Tag Archive | predrasude

MA šta mi reče?

Reče meni jedna osoba iz kruga porodice “zašto ne bi našla nekoga sličnog sebi (osobu sa invaliditetom)? Svako treba da zna gde mu je mesto, a ne da puca na nešto visoko”. Naravno nisam želela ulaziti u raspravu samo sam potvrdila da svako treba da zna gde mu je mesto. Ali se zapitah…zašto neko misli da meni ( ili bilo kojoj OSI) ne bi bilo mesto kraj nekoga ko nije osoba sa invaliditetom? Zar nam fizički izgled određuje mesto u ljubavi, društvu, životu? JA tražim srcem i glavom, a ne rukom ili nogom. Ja sam žena, određujem sama svoj pravac, ne sputava me invaliditet, ako ću već da budem nečija žena, drug i ljubavnica, ja biram ko će to da bude, ja biram u čije ću srce ili krevet da se uvučem. DŽaba se trudite da me “spustite”….Šta vam je bre???

Luna is a {insert_profession} at {insert_company|interesting_place}. When he/she is not {insert_awesome_hobby}-ing he/she can be found writing groovy blog posts for {website}.

Prave i neprave devojke

Podstaknuta rečenicom jedne devojke na fb u grupi za osobe sa invaliditetom “Prava devojka će pre biti usamljena nego imati avanturu” napisah odgovor ne samo njoj već i onoj sebi od pre 15ak godina koja je isto tako živela u iluzijama, koja se nije usuđivala da ŽIVI, jer je verovala u bajke.

  1. Ne postoje PRAVE I NEPrave devojke. Zaboravi ono što su te učili o dobrim i smernim devojčicama i kako su devojke koje imaju avanture kurve a momci frajeri.
  2. Šta SUŠTINSKI ima loše za bilo koga, posebno za ženu od imanja avanture/avantura? Pretpostavljam da pod avanturom misliš na odnos: ponekad se vidimo i radi sexa.
  3. Kako ćeš zaboga da znaš bilo šta u vezi sa partnerskim odnosima, sexom, uživanjem, ako u glavi imaš neku iluziju pravog i kako pravi muškarac i prava ljubav treba da izgleda… (iz filmova, knjiga)? Pa jel odelo kupuješ a da ga ne probaš i baš se ispostavi –bez probanja da je to ono pravo, savršeno, po tvojoj meri krojeno?
  4. To što sebi uskraćuješ pravo da imaš avanturu, to što imaš u glavi da je LOŠE imati avanturu, samo te čini podložnijom da se sutra razočaraš u nekog jer si ti mislila da je to ljubav a njemu si bila avantura.
  5. Ko kaže da u tom „avantura“ odnosu ne može imati poštovanja, dobrog razgovora, pozitivnih emocija?
  6. Avantura ne treba da se shvati kao “to je nešto za njegove babe zdravlje” tj odnos u kome samo on uživa ..zapravo može da bude odnos u kome ćeš TI kao žena da se izgradiš, da stekneš samopouzdanje, da eksperimentišeš sa svojom seksualnošću, da udovoljavaš sebi. Sve je stvar stava.

Ima li feminizma u Srbiji?

Živim u Srbiji. Kažu da je to u Evropi.

Zbog toga treba da budem srećna – mogla sam se roditi naprimer u Bangladešu. Ili Libiji. Siriji, Avganistanu, Jemenu…

Zbog toga treba da budem srećna, jer u tim, i nekim drugim krajevima sveta, onim jako nesrećnim, ženama odseku klitoris, kamenuju ih, polivaju benzinom i pale. Udaju/prodaju osmogodišnje devojčice, koje posle ’prve bračne noći’ iskrvare na smrt. Negde žene moraju da nose burke, po zimi i po vrućini, u kući i na ulici, jer ne daj bože da neko vidi bilo koji deo tela žene koja nije njegova, nečije tuđe žene. Nju može da vidi samo muž, onaj kome ona ’pripada’.

Dok u svojoj kuhinji spremam ručak svom mužu i svom sinu imam vremena i da razmišljam. Razmišljam kako sam srećna. Ne moram da spremam taj ručak, niko mi to nije ’naredio’, niko mi neće, čak ni u sebi, ni najmanje zameriti. Spremam ga zato jer to sama želim. U nekom drugom delu sveta, možda bih dobila batine, završila na urgentnom zbog neskuvanog ručka.

I zato moram biti srećna. Ovo je Srbija. Mi smo u Evropi.

Ovde mogu biti sve što želim: učiteljica, doktorica, predsednica, službenica, novinarka, prodavačica, političarka… Mogu biti i domaćica, ako tako poželim. Mogu biti i feministkinja. Ali bolje je da ne budem. Ovde je feminizam ustvari ’ženski šovinizam’, tako sam jednom čula.

Uglavnom, rodila sam se u Srbiji. Mogla sam se sasvim slučajno roditi i na Marsu, Veneri ili Saturnu; ili u nekoj drugoj galaksiji, na ivici Mlečnog Puta, a možda negde još dalje.

Ima li tamo podela na muškarce i žene ili je to rezervisano samo za ljude, samo za ovaj Univerzum i ovaj Sunčev sistem? Ovde imamo rodove, rase, vere i klase. Delimo se po boji kože, jeziku koji govorimo, u kog Boga i da li uopšte verujemo… Pronašli smo i razne druge veštačke načine na koje se delimo… Ali ipak je najveći jaz i najveće nerazumevanje između dve prirodne i nepromenljive, rođenjem date kategorije – između polova*.

Živim u Evropi – kažu mi da je Srbija u Evropi. I ja im verujem. Jeste, bar geografski.

Ovde smeš da si samosvesna, da si samostalna, da si svoj čovek, (i žene su ljudi, zar ne?) da znaš sve o svom statusu u društvu, da tražiš ravnopravnost. Ali da obavezno, pre bilo koje rodne ili kakve druge primedbe treba da naglasiš da nisi feministkinja.

Jer, zašto bi jedna žena bila feministkinja u zemlji u kojoj nema baš nikakvih problema? Neko mi nešto zabranjuje? Zar ne mogu biti sve što hoću? Mogu biti inžinjerka, antropološkinja, majka, pevačica. Mogu i da obučem šta god hoću. Kratku suknju, uske pantalone, dekoltiranu bluzu. Jedino što me može snaći jesu pogledi muškaraca i još više ogorčenih žena koje ne odobravaju takve postupke. Jer samo nemoralne drolje nose kratko i usko. Ovo je Srbija. A Srbija je u Evropi.

A mogla sam se roditi i na nekom drugom kontinentu, u Africi u nekom plemenu, ili možda i na istoj ovoj planeti Zemlji ali 69. god. PNE, ili u Španiji 1252, na Gazimestanu 1389, kao Indijanka u Americi 1492, Jevrejka u Poljskoj 1930…

Istorija odjekuje od krikova žena.

Stranice udžbenika nam iznose suvoparne priče o vojnim strategijama, lukavosti vojskovođa i okupljanju vojski. Vidimo slike vođa u u sedlima plemenitih atova, čitamo stihove ratničkih balada spevanih u ime kralja i otadžbine, pratimo na mapama marševe vojski, učimo o njihovim pobedama. Trijumfi muškaraca uvek su ispisani krupnim slovima.

Niko ne govori o ženama.

Ali mi znamo da su one bile tu. Svi znamo da se divljaštvo rata ne ograničava samo na bojno polje. Da pošto je poslednji neprijateljski vojnik pao, a jedna vojska slavi pobedu, pobednici usmeravaju pažnju na žene poraženih. Tako je oduvek bilo, mada se surova stvarnost retko spominje u istorijskim knjigama.

Mogla sam se roditi u Troji, ili za vreme krstaških ratova, ili u doba Napoleona. Ali nisam. Rodila sam se u Srbiji u XX-om veku.

I znam da sam srećna.

U svojoj kuhinji večeram sa svojim mužem i sinom i razmišljam kako sam srećna.

Zašto bih bila feministkinja? Zašto da uzalud na sebe navlačim bes poštenih ljudi, muškaraca i žena? Zašto kad ovde mogu da budem sve što hoću? Neće mene u zemlji za koju kažu da je u Evropi niko diskriminisati. U ovoj zemlji žene mogu da budu zaposlene, mogu da budu u državnim institucijama, mogu da se školuju. Mogu biti sve što hoće.

Samo je bolje da ne budu feministkinje. Osim toga, feministkinje su debele, ružne, brkate. One ne briju noge, ni pazuhe. I zašto bi, za ime sveta, iko želeo da bude feministkinja? Mi, ovde, možemo i smemo sve. Ako želimo da odemo u kafanu, da pijemo celu noć, da nabadamo na štiklama od 15cm i da nosimo kilu šminke na licu – možemo. Najgore što može da nam se desi jeste par pijanih pogleda muškaraca i ogovaranja drugih žena. Ovo je Evropa.

MM** pere suđe. On nije feminista. Ali ponekad opere suđe, usisa ili skuva ručak.

Znam da sam srećna.

Moja prijateljica danima gladuje jer je na dijeti. Ne zato što ona tako hoće, nego zato jer njen muž ne želi da ima debelu ženu. Posle dvadeset godina braka i troje dece, ona mora biti uvek doterana i vitka, jer On tako voli. Moja druga poznanica trči kući posle napornog radnog dana, noseći u rukama pune kese namirnica, da stigne da skuva ručak pre nego što Muž stigne. Jer ne daj Bože da ručak nije skuvan, kuća čista i odeća ispeglana. Nema veze što ona radi duže radno vreme, ima veću platu i teži posao. Moja treća drugarica je proglašena lezbejkom zato što nosi kratku kosu, puši na ulici i brani prava homoseksualaca. Još jedna moja poznanica koja… mogu ovako u nedogled…

Ovo je Srbija. Kod nas nema šovinizma, pa ne treba da bude ni feminizma. Kod nas vlada sklad i ravnopravnost.

Pravim kolače u svojoj kuhinji, ne moram to da radim, ali želim, i to me veseli. Biti domaćica je moj izbor.

Srećna sam. Srećna sam što živim u Srbiji. Moram da budem srećna što nisam polivena benzinom ili što mi prijateljicu nisu sahranili s mužem koji je umro. Moram da budem srećna što ovde mogu da budem šta god poželim. Mogu da budem ’samo’ supruga, majka i domaćica. Ne moram da se školujem ako to ne želim. Mogu da budem nepismena. Mogu, ali neću.

Živim i rođena sam u Srbiji.

Zato imam internet i mogu da javno kažem/napišem šta mislim.

MM nije feminista. Ali on se ne stidi da ponekad svojim i mojim prijateljima skuva kafu iako sam ja tu, a pogotovo ako nisam. On me voli i debelu. I ne smeta mu kad par dana ne brijem noge. Meni smeta, njemu ne. Ne smeta mu ako ručak nije skuvan i ako ima paučine u ćošku spavaće sobe. Iako sam ja domaćica i ne radim ništa drugo.

U nekoj drugoj državi, u nekom drugom svetu, možda bih zbog svojih stavova i razmišljanja bila kamenovana ili spaljena za primer drugima. Jer, bože moj, žena sam, a žena nema pravo na svoje mišljenje, a još manje na javno izražavanje istog. U nekoj drugoj državi ili možda u nekoj drugoj kući, samo ulicu ili par kuća dalje od moje… Možda samo treba zaviriti kroz prozor kuće preko puta i videti neku drugu Evropu.

Ne morate ići u Jemen ili Azerbejdžan da vidite prebijene žene. Bacite pogled u komšijsko dvorište. Oni tamo, negde tamo, u drugim državama, na drugim kontinentima, oni ne mrze žene, oni prosto „nisu normalni“. Kolektivno su bile nenormalne i nacije koje nisu dale ženama pravo glasa još koliko u prošlom veku. Ali, to je tad, nekom čudnom logikom, bio tek slučajni šovinizam. Legalan. Masovan. Opšteprihvaćen. Danas i ovde znamo bolje.

U Srbiji nam više ne treba feminizam. Ostvarile smo sva prava. Možemo da radimo i budemo domaćice istovremeno. Možemo da gradimo karijere i odgajamo decu. Možemo da kuvamo ručak svojim muževima i pišemo doktorate. Možemo sve što hoćemo. U Srbiji vam se neće desiti da vas koleginice ogovaraju što ste došle na posao u kratkoj suknji. U Srbiji imamo prava na izbor.

A nasilje… ono se dešava nekom drugom, negde drugde… Toga kod nas nema…

*pol je biološka datost, dok je rod usvojeno društveno ponašanje (prim.aut.)

p.s. znam da sad već nije nemoguće promeniti pol (rod) tokom života, ali pošto je procenat ljudi koji to rade nemerljivo mali spram populacije čovečanstva, biram da ga za potrebe ovog teksta zanemarim

**MM je  Moj Muž

Biti isti? Biti poseban?

Da li je biti drugačiji izbor ili „sudbina“? Kada si osoba sa invaliditetom, na prvi ili drugi pogled već je jasno da se fizički izdvajaš. Mnogima u detinjstvu, pubertetu i tokom odrastanja to predstavlja razlog za izgradnju negativnog mišljenja o sebi i stvaranje slike kao manje vredne jedinke medju ostalima. Ljudi su spremni da se promene iz korena da bi bili prihvaćeni u društvu, menjaju stavove, način oblačenja, muziku koju slušaju, odbacuju čak i svoje „“ja“ da bi bili isti i uklopili se u „nešto“. Nekolicina shvati da biti drugačiji ne znači samo izgledati drugačije i nema samo negativno značenje. Biti drugačiji znači izgraditi drugačije stavove, biti autentičan, biti svoj i biti poseban! Zabrinjavajuće je što veliki procenat osoba sa invaliditetom to „drugačije“ shvata nakaradno, pravi izazov je poraditi na sebi, prihvatiti sebe i da svako od nas tokom svog života pokaže maksimum svoje volje i snage. Moguće je osetiti sreću i u „slomljenom“ telu. Uradite nešto lepo za svoje telo i svoj um. Nasmejte se za početak.

O dobrom seksu i lošem stavu

Dugo sam razmišljala da li da napišem ovaj tekst ili ne. Najčešće se pera latim kad sam besna, pa ću priznati da je i ovaj tekst poprilično potaknut besom na neke dogadjaje.
Autorka: Snježana Jolić
Poznata sam kao neko ko ruši predrasude i razbija tabue i stereotipe, pa ovo možete posmatrati kao potvrdu tog mog imidža.
Ne, neću pisati ni o politici, ni o fudbalu, pisaću o onome što sam zaključila iz svog iskustva ali i iz tudjih. Ovim rizikujem da vam se potpuno ogolim, da kažem neke stvari koje se tako lako i ne iznose u javnost. Rizikujem i da možda povredim na neki način neke ljude ili ih razotkrijem, ali je ovo nešto o čemu jednostavno mora da se piše i priča. Potrudiću se da direktno ne ugrozim, ni sebe ni druge.
U našem društvu je uglavnom uvreženo mišljenje da su ljudi sa hendikepom aseksualni. Da im ne treba niti žele seks, ljubav, brak, porodica i sve što ide sa tim. Da su prosto osudjeni da ceo život posmatraju tudju porodicu, vezu, decu… iz prikrajka, i tuguju nad svojom nesrećom. Što bi rekao naš narod, da nosi svoj krst. Jedni sažaljevaju, drugi nad njima tuguju. Cele generacije osoba sa hendikepom se tako vaspitavaju i suzbijaju im se nagoni.
I te kako je i ljudima sa hendikepom potreban partner, ljubav, seks, potomstvo i sve što ide uz to. Većina osoba sa hendikepom i sama se povinuje ovim predrasudama i stereotipima i prosto skoro ništa i ne čini da pokaže kako su i oni društvena bica sa svim društvenim potrebama kao i oni koji gaje predrasude. Žive u svom svetu večno u sebi pateći i naravno, kao posledica te patnje, puni frustracija što se ne mogu ostvariti veze i seksualne odnose. U nekim severnim zemljama su razvili neku vrstu servisa plaćenih ljubavnica, kako bi (većinom muškarci sa hendikepom) ostvarili i seksualne odnose. Koliko je ta praksa dobra, to je diskutabilno, ali sigurno da ljudima pruža neku vrstu kompenzacije. Ipak, postoji deo ljudi sa hendikepom, medju koje ubrajam i sama sebe, koji se svim silama bori da živi jedan normalan zivot, pa i da voli, bude voljen, upražnjava seks i osniva porodicu. Neki imaju više, neki manje uspeha. Puno je prepreka, neuspelih pokušaja, osudjivanja njihovih partnera/ka od strane okoline, ismevanja, javnog izrugivanja… Stavlja se jos jedno obeležje. Sećam se začuđenih lica nekih meni vrlo bliskih ljudi, kada sam im saopštila da sam vec vodila ljubav. Znam da su mislili da mi se to nikada neće desiti i prosto se ta tema preskakala, kao neka kazna ili usud.
Često sam, dok sam bila mladja dobijala pitanja od ljudi, “Je l’ima u tim vasim udruženjima i nekih ljubavi?”. Uglavnom su to pitanje postavljali na način kako se postavlja predškolcima. Ja bih onda po malo zlobno odgovarala da u udruženje idem da se borim protiv predrasuda, a da ljubav tražim svuda oko mene. Naravno, posramljeni bi preskakali temu i odjednom ih je zanimala vremenska prognoza. Njima se to prosto podrazumevalo, da samo izmedju sebe osobe sa hendikepom mogu ostvariti neke ljubavne veze i to uglavnom platonske. Naravno, i u udruženjima, baš kao i u svim sličnim malim zajednicama, radja se i ljubav, i znam par divnih parova, a neki imaju i potomstvo. Nikada nisam birala samo partnere koji nemaju hendikep, niti isključivala bilo koje opcije, uvek sam stvarno smatrala da je ljubav svuda oko nas.
U pubertetu kada se bude hormoni i javljaju prvi seksualni porivi, uglavnom sam patila zbog neuzvraćenih simpatija i ljubavi. Kao i sve klinke, maštala sam o princu, rumenoj dečici i kućici na moru. Iako sam išla u školu gde su bila takodje deca sa hendikepom, nekako sam se osećala odbačenom i nepoželjnom. Sećam se koliko sam srećna otišla na spavanje ono veče negde u sedmom razredu, kada sam dobila poljubac u obraz od prvog “dečka”. Tokom fakulteta sam na neki način i prestala razmišljati o tome, a onda sam se na trećoj godini bukvalno opsesivno zaljubila u jednog asistenta. Nisam ni u ludilu smela da mu to kažem, jer sam znala da je na fakultetu toliko lepotica. Iako mi je bio posebno naklonjen, mogu slobodno reći da smo se i družili, znala sam da sam “van konkurencije”. Mozda bi sa današnjim iskustvom nešto se drugačije ponela, ali kad sve saberem znam kakav bi bio krajnji ishod. Moje poimanje sebe kao žene je bilo skroz urušeno. Mislila sam da nikada neću imati neko seksualno iskustvo, niti vezu. Sva ona pubertetska maštanja su se raspršila kao mehurić sapunice. Upala sam u neku vrstu depresije, i da nisam potražila pomoć jedne divne psihologice, verovatno bi i danas o sebi mislila kao o bezvrednoj lutki. Tek negde oko 25-te sam ostvarila svoju prvu ljubavnu vezu ili nesto sto bi se time moglo nazvati. Da ne bih sad prepričavala svoju ljubavnu hroniku, i pričala sve moje ljubavne uspehe i padove, te pretvorila ovo u blog o sebi, reći cu vam do kakvog sam zaključka došla.
Kao sto rekoh, deo nas osoba sa hendikepom se trudimo da vodimo normalan zivot i na tom polju, ali samo mali deo, stvarno i do kraja, uspe da to ostvari. Naime, dobar deo momaka sa hendikepom koje ja poznajem, iako znam da se mnogi neće složiti sa mnom, su uspeli da ostvare ozbiljne veze jedino ako su stvarno veliki šarmeri, ali ako pored toga imaju i dobar auto i dosta para. Ne kažem da su uz njih samo sponzoruše, ali mislim da je to bio popriličan motiv da progutaju njegov “nedostatak” i izbore se sa osudjivanjem okoline. Tu mislim prvenstveno na one koji su našli devojke koje nemaju (bar vidljiv) hendikep, mada znam da su roditelji branili i nekim devojkama koje imaju hendikep (ali i momcima) da za partnera imaju opet osobu sa hendikepom. Čak mi je i jedan drugar koji ne vidi rekao da on nikada ne bi izabrao devojku koja takodje ne vidi, možda, ali samo možda, neku koja ima drugačiju vrstu hendikepa.
Danas su žene uglavnom svrstane u kategoriju “mesa” i prostog seksualnog objekta. Zavladala je neka hipokrizija na polju braka i porodice, ali kada su žene sa hendikepom u pitanju, onda je to jos izraženije. U našem društvu su inače velika očekivanja od zena. Treba da budu i lepe, i pametne, i dobre supruge, ljubavnice, majke, da imaju dobru karijeru, i ko zna šta sve ne. Čim se posumnja da neka od nas ne može sve to da iznese, baca se anatema. U odnosu na muškarce sa hendikepom, žene sa hendikepom, iako mi opet neće mnogi verovati, mnogo lakše dolaze do seksualnih partnera, ali izuzetno teško i do ozbiljnih veza i braka. Opet, čast izuzecima koje su uplovile u stabilne veze i oprobale se kao supruge i majke. Neke sa partnerom koji imaju hendikep, a neke sa onima kojima se to bar ne primeti. Šta vise, razlog zašto sam i pocela da pišem blog je, što sam pobesnela na silne ponude za “kres” varijante. Često mi kazu “Eto, nisam još to probao, seks sa devojkom koja koristi kolica”. Valjda sam im kao neko egzotično voće. Naravno, sve to treba da bude obavijeno velom diskrecije i tajni. Izgleda da im dodjem kao neki eksperiment? Ponekad se osećam kao odbačena krpa zbog toga.
Imala sam nešto ozbiljnijih veza, sa jednim dečkom sam i živela, ali i nekih koje su bile tek usputna vidjanja zarad seksa. Moram da kažem da nisam odmah pravila baš preveliku selekciju, i u početku sam, poneta ponudama kao potvrdom da ipak vredim kao žena, pristajala i na ne baš najbolje varijante. Medjutim, većinu sam sama i svesno odabrala i vodila u pravcu kojem sam želela. Nekada uspešnije, nekada manje uspešno. Ipak, mogu ih svrstati u neke faze i “kategorije” . Prvo su isle one varijante, znaš ti si super osoba i super prijateljica, ali… Onda su došle one, možemo se vidjati, provoditi vreme zajedno, uglavnom u zatvorenom, uz puno strasti i neznosti, ali to je samo izmedju nas, drugi ne moraju za to da znaju. Treće su, ti si super, lepo nam je, dobra si u seksu, dobra si domaćica, super se provodimo sa tvojim prijateljima i lepo mi je sa tobom uopšte, ali znaš, ljudi ce osudjivati, velike su predrasude, daj mi vremena da te upoznam sa mojim prijateljima i porodicom (naravno, vremena nemam na pretek, a onda ni strpljenja ni zelje da cekam do besvesti, tako da smo zavrsili pre ikakvog upoznavanja sa ekipom).
Nekako mi je ironično da, što sam starija, sve više i otvorenije mi izlazu svoje predloge i ponude, od kojih mi se većina gadi. Sa godinama i moj ponos i samopoštovanje su sve veći. Zato sam odlučila da ću se na neki način igrati. Naravno, ne sa tudjim osećanjima, već sa tom “kurvom životom”. Odabraću samo ono što stvarno želim i kad želim. Dobila sam potvrdu sebe kao žene, što bi se reklo, eto znam da i to mogu. Jedno znam, a to je da nikada neću odustati od potrage za srećom. Ako je pronadjem, onda će to biti osoba koju ja izaberem, kad je ja izaberem, i samo ako mi sa tom osobom bude prijao i seks i sve ostalo sto ćini lepim zajednićki život dve osobe. Ako ga ne pronadjem, opet ću uživati u životu i svemu onome sto mi pruži, i sreću podeliti sa osobama do kojih mi je već izuzetno stalo, a sa kojima sam povezana krvnim ili prijateljskim vezama.

tekst preuzet po odobrenju autorke sa http://www.e-balkan.net/index.php/fokus/19605-o-dobrom-seksu-i-losem-stavu

Od svinje do lepotice i zveri

Pre par dana naletim na film o kraljevskoj porodici na čiju naslednicu je neko bacio čini i ona, eto, ima umesto nosa svinjsku njušku ( OSI doduše prolazne prirode) I ona će opet da se pretvori u prelepu devojku kada se uda za nekog plemića!!! Šta koji moj??? Muškarci skidači kletve? Kakva bajka! Mora jadna da se uda da bi opet bila lepa, a ako sam dobro povezala nije ni bitno da li će je taj plemić voleti.
Sirota ukleta lepotica je primala plemiće u kuću, ali se svo vreme skrivala. Imala je ogledalo kroz koje je ona njih videla, a oni nju ne. Pokušavala je na taj način da ih pridobije pričom, svestranošću…jednostavno, da ih zainteresuje iako je nisu videli I na taj način da je prihvate, a posle nekog vremena bi izašla iz anonimnosti I tog momenta muškarci bi vrišteći bežali od nje govoreći da je nakaza iako su je pre toga zgotivili!
Zapitam se… da li je zaista sve u toj spoljašnjoj lepoti…svako teži ka lepom I svako želi da kraj sebe vidi lepo, ali da li je to neophodno za sreću? I najviše me iznervira kad čujem kad neko kaže “znaš nju/njega, desilo mu se to I to, a lep/a je ko andjeo”…a šta da nije lep/a? ?? Onda puj -pik ne važi? Onda ne treba da mi bude žao I da pružim pomoć? Ako nam se neko ne svidi izgledom, da li sve ostale vrline padaju u vodu?
Imala sam podosta veza. Muškarci su čudna “bića” :D… Neke veze su trajale, neke ne…većinu momaka upoznala sam preko društvenih mreža gde bih svaki put vršila experiment ( baš sam djubre jel da?).
Elem… ne bih im odmah rekla za svoj invaliditet, već bih dopustila da me upoznaju kao osobu…zainteresuju se I onda ja ispričam šta imam. Ni jednom nije zasmetalo što je kod mene izazivalo (priznajem) određenu dozu ne poverenja I predrasudu tipa “ne smeta mu jer samo hoće da me odvede u krevet”…prolazili su dani veze, meseci, nekad I godine…nisu me napuštali…iako su me odveli u krevet (ili ja njih).
Onda dvojici nesudjenika kažem osnovne stvari o sebi ne dopustim da priča potraje duže I kažem za svoj invaliditet…nisu više bili zainteresovani jer kad bolje razmisle “nemaju trenutno vremena za vezu” 😀 jasno mi je, ali, hvala im što su iskreni 😀 zbog takvih neuspeha mi nije ni bilo žao. Kad malo bolje razmislimo jare I pare nikad nisu išli zajedno ( osim u jako, jako retkim slučajevima)… Lepa žena, ili lep muškarac misle vrlo često da je lepota dovoljna I odustaju od “rada” na svojoj ličnosti. Dok manje lepe osobe će svoj “nedostatak” da kompenzuju lepim ponašanjem, obrazovanjem, kulturom, duhovitošću. Ukoliko kod nekog vidimo samo mane, ne zaslužujemo ni njegove vrline. Ako sam u očima muškarca ja samo OSI, ne zaslužuje da kraj sebe ima dobru, jaku I poštenu ženu koja će da se potrudi da ga usreći. Da li njima žena treba za korzo, za defile gradom? Da svoje komplekse leče njenom spoljašnjom lepotom, nebitno što nema dve daske u glavi? Da se hvali društvu kakvu žensku ima, bravo…uspeo si u životu…da li je to sreća? Ako mi je neko simpatičan, pametan, duhovit, pažljiv, svakog dana njegov lik će mi postajati lepši. Odličan primer za to su “Lepotica I zver” gde je opet fizički (ne)izgled postavljen u prvi plan.
Poenta života je prihvatiti nečije mane I voleti ih, ljubavlju ih usavršiti, ne osvrtati se na ogovaranje I tuđa mišljenja. Ja sam žena sa invaliditetom, I samo onaj ko će u toj mojoj “mani” da pronađe moju vrlinu, zaslužuje da me ima. Nikad ne prihvatajte manje njego što vi imate da pružite!

„Šta to ona ima što ja nemam???“ Ili Zašto (voli Micu k’o C začin)?

Znate ono kad sam pre par meseci pisala o Deliji? Deda iz sela, koji je ubio u pojam sa tim da je moj partner delija (jer je, jel te sa mnom u vezi). 

E to priča stariji narod..

A mlađi, (kako čuh nedavno – posle toliko godina), pričali i misle da – mora da je po sredi neki eksperiment, a ako potraje… korist.

Još ako ti je partner/ka lep/a, uh onda je sigurno korist.

Usudiću se da mislim da znam da:

  1. osobe bez invaliditeta kontaju: „kako može ona/on da ima momka/devojku (devojku/momka :D) a ja nemam???!“ ..“kako on tako lep da bude u vezi sa nekom njom, „invalidnom, nikakvom“… „kako ona, tako dobra riba da bude sa onim invalidaćem, kljakavcem?“..
  1. a osobe sa invaliditetom „pa eto i ja vredim.. imam i ja invaliditet ali imam i druge kvalitete“.. (a istini za volju, možda je sasvim obična osoba, ni naročito inteligentna, ni vredna, ni ambiciozna, ni načitana, ni druželjubiva,..ili, prosto, jednostavno, još nije sreo/la osobu, ili se nije usudio/la..) pa „Šta to ima ona što ja nemam? Što to pored njega nisam ja?“

Kad se stvari razlože.. ima tu nivoa i nivoa..

S jedne strane kontaš da ljudi ne priznaju, ne vide tvoje kvalitete koji su (toliki i) takvi da invaliditet biva apsolutno nebitan… prestaje da bude opažan..

S druge strane, ljudi ne pomisle da je taj neko ko je s tobom jednostavno normalna osoba koju zabole za invaliditet, tj. koja te zbog invaliditeta ne doživljava kao manje vrednu, manje osobu, manje muškarca il ženu…tvoj invaliditet je tvoja karakteristika – kao kad si levoruk/a.. (a ono kad smotano delaš, jasno je da nisi smotan/a po sebi već nije lako biti levoruk/a u svetu gde je sve podešeno za desnoruke)

S treće strane, učitavajući motiv koristoljublja u čoveka, počnu da se ophode prema njemu/njoj kao prema lošoj-koristoljubivoj, pa mu/joj usput uz koristoljublje, učitaju još svašta nešto.. (ne mož’ biti da si koristoljubiv/a a da nisi i…)

A caka je u ovome: Moja majka često govorila dok sam mlađa bila: „ničiju sreću nisu paščad poj’la“… I zaista, živim u uverenju da je moja sreća TU: niko mi je nije uzeo, nije je neki izgladneli kuca pojeo, tu je… postoji kao DYNAMIS (moć i mogućnost, kao potencijal) i ENERGEIA (aktivnost) da bude MOJOM RUKOM oblikovana i proživljena.. i da sreća postane MOJA sreća.. I ja sam eto, svoju sreću oblikovala, jednom hrabrošću, jednim nečekanjem ko će prvi da pomene..nečekanjem da se samo od sebe desi..

Pa nastavljanjem da gradim, oblikujem, pišem svoju priču. I to najčešće ne onako kako kako su me učili da treba da zvuče velike ljubavne priče..već kratkim poglavljima pisanu priču, bez velikih natripovastih očekivanja, puštajući da taj neko s kim sam, bude ono što jeste a ne što sam ja zamislila da bude i voleći ga tako.. (ne)savršenog J

Možda je upravo to – ta moja hrabrost, moja neočekivanja, neukalupljivanja, možda je to što nisam prejudicirala godine zajedništva, već sam pustila da- nek traje koliko traje.. (Da ne bude zabune, dok je meni (moj) invaliditet bio važan u pomalo negativnom kontekstu, dok nisam kontala svoje osobine kao moguće nekom vrlo vredne, dok nisam utuvila u glavu da nije normalno da je invaliditet unižavajuća   karakteristika, već je normalno da bude samo karakteristika poput plave kose i levorukosti – dotle sam i ja imala sumnje i iznenađivanja po istom goreopisanom principu-„bogte, šta radi sa mnom pored ‘nako lepih žena“ )

Na kraju, možda nije ni važno-zašto..

Aliiii, na kraju krajeva, ipak sam ga zamolila da napiše (i on napisao) zašto:

Zato što je maštovita

Zato što je strpljiva

Zato što nije posesivna

Zato što me podržava

Zato što ima razumevanja

Zato što ima poverenja

Zato što me upotpunjuje

Zato što mi se uvukla pod kožu ..

… (I još neki ZATO-i koji nisu za svačije oči :D)

“A šta ako si istovremeno strankinja, osoba sa invaliditetom i lezbejka u Srbiji? “

Kad si žena sa invaliditetom trpiš dvostruku diskriminaciju: po osnovu pola i invalidnosti.. Ali, kad si pritom i lezbejka pa još i strankinja…

Možda nikad nismo razmišljali  o tome, sa čime se susreću osobe – koje nismo mi?

Prenosimo Vam intervju/članak objavljen u decembru 2014. godine u novinama DANAS.. Autor: J. DIKOVIĆ

Beograd – Ako si strankinja u Srbiji, naći pristojan ili bilo kakav posao je nemoguća misija, jer je retko koja firma spremna da obezbedi radnu vizu. Ako si osoba sa invaliditetom u Srbiji, osim teškoća u pronalaženju posla, tu su i arhitektonske prepreke, u većini slučajeva nemogućnost korišćenja javnog prevoza, te brojne predrasude, poput te da si aseksualna.

A ako si autovana lezbejka u Srbiji, osim konstantnog straha da te na ulici neko ne potkači samo zato što si drugačija, negodovanja kolega i mobinga (ako uopšte nađeš posao), tu su i brojna prava za koja si uskraćena a koja uživaju heteroseksuaci – zajedničke imovine s partnerkom, braka/zajednice, usvajanje dece…

A šta ako si istovremeno strankinja, osoba sa invaliditetom i lezbejka u Srbiji? To je Aleks, 38-godišnjakinja koja trenutno živi u Beogradu. Poreklom je iz malog mesta u jednoj od bivših jugoslovenskih republika.

– Najteže mi pada to što ne mogu da pronađem posao, pa me izdržava partnerka. Njena plata je prosečna, tako da živimo u vrlo skromnim uslovima. Šaljejm CV-jeve stalno, ali niko mi ne odgovara. Moj invaliditet je takav da ne mogu da radim poslove koji zahtevaju da dugo stojim ili sedim. Na primer, rad u trafici, prodavnici… Retko koja firma bi garantovala za mene i dala mi radnu vizu. Toliko nezaposlenih a obrazovanih ljudi ima u Srbiji, zašto bi neko zaposlio strankinju, i to sa invaliditetom – kaže naša sagovornica, koja već tri godine neuspešno pokušava da pronađe posao u srpskoj prestonici.

U Srbiju je došla 2009. Prvo se bavila aktivizmom u Novom Sadu, volontirala. Kaže da ju je uvek pokretala ženska feministička mreža bivše Jugoslavije, te da je u Beograd došla jer su skoro sve žene iz tog pokreta bile odatle. Iako njeni roditelji i najbliža okolina znaju da je gej, u Srbiji ne želi da autuje, jer misli da bi, između ostalog, tek tada teško našla posao.

– Nemam nikakav problem sa seksualnim identitetom. Meni je to lepo, ponosna sam. Međutim, mislim da bi mi autovanje donelo dosta problema – objašnjava Aleks. Svaka tri meseca napušta Srbiju, jer joj toliko traje turistička viza. Iako odmah može da se vrati u Beograd, ostane nekoliko dana kod roditelja, bliski su.

– Pošto su mama i tata dobar deo mog detinjstva proveli sa mnom po bolnicama, lako su prihvatili to da sam gej. Bitno im je samo da sam srećna – navodi. Želela bi da uzme srpsko državljanstvo, međutim, potrebno je da tri godine ima prijavljeno boravište na teritoriji Srbije. Ona ga nema. Državljanstvo, takođe, može da dobije ako je tri godine u bračnoj zajednici. Teško da će u Srbiji u skorije vreme biti omogućena istopolna zajednica/brak. Volela bi da se uda za svoju partnerku. Kroz smeh kaže da je prijatelji zadirkuju pošto većina građana želi da ode iz Srbije, a ona hoće srpsko državljanstvo.

Pitali smo je šta je lakše – biti gej ili osoba s invaliditetom. I jedno i drugo je izrazito teško, poručuje.

– Svoju seksualnu orijentaciju ne moram nikome da kažem, samim tim mislim da bih lakše mogla da nađem posao da nemam invaliditet. Iako postoje olakšice za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, ja sam strankinja, ni to ne mogu da iskoristim. Za sve ove godine sam imala samo jedan razgovor za posao, i to u jednom kol-centru. Međutim, agencija se nalazi na putu ka Novom Sadu, a pošto se teško krećem, ne bih mogla da podnesem toliki put, bilo bi mi izrazito naporno – priča Aleks.

Ni zdravstvenu knjižicu nema, pošto nije iz Srbije. Tokom majskih poplava imala je zdravstvenih problema. Nije mogla pritisak da izmeri.

– Letos su me mučili bubrezi. Pozajmila sam novac i privatno uradila analize. Dosta mi pomažu aktivistkinje. Ne znam šta bih bez njih – ističe naša sagovornica.

U Srbiji je teško biti predstavnik bilo koje manjine, a još teže biti manjina u manjini. Aleks i pored svih nedaća kaže da je imala sreće, jer je baš u Srbiji pronašla ljubav.

Manjina diskriminiše manjinu

“Postoji diskriminacija i među lezbejkama. Čula sam priče, tipa ‘a šta bi radila s njom kad ima invaliditet’? Uglavnom se sve svodi na fizičku površnost”, kaže Aleks. Kako ističe, iako je položaj LGBT osoba u Srbiji jako težak, vidljiv je napredak, jer se sve više ljudi osvešćuje i počinje da razume šta znači biti gej.

preuzeto sa:

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/pravo_danas/bez_posla_i_zdravstvene_knjizice_.1118.html?news_id=295061

“A zašto ja branim se, ne napadam?”

Ko ste vi? Hajde da porazgovaramo na tu temu. Da vas čujem…umete da iznosite svoje mišljenje kad vas ništa ne pitam. Hajde da čujem sad kad me zanima. Kim se smatrate? Majkom, ocem, bratom, sestrom? Prijateljem? Poznanikom? Rodbinom?
Ja sam očekivala da ću dobiti podršku, ne materijalnu, ne fizičku već psihološku. Znate li šta to znači???
Da me podržite ako se ja drčnem da pokušam nešto. Da mi kažete „bravo curo“ ako uradim nešto iako niste verovali da to mogu jer „ona je invalid“. Jel to previše? Ne morate čak ni to, dovoljno je da mi ne odmažete i da me ne sputavate. NE tupite non-stop kako sam ja invalid. Ja sam toga svesna. JA sam invalid!!! JA najbolje znam šta mogu, a šta ne mogu. Svesna sam sebe kao nekoga ko nije kao vi, nema sve sposobnosti! Svesna sam i kako izgledam i kako razmišljam, i kako me drugi vide i kako me vi vidite. Ali sam ja svesna i koliko vredim, a čini mi se da vi to zaboravljate često!!! Mene ne čini samo dužina suknje ili pantalona, širina majice, veličina grudi niti šminka, ni moj nepravili hod ni moj osmeh, ni moje oči, kao ni boja kose! Mene činim celokupna JA kao fizičko i psihološko biće! Kao neko ko postoji! Kao neko ko voli i želi da bude voljen, kao neko ko se trudi da stvori sebi nešto i budem ponosna na samu sebe. Neke stvari sam radila i da bi vi bili ponosni na mene! Vi…moji roditelji, brat, sestra, rodbina i prijatelji! Nisam rodjena da bi ste mi VI odredili prioritete i putanju koJu ja trebam slepo da pratim BEZ OBZIRA ŠTO SE JA TU NE PRONALAZIM! Niste stvoreni da bi ste dali sebi za pravo da mi govorite kako sam sebe ponizila ovim ili onim delom, nije vas Bog dao, da se usudite da me svojim rečima ponižavate jer ste besni, niti da me rasplačete svojim postupcima samo zato što se moje razmišljanje razlikuje od vašeg! Ja pokušavam! Ja se usudim! Ja je*em mater sama sebi kad negde pogrešim i kad nešto ne uspem! Ja padam, ja ustajem, ja puzim i hodam, JA SAM BORAC!!!…. Ja sam vam zahvalna, vama-roditeljima, bratu, sestri, rodbini, prijateljima, na svemu što ste uradili za mene, sigurno sama ne Bih uspela, ali to što ste me rodili, gajili, hranili, čuvali, bili uz mene ne znači da sam vaš poltron i da ja moram da se osećam krivom jer ste neko svoje vreme utrošili na mene! JA to nisam tražila! Ja nisam želela većinu ovoga, al sam prihvatila to što mi je dato! Ne morate vi da mi ukazujete na greške jer ih sama uvidim! Niste dužni da mi očitavate bukvicu! Niste dužni da mi aplaudirate, niste dužni da me podržavate! Ne morate čak ni da budete tu, samo mi ne otežavajte! Da li zvučim nezahvalno? Opet trebam da se osećam krivom jer ne cenim vaše žrtvovanje za mene, vas roditelja, brata, sestre, rodbine i prijatelja??? Ne znam da li se iko od vas zapitao „Kako bih ja uspevao da sam na njenom mestu?“
To što sam drugačija od vas u svakom pogledu ne znači da sam slabija!

Ja sam rešen/a, da večno s tobom plešem :)

Počnem da se dopisujem sa jednim likom preko FB, par godina stariji od mene, u tako reći najboljim godinama…lepo građen, privlačan priznajem… saznam da je on invaliditet stekao. I naravno, ja ko ja, uvek imam neko pitanje…ali ono što primetim je, da je čovek čvrsto nogama na zemlji…Sabranih misli…pametnih odgovora. Sviđaju mi se ljudi poput njega koji nisu dozvolili da ih invaliditet spreči da postoje!
Kaže „nogu pred nogu nije nešto čudesno, to je upornost… boli me kad ustanem ali ne marim“. Čitam i čitam koliko ima volje i snage i upitah tako obično pitanje, „Šta te to gura da ideš napred?“, a dobih odgovor vredan aplauza i naklona „iskra ljubavi…totalna, apsolutna praznina, kada sedis sam bilo gde i ta praznina postane toliko gusta i napeta da počne da puca i kazeš “hoću i ja da živim da se usavršavam, upoznajem, vodim ljubav, imam decu, borim se za zrno slave ili uspeha ili nečeg drugog što sam smisliš ili ti se da u životu ili uzima, to je ono čemu se nadam i ono što me vuče da pucam od sebe samog!” Ležim i razmišljam…
Moj invaliditet se rodio zajedno sa mnom, tako da se družimo već skoro pa tri decenije. Najbolji smo prijatelji i niko me ne poznaje bolje od njega. Niko bolje od njega ne zna moje granice, ali ni to koliko sam uporna. On najbolje zna šta ja mogu, i često sa njim se konsultujem pre nego što se upustim u neku avanturu jer normalno, s obzirom da je deo mog života red je da se i on pita. Kao i svako prijateljstvo i naše je imalo trzavice, svađali smo se, nije da nismo. Uglavnom naše prepirke budu oko toga kad on ne želi negde da ide, a ja želim, nije on neki tip koji voli da se eksponira i razumem ga kad malo bolje razmislim. Nađe tako neke razloge pa me ubeđuje da ga poslušam, nekada me ta njegova upornost i plaši. Ali ja ga prihvatam takvog kakav jeste, uostalom, ne možemo svi biti savršeni zar ne? Nekad verovatno i on ima loše dane. Poštujem ga jer da nije njega u mom životu verujem da bih se ja razvila u mnogo drugačiju osobu. Često se zapitam gde bih ja bila i šta bih sad radila da nije bilo njega da me ponekad spreči u nečemu i natera da razmislim i do tri- četiri puta kako bih donela pravu odluku… Sigurna sam da je on mnogo uticao na razvoj mog karaktera i na svaki mogući razvoj mene. Priznajem da sam zbog njega bila ponekad izložena čudnim pogledima, i mnogi su se raspitivali o njemu jer takve prijatelje nema svako. A u ovom svetu sve što nije svakodnevno biva odbačeno. Zbog njega me smatraju ponekad manje vrednom, neki me čak smatraju i čudnom. Bila sam u situaciji da gledam kako neki odbacuju takve prijatelje jer ne žele da budu drugačiji od drugih…a ne shvataju da time najviše štete nanose sebi, svojoj duši i srcu…takvi ljudi mora da puno pate…patim i ja ponekad, al to prodje brzo. Zahvalna sam mu ipak što je takav kakav je, hoću da zna da ga ne osuđujem i da ga ne mrzim. Naljutim se ponekad na mog druga od rođenja, al me brzo prođe jer znam da će on do kraja mog života biti uz mene, i kao pravi životni saputnik neke dane će mi činiti lakšim, a neke težim. Ne osuđujem ga, ne osuđujem sebe!
Nauči da živiš sa onim što ti je život dao, prihvati svaki deo sebe koliko god nesavršen od bio!