto o njoj. Dakle, redovno je prate. Ako izuzmemo to što autor/ka članka ženu redovno „prikiva za invalidska kolica“ (aludiram na meni već presmešnu terminologiju koju mediji još uvek koriste) članak je tako napisan da očigledno ima za cilj da izazove divljenje.

I članak se deli po društvenim mrežama, komentari puni divljenja.

Ali ja, namćorka kakva sam moram u svačem dobrom da nađem nešto za kritiku.

Prvo, mislim da lenjost novinara/ki da se malo bave istraživačkim novinarstvom, dovode do toga da se jedan te isti primer eto godinama promoviše po medijima, a realno – u Srbiji postoji minimum još 10 žena sa invaliditetom koje su i majke.

Pritom, žena koje imaju kompleksnije invaliditete.

Drugo, isto odsustvo istraživačkog elementa dovodi do toga da se površno izveštava. Iz članka je vidljivo šta sve ona jeste i šta radi radi a divljenje se izaziva samo tugaljivim tonom koji provejava i terminologijom, po fazonu: eto ona (jadna) prikovana za kolica a ima muža i malog sina i ..

Ali nije poenta što je ona majka i supruga a žena je sa invaliditetom ili uprkos invaliditetu..

Poenta je u tome što je ona vredna poštovanja (ne divljenja, alergična sam kad se osobama sa invaliditetom dive zbog toga što žive normalan, ispunjen, kvalitetan život kao da se to ne podrazumeva, kao da to nije normalno) a novinar/ka je propustio/la da istraži i opiše, da li ta žena ima podršku društva, sa kojim se preprekama susreće, sa kojim predrasudama?

A radeći dokumentarni film sa 4 žene sa invaliditetom pre 2 godine došla sam do uvida da bebi oprema uopšte nije prilagodljiva roditeljima/majkama sa invaliditetom. Kreveci takvi kakvi jesu-za žene koje se otežano ili u kolicima kreću noćna su mora jer svoje dete ne mogu da uzmu iz takvog kreveca. Povijalice i kolica koja su možda i prilagodljiva –koštaju više a žene sa invaliditetom su kažu najsiromašnije od siromašnih, kako će uopšte to da kupe?

A davanja majkama – ili ih nema ili su ista za sve majke –bez obzira što je ženama sa invaliditetom prilagodljiva bebi oprema objektivno nužnost i više može da bude posmatrana kao asistivna tehnologija.

Suprug ne može da dobije porodiljsko jer zaboga, majke su te koje idu na porodiljsko i niko ne zna kako da teoriju sprovede u praksu.

Pa predrasude koje, ne mogu a da ne zabole: na nekom nivou-kao da ti uzimaju sopstveno dete – ne pomišljajući da je to dete s kojim šetaš – tvoje dete.

Pa, zdravstveni radnici.

Pa barijere u vidu stepenica i odsustva rampi koje ti onemogućavaju da odeš sa svojim detetom na pregled, u šetnju, u vrtić, školu.

Bez posla si.

Nemaš personalnu asistenciju pa ti je suprug i suprug i ljubavnik i najbolji prijatelj i personalni asistent i negovatelj (iliti i otac i majka) tvom detetu..ili ti babe i dete gaje dete i sve te divne stvari neko drugi radi.

Pa onda..kad si žena sa invaliditetom i kad vidiš kako se suočavaš sa odsustvom podrške u svim segmentima pre roditeljstva, desi se da se ni ne usudiš na taj korak ma koliko želela.

I tako ti iako to nigde ne piše zvanično, zapravo NEMAŠ pravo na porodicu i roditeljstvo.

A to -TO je moglo i trebalo da se predoči javnosti kroz članak/prilog a ne da se održavaju stereotipi:

–  da su osobe sa invaliditetom jake, pravi borci/borkinje koji/e sve preguraju.

– Da je invaliditet taj faktor koji ih ograničava i čini velikima a ne to što država Srbija ne čini (u pojedinim segmentima) ništa da poštuje Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom

– da država i mi kao pojedinci, ne treba da uradimo ništa u smeru podrške majkama sa invaliditetom jer one su „superdisabwomen-ke“

E zato takve postove ne like-ujem, ne delim. Nek sam i namćor al neću da budem deo te mašine.

 

ŽENE SA INVALIDITETOM I ZDRAVSTVENA ZAŠTITA

Devojkama i ženama sa invaliditetom za uključivanje u sve sfere života neophodan je pristup obrazovanju, zaposlenju i servisima podrške.

Isto tako, žene sa invaliditetom imaju pravo na dobro zdravlje, koje zavisi od pristupa informacijama i servisima za prevenciju i lečenje zdravstvenih problema.

Žena sa invaliditetom može da se kreće, da vidi, da čuje, da govori, da uči i da razume, ali na drugačiji način od žene bez invaliditeta. Prihvatanje sopstvenih ograničenja je redovan deo njenog života. Uprkos mogućnostima svaka žena nađe rešenje za probleme koje im donosi invaliditet. Pogrešan stav i mišljenje šta žena sa invaliditetom može ili ne može da uradi, može je sprečiti da živi normalnim životom. Stereotipi i predrasude povećavaju njen invaliditet. Oni stvaraju barijere do ispunjenja punog društvenog života.

Žene sa invaliditetom imaju pravo da budu zdrave i da imaju pristup kvalitetnoj primarnoj zaštiti. Pravovremena zdravstvena zaštita, takođe, sprečava druge zdravstvene probleme izazvane invalidnošću. Lečenje prostog problema – kao što je na primer dekubitus – sprečava da on postane opasan po život.

Razlike u reproduktivnom zdravlju žena sa invaliditetom i opšte populacije nema, ali ima raznih tehničkih barijera za njihovo lečenje u Srbiji. Kvalitetna zdravstvena zaštita mora biti dostupna svim ženama sa invaliditetom, bez obzira na društveni status ili vrstu invaliditeta. U međusobnoj komunikaciji, žene sa invaliditetom i zdravstveni radnici, zajedno mogu učiniti zdravstvene usluge dostupne svima.

Do nedavno su postojale mnoge barijere koje su ometale redovnu ginekološku kontrolu žena sa invalidtetom. Nekoliko godina unazad organizacije za zaštitu i unapređenje položaja žena sa invaliditetom organizovali su edukacije o preventivnom ginekološkom pregledu žene sa invaliditetom. U nekim ustanovama već više godina postoji hidraulički stol za ginekološki pregled tako da žene sa invaliditetom imaju gde da obave pregled i kontrolišu svoje primarno zdravlje.

Reproduktivno zdravlje podrazumeva da svi ljudi imaju bezbedan polni život. Danas su ženama sa invaliditetom dostupne informacije koje se tiču njihove seksualnosti i reproduktivnog zdravlja. Poseta ginekologu jednom godišnje predstavlja jedna od načina brige za svoje zdravlje. Redovne kontorole pomažu da se očuva reproduktivno zdravlje. Prevencijom možemo sprečiti mnoge bolesti.

Nemojte zaboraviti da je važno odlaziti na redovne ginekološke preglede, jer ako redovno kontrolišemo svoje zdravlje uradićemo preventivu zaštitu od teških oboljenja..

Ovo je njen korak..

Žena u feminističkom smislu je jaka, samosvesna i osvešćena. Svesna opresije društva koje društvo sprovodi nad njom jer je žena i jer je možda još i nešto drugo –neukalupljivo u sisteme normativnosti. Njeni identiteti su isprepletani. Kao devojčica/devojka sa invaliditetom susreće se sa odsustvom saveta o seksualnim odnosima ili sa savetima da se čuva da ne bude iskorišćena; kao mlada žena sa jasnim porukama da (ona) neće biti supruga, možda samo samohrana majka – ali možda; Njenog partnera/ku nepoznati ljudi oslovljavaju sa „Tvoj brat/sestra“ – „!!!“ – „Nego???“ Ona voli svoje malo, „čudno“ telo, poznaje mu sve ćudi i hirove. Uglavnom mu udovoljava. (Nekada se nije ogledala. Izbegavala je pogled u izložbena stakla). Nekada je živela sa interiorizovanom slikom drugih o sebi.  Sada sliku o njoj drugi interiorizuju od nje same.

Žena sa invaliditetom – feministkinja zna zašto (ni)je prihvaćena, zašto je, kako i kada izbegnuta, prenebregnuta, izopštena, ostavljena zbog neprihvatljivosti invaliditeta i/ili roda. I zna kako da pravi male korake u pravcu promene na bolje.

Ovo je njen korak.

Ovo je moj korak.

Inkluzija ili diskriminacija

Pitanje je naravno lako. Svako bi zaokružio inkluziju. Ali znate li uopšte šta je to? A znate li šta je diskriminacija. Svi znaju? Ok.

 Počećemo onda drugačije.

  • Primer 1.

Nalazite se u autobusu. Na vrata ulazi čovek tamnije puti, neuredno obučen, neočešljan, zapušten. Vi – proveravate gde vam je novčanik čim prođe pored vas.

 

  • Primer 2.

Mimoilazite se sa osobom u kolicima na uzanom trotoaru i morate da stanete u travu da bi ona prošla. Pomislite – e baš sad, uprljala sam nove patike, šta ima ovakvi i da izlaze, nek ostane kod kuće gde joj je mesto.

 

  • Primer 3.

U redu na kasi isped vas je mladić izrazito isfeminiziranog izgleda. Kupuje kondome. Mislite – gle ovog pedera, sprema se da ga neko naguzi.

 

  • Primer 4.

Prelazite ulicu na semaforu, upaljeno vam je zeleno. Pored vas se uz škripu kočnica zaustavlja automobil čiji vozač se malo zaneo pa nije na vreme stao na uslovnom. Vi – psujete majku ko dade u ruke volan ženama.

 

  • Primer 5.

Sedite u kafiću. Pored vas grupica ljudi malo glasnije priča na stranom jeziku. Mislite – strašno kako se ponašaju ovi Mađari, valjda treba da znaju i pričaju srpski, kad već žive u Srbiji.

 

Da li vam se ikada dogodilo bar jedno od navedenog? Nikad? Bravo, zaista se možete pohvaliti činjenicom da ne diskriminišete manjine. Uglavnom. Desilo vam se nešto slično. Nije? Nikad? Lažete. Nema veze, idemo dalje za iste pare. Niste neko ko bi svesno izabrao diskriminaciju. Vi ste osoba koja se zalaže za inkluziju.

Ali – šta je to inkluzija. Definicija kaže da je to uključivanje osoba različitog pola, nacionalne pripadnosti, verskog i socio-ekonomskog porekla, sposobnosti, zdravstvenog stanja ili bilo kog drugog ličnog svojstva pojedinca u aktivnije i ravnopravnije učestvovanje u društvu. Uglavnom, kod nas, misli se na osobe sa invaliditetom, ali to nije u potpunosti tako.

Ispričaću vam nekoliko slučajeva inkluzije.*

Primer 1.

Dečak sa cerebralnom paralizom. Može da hoda uz pomoć ili pridržavanje. Ide na redovnu nastavu, nema intelektualne poteškoće, sve časove prati i radi po redovnom planu i programu, osim fizičkog, što je i razumljivo. Omogućeno mu je da prisustvuje času, gleda utakmice, navija, dobacuje se loptom sa nekim od drugara koji je zaboravio opremu ili ne učestvuje u času iz nekog drugog razloga.

U školu ga vodi mama. Onda joj dosadi pa traži da opština obezbedi personalnog (ili pedagoškog) asistenta. Asistent ga vodi od kapije do ulaza i nazad. Ponekad u toalet. Ostalo vreme nastave presedi u hodniku.

Posle operacije dečak počinje teže da hoda. Jedna osoba više nije dovoljna da ga vodi, potrebne su dve, za svaku ruku po neko. Za put koji je ranije prelazio za pet do deset minuta, sad mu je potrebno četrdeset. Mama ne da kolica. Mama ne da hodalicu. Mama nema vremena da pomaže asistentu. Mama ne dozvoljava da se detetu pomogne tako što će taksi ući u školsko dvorište i skratiti mu put za sto metara (koji njemu znače više od pola sata ”hoda”). Mama ne želi da njeno dete ima „poseban tretman“, ona hoće da je on isti kao svi ostali i ne traži za njega ustupke.

Da li je to inkluzija? Biti isti i raditi isto po svaku cenu? I na sopstvenu štetu? Da li je inkluzija praviti se da nisi različit i da možeš sve što i ostali?

Primer 2.

Dečak kome je nametnuta dijagnoza autizma, da bi se posle utvrdilo da je itekako preterana. On ipak ima neke poteškoće, uglavnom intelektualne i izraženu govornu disfaziju, zbog koje njegova inteligencija može da deluje manja nego što zaista jeste. On takođe ide na redovnu nastavu, ali po individualnom planu i programu. Njegovim drugarima iz razreda objašnjeno je da je on isti kao svi, samo mu ponekad treba malo veća pomoć nego drugima.

Učestvuje u svim aktivnostima svog razreda, čak i u pozorišnim predstavama. Svi razumeju šta je rekao i hteo da kaže, iako njegov govor nije savršen. Mama dolazi na priredbe u  kojima on glumi, snima ga i plače od radosti. Do pre godinu ili dve nije verovala da je tako nešto moguće. On je deo svog razreda, isto kao svi ostali, dobija pohvale kad nešto uradi dobro, kao i kritike kad nešto ne uradi kako treba. Naravno u skladu sa svojim mogućnostima. Niko ne tvrdi da ima poseban tretman.

Da li je to inkluzija? Biti deo kolektiva iako se u nekom momentu razlikuješ? Truditi se da poboljšaš svoje intelektualne i fizičke sposobnosti? Da li je inkluzija biti tu da podržiš svoje drugare iz razreda kad rade nešto što ti ne možeš?

Primer 3.

Dečak romske nacionalnosti socijalno depriviran, devojčica sa intelektualnim smetnjama plus četvoro druge dece koja imaju individualni plan i program u razredu sa još dvadeset i šest ostalih „redovnih“ đaka. Kod jedne učiteljice.

Da li je to inkluzija? Nemati dovoljno vremena u četrdeset i pet minuta časa da se posvetiš nikom od te dece. Da li je inkluzija uključivati učenike u redovna odeljenja škola samo zato da bi se zvala uključenom, na štetu i njih samih i ostalih učenika?

Primer 4.

Dečak socijalno neprilagođen, ponavljao razred dva puta. Dolazi na časove kad hoće, kad neće – ne pojavljuje se danima. Ulazi u školsku zgradu iako nema nastavu. Lupa loptom po hodniku uznemiravajući sve ostale. Kada ga spremačica opomene kaže: „Ko si ti da mi nešto govoriš, ja sam učenik ove škole i imam PRAVO da budem tu.“ Kasnije se otkrije da lopta kojom je lupao pripada školi, tačnije da ju je uzeo iz sale za fizičkog bez da je ikog pitao.

Isto tako, bez pitanja, seo je na bicikl koji je nezaključan stajao isped školske zgrade i otišao na njemu kući. Snimljen je kamerom. Ispitivan u policiji. Bicikl je dao ”nekim srednjoškolcima”, koje ne sme da imenuje bojeći se batina. A policije se ne boji.

Na času razrednog starešine dobija ulogu nastavnika. Jer treba ga uključiti, treba da oseća pripadnost. Nema veze što celo odeljenje strahuje od njega, što kada je prisutan na času niko ne može da radi – ni nastavnici svoj posao, ni učenici koji žele da prate nastavu i nešto nauče. To je nebitno.

Bitna je inkluzija. Bitan je on. Ne treba mu kvariti život i budućnost nekakvim ”obavezama”, jer on ima ”prava”.

Recite mi – šta je inkluzija, a šta diskriminacija. Recite mi – kako postupiti a da nikog ne diskriminišeš i da sve uključiš? Recite mi – jer ja ne znam!

*primer jedan je moje lično iskustvo kao asistentkinje (biće jednom obrađeno u posebnom postu), ostali su moje viđenje nekoliko različitih priča iz različitih izvora, moguće je da su nepotpuni i u nekom delu netačni, ali mislim da je slika koju sam htela da pokažem – tu.