Tag Archive | porodica

MA šta mi reče?

Reče meni jedna osoba iz kruga porodice “zašto ne bi našla nekoga sličnog sebi (osobu sa invaliditetom)? Svako treba da zna gde mu je mesto, a ne da puca na nešto visoko”. Naravno nisam želela ulaziti u raspravu samo sam potvrdila da svako treba da zna gde mu je mesto. Ali se zapitah…zašto neko misli da meni ( ili bilo kojoj OSI) ne bi bilo mesto kraj nekoga ko nije osoba sa invaliditetom? Zar nam fizički izgled određuje mesto u ljubavi, društvu, životu? JA tražim srcem i glavom, a ne rukom ili nogom. Ja sam žena, određujem sama svoj pravac, ne sputava me invaliditet, ako ću već da budem nečija žena, drug i ljubavnica, ja biram ko će to da bude, ja biram u čije ću srce ili krevet da se uvučem. DŽaba se trudite da me “spustite”….Šta vam je bre???

Luna is a {insert_profession} at {insert_company|interesting_place}. When he/she is not {insert_awesome_hobby}-ing he/she can be found writing groovy blog posts for {website}.

“A zašto ja branim se, ne napadam?”

Ko ste vi? Hajde da porazgovaramo na tu temu. Da vas čujem…umete da iznosite svoje mišljenje kad vas ništa ne pitam. Hajde da čujem sad kad me zanima. Kim se smatrate? Majkom, ocem, bratom, sestrom? Prijateljem? Poznanikom? Rodbinom?
Ja sam očekivala da ću dobiti podršku, ne materijalnu, ne fizičku već psihološku. Znate li šta to znači???
Da me podržite ako se ja drčnem da pokušam nešto. Da mi kažete „bravo curo“ ako uradim nešto iako niste verovali da to mogu jer „ona je invalid“. Jel to previše? Ne morate čak ni to, dovoljno je da mi ne odmažete i da me ne sputavate. NE tupite non-stop kako sam ja invalid. Ja sam toga svesna. JA sam invalid!!! JA najbolje znam šta mogu, a šta ne mogu. Svesna sam sebe kao nekoga ko nije kao vi, nema sve sposobnosti! Svesna sam i kako izgledam i kako razmišljam, i kako me drugi vide i kako me vi vidite. Ali sam ja svesna i koliko vredim, a čini mi se da vi to zaboravljate često!!! Mene ne čini samo dužina suknje ili pantalona, širina majice, veličina grudi niti šminka, ni moj nepravili hod ni moj osmeh, ni moje oči, kao ni boja kose! Mene činim celokupna JA kao fizičko i psihološko biće! Kao neko ko postoji! Kao neko ko voli i želi da bude voljen, kao neko ko se trudi da stvori sebi nešto i budem ponosna na samu sebe. Neke stvari sam radila i da bi vi bili ponosni na mene! Vi…moji roditelji, brat, sestra, rodbina i prijatelji! Nisam rodjena da bi ste mi VI odredili prioritete i putanju koJu ja trebam slepo da pratim BEZ OBZIRA ŠTO SE JA TU NE PRONALAZIM! Niste stvoreni da bi ste dali sebi za pravo da mi govorite kako sam sebe ponizila ovim ili onim delom, nije vas Bog dao, da se usudite da me svojim rečima ponižavate jer ste besni, niti da me rasplačete svojim postupcima samo zato što se moje razmišljanje razlikuje od vašeg! Ja pokušavam! Ja se usudim! Ja je*em mater sama sebi kad negde pogrešim i kad nešto ne uspem! Ja padam, ja ustajem, ja puzim i hodam, JA SAM BORAC!!!…. Ja sam vam zahvalna, vama-roditeljima, bratu, sestri, rodbini, prijateljima, na svemu što ste uradili za mene, sigurno sama ne Bih uspela, ali to što ste me rodili, gajili, hranili, čuvali, bili uz mene ne znači da sam vaš poltron i da ja moram da se osećam krivom jer ste neko svoje vreme utrošili na mene! JA to nisam tražila! Ja nisam želela većinu ovoga, al sam prihvatila to što mi je dato! Ne morate vi da mi ukazujete na greške jer ih sama uvidim! Niste dužni da mi očitavate bukvicu! Niste dužni da mi aplaudirate, niste dužni da me podržavate! Ne morate čak ni da budete tu, samo mi ne otežavajte! Da li zvučim nezahvalno? Opet trebam da se osećam krivom jer ne cenim vaše žrtvovanje za mene, vas roditelja, brata, sestre, rodbine i prijatelja??? Ne znam da li se iko od vas zapitao „Kako bih ja uspevao da sam na njenom mestu?“
To što sam drugačija od vas u svakom pogledu ne znači da sam slabija!

Ljubav, ti i ja…i još neko??? – II deo –

Davala sam sve od sebe dok je vredelo i dok je on to primećivao, sad sam izgubila volju i gasim se… Proplakala sam noći, ponekad i dane… često sam ga i živog oplakala, verovala sam da se to meni nikada neće desiti I da su “lude” žene kad trpe tako nešto.
Uvek mi je u glavi bila rečenica koju sam “pokupila” u nekom filmu “Draga osluškuj svoju vaginu…onog momenta kad ona prestaje da vlaži na njegove dodire, veruj da se i ljubav u tebi gasi” nekome možda zvuči odvratno, al je meni bilo strašno što je to ispalo tačno i ako obratite pažnju uverićete se. Bitan moment u svakoj vezi ili zajednici je primetiti kad nešto počinje da ne funkcioniše… tad imamo dva izbora, pokušati popraviti ili napustiti. Svaki put sam se uverila da ni jedno ni drugo nije lako…u većini slučajeva moraš i da popraviš, a nakon toga i da napustiš zajednicu, jer je normalno žena inicijator onoga “dati još jednu šansu” ja sam davala pet i shvatila sam da je dosta kad su nezadovoljstvo i pritisak sa svih strana narušili moje zdravlje…
Zar je moguće da mi je on koji je za mene bio čitav svet ovo priredio? Zar je moguće da mi je još više otežao život…žašto ne može bar da bude iskren i otvoreno mi kaže da je gotovo nego me mrcvari i razvlači…istina je da sam i ja to mogla da prekinem, al me je ta glupa navika i strah od samoće ledila svaki put i pri samoj pomisli na raskid…
Rečenica koja sledi opalila mi je šamar i dozivala me poput sirene da napustim brod koji tone ukoliko ne želim da se udavim u još nekoj bljuvotini koju je spreman da mi priredi “Ukoliko raskinem sa tobom svi ćete mi okrenuti ledja”…Bože… ne znam zbog koga mi je bilo teže u trenutku… da li zbog njega koji je sa mnom bio iz razloga da mu ne zamere što me napušta ili mene koja je ovaj odgovor najmanje očekivala… bolje da mi je rekao da ima još 5 žena…što je sledilo u narednoj poruci naravno jer sranja nikad ne dolaze sama… ”Već godinu dana imam drugu”… to bi mi delovalo strašno da mu nisam ostala dužna tih zadnjih godinu dana jer sam i bez njegovog priznanja znala sta radi… bar smo vreme uskladili…
”Zabrini se kad ti momak/muž počne nositi mobilni u wc” bile su reči jedne starije komšinice… mogao ga je nositi i kriti u gaćama s obzirom da mi zadnjih 8 meseci nije padalo na pamet tu da zavirujem. Ja sam žena bre, nije me ni prevario, a ja sam već znala da hoće… I nije to zato što mi žene imamo super moći već zato što su muškarci u prevarama glupi ko ku*ac…
Elem…devojke, žene… nijedna od nas nije zaslužila da bude druga ili treća, da bude opcija… ukoliko to već jeste, radite to zato što VI tako želite i zato što VAMA tako odgovara… Ljubav je čudo i ljubav pokreće, ali je danas mnogo teško pronaći osobu da ume da traje u dvoje… zato radimo na sebi i za sebe… borite se za svoje obrazovanje i da iz dana u dan budete kompletnija osoba, da ste samostalnije, ne pristajte na manje od onoga što VI možete da pružite, budite ponosne što ste žena, i nikad ne dozvolite da zavisite od muškarca! Pravi muškarac će umeti da prepozna pravu I ponosnu ženu… bitno je da imamo sebe… a sve ostalo će već doći vremenom.

Ljubav, ti i ja…i još neko??? – I deo –

Gubim se polako, osećam da u meni nešto nije u redu… osećam da mi se celo nebo nadvilo nad glavom i samo čeka taj neki mali „klik“ pa da se saspe na mene… zatvaram oči na terasi van kancelarije gde radim već 3 godine… hajde da se preispitam šta me pritiska. Dakle, imam posao, nije preterano naporan, plata jeste minimalna, prevoz koliko toliko pristupačan meni kao ženi sa invaliditetom, ne nije to… roditelji su koliko toliko zdravi, nisu životno ugroženi… nije ni to…. ne bole me noge… imam vezu od 3 godine verena sam već godinu dana… steže me u grlu, Bože pa šta mi je, pri svakoj pomisli na tog momka meni je nelagodno, a volim ga… da li?
Kreće scenario kao u nekom filmu gde se dva duha u obliku čovečuljaka raspravljaju na mojim ramenima… često mi se dešava da dva glasa “vode politiku” i razmenjuju mišljenja u mojoj jednoj glavi… nije mi palo na pamet da na poslednjem razgovoru sa psihologom pomenem to 😀
Duh na levom ramenu: Pobogu Luna pa ti si invalid, pogledaj.. imaš sve što neke devojke mogu samo da požele i opet nisi zadovoljna… šta ti želiš devojko draga pa da budeš zadovoljna??? Šta fali što on tu i tamo malo švrlja… ipak se opet vraća tebi, nije bitno ni to što je to tvoja koleginica sa posla, nemoj da si prezahtevna možeš da ostaneš i bez toga pa da budeš na kraju sama. A to je sećaš se jedini strah koji imaš!!! Proći će njega to.
Duh na desnom ramenu: Luna! Pogledaj se u ogledalo, šta vidiš?
Vidim devojku lepe kose, plavih očiju, lepih usana, te usne je uvek krasio osmeh, al sad je više oblika tužnog smajlija nateram ga tu i tamo da se ponekad razvuče dok ljubazno odgovaram na pitanja radnika ili se javljam na telefon… krupnije sam figure, lepih grudi, ne skladnih bokova, i nogu takvih kakvih su… nejednake, al Bože moj … koliko god je ta slika manje više privlačna, unutra se osećam kao obična mlada devojka sa dvadesetak i nešto godina, koja je ulagala u sebe, u svoje obrazovanje, kulturu, koja želi da osnuje normalnu vezu, da voli i bude voljena, da jednog dana ima porodicu sa čovekom koji je spreman da ide pored nje i da je razume i pre svega poštuje!
Duh na desnom ramenu opet: Luna! Zašto misliš da bi trebala da se zadovoljiš nekim ko te iz nekog svog razloga ne ceni dovoljno? Zašto bi morala svog momka da deliš sa nekim i da to prihvatiš kao normalnu stvar iako se kosi sa tvojim principima. Ti si uvek bila ponosna na to što jesi, ti jesi invalid, ali jaka žena sa invaliditetom, stabilna ko tvrđava, pametnog rasuđivanja, društveno prihvaćena, sposobna da uzmeš konce svog život u svoje ruke, a ne da ih daješ nekome ko ne zna ni svoje da kontroliše. Mrdni se ženo, pokreni se i dovedi svoj život u red, ne zadovoljavaj se lošim, ti imaš mnogo da ponudiš!!!
Ali mi živimo zajedno već skoro 3 godine… njegovi me vole i već računaju na tu glupu svadbu, baba se čak nada i nekakvoj unučadi… kako da im objasnim da ja to možda ne želim… ja sam u njhovoj kući već 2 godine, kuvam, spremam, kako da im objasnim da ću najverovatnije da napustim njih i kuću koju je moj nesuđeni „svekar“ uredio onako kako sam ja želela… kako da im kažem da moj dragi nije više toliko pažljiv i nežan kao da početku i da mi se javljaju žene sa pričom da “nose” njegovo dete… bestraga… moji će tek da polude. Treba i da objasnim kako bi on trebao da uzima i redovnu terapiju jer je psihički nestabilan i agresivan. Da nisu tajili njegov zdravstveni problem, možda bi sad sve bilo drugačije… prihvatila sam ga za SVOG jer znam da može i pokazao je da može da bude dobar životni saputnik, ali zar mu sad više nisam dovoljna? Svi su imali neki svoj kalup kako bi on to trebao da izgleda, da se ponaša, da priča…
“Luna, ti moraš da ga “pritisneš”, on je dobar momak, al mu treba čvrsta ruka”
“Ne možeš da dozvoliš da ponovo počne da pije, nije to radio od kako je sa tobom, povedi računa”
To su najčešće bile reči koje su mi upućivali njegovi, često sam i ja samo klimala glavom nošena voljom da ta veza uspe, a još češće sam vrištala sama na sebe “Pizda ti materina Luna pa ti trebaš da mu budeš devojka, ljubavnica, žena, a ne majka i osoba koja će ga vaspitati, al ajde još samo ovaj put”…. BAR DA JE TO BIO POSLEDNJI PUT…

Priča će se nastaviti…
Nikad ne dozvoli da ti prioritet bude, neko kome si ti samo opcija

Da li da istrajem…

Ne znam šta ste vi želeli dok ste bili dete, kada ugledate avion na nebu, sećam se da sam ja poželela da budem “zdrava”. Pogrešila sam što sam to i izgovorila pred devojčicama iz kraja, koje su tako tužno i sažaljevajući ispustile jedno ”aaaaaa…rekla je da želi da joj poraste noga…” Jeste…to sam poželela, a one su imale one klasične želje, da budu doktorice, učiteljice, manekenke…zar nije normalnija želja da budeš “zdrav”…SHIT već sam se izdvajala. Bila je odvratna pomisao na to da sam drugačija i da ja NE MOGU da igram lastiš i sl…mada, moram priznati da me i nisu toliko odbacivali iz društva, al sam osećala da nešto ne štima.
Godine su prolazile želja je ostajala ista, sa sve više godina, nade je bilo sve manje, dok nije iščezla…
„Ona je nama pametna“,
„Baš je lepa“
„Zrači“
„Eto Bog na jednoj strani uzme, a na drugoj da“
E pa Bože baš ti hvala…svi ti komplimenti rodbine i prijatelja malo su mogli da mi objasne šta se u stvari dogodilo…moje tada male godine je zanimalo samo zašto ne mogu da trčim kao ostala deca…šta se to meni dogodilo…je*em li ga…ne znam ni dan danas…nazovimo to „višom silom“.
Prihvatiti sebe je jedan od najvećih izazova u životu svakog čoveka, ali prihvatiti sebe kao ženu sa invaliditetom može samo jaka žena, samouverena, svesna svojih vrlina i mana, žena koja je iskrena prema sebi najlakše će proleteti kroz sve prepreke koje će joj ljudi postavljati…
Priznajmo da nam nije život otežao postojanje, već mi to radimo jedni drugima, pa shodno tome…drago mi je što sam dokazala da vredim toliko da bi neko trošio vreme smišljajući kako da mi napakosti…
Odluke, odluke, odluke!
„Luna šta će ti srednja škola, radićeš nešto sa osnovnom“
Imala sam ogromnu volju I želju da završim neku školu i da dokažem koliko sam uporna i marljiva i da zadivim i roditelje i poznanike…imala sam želju za dokazivanjem. Završila sam srednju školu – gimnaziju.
„Luna ne treba ti fakultet… nećeš uspeti sama, i bolji učenici su padali godinu, ako ne upadneš na budžet mi nemamo para da te finansiramo, brat “pada” godinu već drugi put, a toliko je bolji učenik od tebe, kako ćeš sama u tom gradu, kako ćeš sa svojim invaliditetom, šta ako ti se nešto dogodi?!“
Luna je molila Boga da se nešto dogodi 
I dogodilo se… upisala je fakultet u prelepom Novom Sadu u kojem joj je srce i duša i dan danas, prva ljubav…prvi porazi, ali i prve pobede, studentski dom, ludo društvo, nema malograđanskih pogleda čuđenja kako to ona hoda…počela je da živi život, svoj samostalni život. Uživala je!
Verovala je u sebe i snagu u sebi, uputila se sama sa koferom punim nade da će da uspe i da će se ispred nje otvoriti neki novi život…potpuno drugačiji od onog koji je živela u malom gradu.
Shvatila je da ćovek zaista mora da veruje u nešto, malo u čuda, malo u sudbinu, malo u Boga, a pre svega da ima najveću veru u sebe. Da sama sebi bira put, ponekad i da rizikuje, da upornošću pobeđuje sopstveni strah.
Neko će sad da kaže “jaka stvar, završila je faks pa šta” samo one osobe koje su slične meni, čije mogućnosti nisu ograničene već OTEŽANE mogu da shvate koliko borbe i snage je potrebno izboriti se za školovanje, obrazovanje i nadogradnju sebe kao ličnosti.
Žene, kraljice mi smo sopstveno čudo, mi možemo sve, ne dozvolimo da nas bilo ko ubeđuje u suprotno!

Luna je ekonomista, radnica, sa radnim stažom od 5 godina. Samostalna i samouverena. Ponosna je tetka, sestra, kćerka. Sadašnja je devojka, ljubavnica, bivša je verenica…Luna je žena ispunjena svojim snovima, težnjom ka njihovim ostvarenjima, strahovima i njihovim pobedjivanjem….Luna je osoba sa invaliditetom i osoba bez posebnih potreba..