Tag Archive | podrška

“A zašto ja branim se, ne napadam?”

Ko ste vi? Hajde da porazgovaramo na tu temu. Da vas čujem…umete da iznosite svoje mišljenje kad vas ništa ne pitam. Hajde da čujem sad kad me zanima. Kim se smatrate? Majkom, ocem, bratom, sestrom? Prijateljem? Poznanikom? Rodbinom?
Ja sam očekivala da ću dobiti podršku, ne materijalnu, ne fizičku već psihološku. Znate li šta to znači???
Da me podržite ako se ja drčnem da pokušam nešto. Da mi kažete „bravo curo“ ako uradim nešto iako niste verovali da to mogu jer „ona je invalid“. Jel to previše? Ne morate čak ni to, dovoljno je da mi ne odmažete i da me ne sputavate. NE tupite non-stop kako sam ja invalid. Ja sam toga svesna. JA sam invalid!!! JA najbolje znam šta mogu, a šta ne mogu. Svesna sam sebe kao nekoga ko nije kao vi, nema sve sposobnosti! Svesna sam i kako izgledam i kako razmišljam, i kako me drugi vide i kako me vi vidite. Ali sam ja svesna i koliko vredim, a čini mi se da vi to zaboravljate često!!! Mene ne čini samo dužina suknje ili pantalona, širina majice, veličina grudi niti šminka, ni moj nepravili hod ni moj osmeh, ni moje oči, kao ni boja kose! Mene činim celokupna JA kao fizičko i psihološko biće! Kao neko ko postoji! Kao neko ko voli i želi da bude voljen, kao neko ko se trudi da stvori sebi nešto i budem ponosna na samu sebe. Neke stvari sam radila i da bi vi bili ponosni na mene! Vi…moji roditelji, brat, sestra, rodbina i prijatelji! Nisam rodjena da bi ste mi VI odredili prioritete i putanju koJu ja trebam slepo da pratim BEZ OBZIRA ŠTO SE JA TU NE PRONALAZIM! Niste stvoreni da bi ste dali sebi za pravo da mi govorite kako sam sebe ponizila ovim ili onim delom, nije vas Bog dao, da se usudite da me svojim rečima ponižavate jer ste besni, niti da me rasplačete svojim postupcima samo zato što se moje razmišljanje razlikuje od vašeg! Ja pokušavam! Ja se usudim! Ja je*em mater sama sebi kad negde pogrešim i kad nešto ne uspem! Ja padam, ja ustajem, ja puzim i hodam, JA SAM BORAC!!!…. Ja sam vam zahvalna, vama-roditeljima, bratu, sestri, rodbini, prijateljima, na svemu što ste uradili za mene, sigurno sama ne Bih uspela, ali to što ste me rodili, gajili, hranili, čuvali, bili uz mene ne znači da sam vaš poltron i da ja moram da se osećam krivom jer ste neko svoje vreme utrošili na mene! JA to nisam tražila! Ja nisam želela većinu ovoga, al sam prihvatila to što mi je dato! Ne morate vi da mi ukazujete na greške jer ih sama uvidim! Niste dužni da mi očitavate bukvicu! Niste dužni da mi aplaudirate, niste dužni da me podržavate! Ne morate čak ni da budete tu, samo mi ne otežavajte! Da li zvučim nezahvalno? Opet trebam da se osećam krivom jer ne cenim vaše žrtvovanje za mene, vas roditelja, brata, sestre, rodbine i prijatelja??? Ne znam da li se iko od vas zapitao „Kako bih ja uspevao da sam na njenom mestu?“
To što sam drugačija od vas u svakom pogledu ne znači da sam slabija!

TO SAM JA

Ja sam Dragana. Moje telo, ne znam šta radim u ovom telu, čini mi se da bi mi neko drugo mnogo bolje odgovaralo. Pa da krenem od početka. Imam glavu i oči i uši i nos, a u toj šupljini koja se zove glava ima i nekih sivih vijuga. Pa dalje, imam dve ruke i pet prstiju na levoj ruci i pet prstiju na desnoj ruci, sa malom razlikom u odnosu na levu ruku. Nedostaje mi deo kažiprsta. Bila sam nestašna kada sam bila dete pa je jednom  prilikom taj deo prsta odsečen. A imam i torzo sa svim unutrašnjim organima. Negde na sredini grudi, malo prema levoj strani, kada stavim ruku, osećam nešto unutra kuca, to je moje srce koje tera krv u moje vene i koje malo jače lupa kada se umorim. A tu su i pluća koja nekada ne rade baš savršeno pa imama pumpice koje pomažu kod disanja. A tik ispod toga je želudac, jetra, žuč – sa malim kamenčićem, slezena, pa odpozadi dva bubrega, crevca tanka, crevca debela. I naravno dalje bi, pošto sam žena trebalo da postoje jajnici, materica, vagina. E to kod mene baš nije sasvim jasno, nešto nedostaje, a šta neznam ni ja a lekari neće da kažu. Noge, da imam dve noge, desnu i levu. Leva mi je malo kraća, nekih 2 – 3 cm, i na nogama imam prste.

Rodila sam se kao jako mala i sve mi bilo jako super do tamo neke ’84. kad sam se nešto razbolela i od tada lekari me ne ostavljaju na miru. Stalno mi nesto daju, kao leče me, ispituju i ko zna šta mi sve ne rade. Ali moje telo je jako i to sve podnosi. Ne volim ih, lekare. Jer su svašta uradili mom telu.

U mojoj šetnji kroz život prate me neke dijagnoze, tu su, uvek iza mene verovatno se drže nekim tankim nitima, ali ja još uvek mogu i hoću. Da, često se srećem sa nekim – stavovima – stanovništa kao npr.: „jadna ti“, „svaka ti čast“, „ti to ne možeš“…….

Događaj koji ima veze sa ovim stavovima, volim da ga pričam jer mi je smešan, a dogodio se u gradskom busu. Sedela sam na stolici kod prvih vrata, ulazi jedna krupnija žena u BUS (kad vidim „krupnije“ setim se reklame za Biomed 4) i kaže mi da se ustanem da ona sedne. Ja odgovaram: „Izvinite, gospođo ne mogu se ustati.“ Žena koja je sedela do prozora ustaje se kako bi sela ova krupnija žena. Međutim, ta krupnija žena kaže meni: „Pomeri se do prozora.“ Ja joj kažem da ne mogu jer imam veštačke kukove i ograničeni su mi pokreti. Nekako se ona uvukla do tog sedišta pored prozora i sela. A naravno, šlag dolazi na kraju. Okreće se prema meni i kažće mi: „Vi mladi koji se razbolite do svoje 20. godine bolje da umrete!“ Nisam imala komentar na to, samo sam se nasmejala u sebi.

IDEMO DALJE !!!!!

To se ne leči, to se pobedjuje…

„To od čega bežiš ti..to se ne leči…to se pobedjuje…“ – vrišti refren moje omiljene pesme sa mobilnog telefona…
„Heeejjj?”
„Šta radiš, hoćemo li negde večeras, malo šetnja, pivce?“
„Može, oko 21h?“
„Odgovara, dolazim po tebe“
Bio je to moj ortak…moja dugogodišnja podrška, moj kritičar moj oslonac, neko ko me pogura kad zakočim i koga ja znam da poguram kad zakoči I bio je to moj jedini pravi prijatelj što je vreme I pokazalo. Sa muškarcima kao prijateljima je lakše nego sa ženama bar po iskustvu kakvo ja imam…njih ne zanima da li ste lepši od njih, ne može njihova devojka da „baci oko“ na vas ( uglavnom ne može ) nisu ljubomorni I sujetni ako imate lepšu kosu, bolji parfem, čistije lice, lepši osmeh…ne zanima ih kako se ona tamo obukla, da li joj je cipela za broj kraća ili duža, ne komentarišu gluposti…jednom rečju jednostavni su!
Šetamo po keju, letnje je vreme pa i ovako kasno ima dosta ljudi. Sa vode dolazi nešto malo svežiji vazduh pa koristimo priliku da dišemo u ovom paklu, tu je i neki mali povetarac i sve je lakše nego na mrtvo golom betonu gde iznad asfalta može da se vidi treperenje vazduha od vreline i udiše se miris katrana i guma koji popušta na letnjoj žegi.
Biramo mesto gde ćemo da smestimo svoje zadnjice, ali da ipak imamo dobar pogled na šetalište ne bi li slučajno videli nešto neobično čemu ćemo se kikoćati naredih pola sata jer je naša mašta bila veoma bujna pa bi “upropastili i iskrivili” najnormalniji trenutak i on bi postao smešan samo nama.
„Hoćeš li da trknemo po neko piće, baš mi se pije nešto?“
„Hajde ti, čekam te ja ovde“ taman sam se smestila i ne bih se pomerila ni da me zamoli Bred Pit
Osta* ja tako sama da uživam…prolaze momci i devojke, neki se drže za ruke “ pa zar i po ovoj vrućini” nasmejah se sama svojoj otetoj misli … neki se ne drže za ruke, prolaze momci bez cura i cure bez momaka i svi nešto pričaju…onaj momak mlatara rukama, ubi se čovek objašnjavajući dok ova dvojica pored njega turili ruke u džepove šortceva gledaju u pod i nogu pred nogu šetaju, objašnjavator je uvek bio bar pola koraka ispred njih. To o čemu je pričao mora da je bilo veoma bitno čim se jadan satra* da im objasni, a oni nisu marili baš puno…Jedna grupa devojaka je prošla u bikinijima…kao na modnoj pisti, prelepih ramena, ruku, oblina, nogu…bosih nogu…sa drsko pravim pogledom I bokovima koji se zanosno njišu pretekle su bržim korakom objašnjavatora i družinu, na sta su ona dvojica digli glavu na tren, a objašnjavator na čitav sekund ućutao pogledao pa nastavio dalje…on se definitivno nije dao zbuniti, ne odstupa od svoje priče!
Prolaze cice u divnim dugačkim suknjama koje lepršaju, pomislih „prekrasne su, volela bih da ih i ja nosim“ setih se saveta meni bliske osobe koja me je ubeđivala da bih ja baš trebala da nosim dugačke suknje i haljine jer bi se tako moj invaliditet bolje „prikrio“ i bilo bi lepše „na oko“.
Ma šta bre koji ku*ac? Da obučem odelo za spejs šatl ja sam invalid pa sam invalid, kad i se to rešavalo odećom ne bi bilo ni jedne osobe sa invaliditetom na belom svetu. Na čije oko bi bilo lepše bre? Ako se nekome ne svidi nek ne gleda. Pre ću da se pobrinem da meni bude udobno nego za nečije oko…nisam naravno sve to izgovorila jer bi bilo prilično ružno I nepristojno, a žena nije imala lošu nameru. Hvala na savetu, možda jednog dana i to dodje u obzir… sad su mi farmerke na + 40 odličan izbor…Luna lažovčino!
Po čemu se razlikuju žene bez i žene sa invaliditetom?
Po oblačenju, obuvanju? Po hodu? Da li samo po izgledu?
Volela bih da mogu da obujem štikle ili da obučem kratku suknjicu, osetim pesak pod stopalima…da bezbrižno razmišljam o budućnosti…o materinstvu, one kad ostanu u drugom stanju svi su srećni…imam utisak da u mom slučaju ni ja baš ne bih bila srećna jer nisam sigurna da bih imala podršku koja mi je potrebna…
Da li tuguju na isti način i istom jačinom kao i mi? Da li osećaju tudju patnju kao i mi? Da li budu odbačene i diskriminisane zbog nečega što jesu ili nisu? Da li znaju koliko su srećne zato što njihov hod nema granicu…one ne hodaju, one lete… Da li imaju manje probleme od nas sa invaliditetom? Da li smo pošteđene nečega ili izložene dodatno?
Volela bih da sam “slobodnije” odrasla, manje stereotipno usmerena od strane okoline I svojih bližnjih…koliko god moj um I pogledi bili otvoreni ka jednoj strani… negde duboko u meni se uvek čuje glas “Luna to ti ne stoji lepo nije dovoljno dugačko da pokrije to I to, nije dovoljno široko, još šire, još duže, još tamnije” pobogu… smatraću da sam se unapredila kao osoba kad postanem manje kritična prema sebi I po tom pitanju…skoro sve ostale barijere sam porušila što iskeno želim I vama…kao što sam već negde napomenula…potrebo je da se usudimo, posle je sve lakše 
„Šta si se zamislila tako? Evo ti pivo“
„Voliš li ti mene?” upitah ga ničim izazvana
“Da te ne volim ne bih ti doneo pivo”- toliko o mom prijatelju 😀

Da li da istrajem…

Ne znam šta ste vi želeli dok ste bili dete, kada ugledate avion na nebu, sećam se da sam ja poželela da budem “zdrava”. Pogrešila sam što sam to i izgovorila pred devojčicama iz kraja, koje su tako tužno i sažaljevajući ispustile jedno ”aaaaaa…rekla je da želi da joj poraste noga…” Jeste…to sam poželela, a one su imale one klasične želje, da budu doktorice, učiteljice, manekenke…zar nije normalnija želja da budeš “zdrav”…SHIT već sam se izdvajala. Bila je odvratna pomisao na to da sam drugačija i da ja NE MOGU da igram lastiš i sl…mada, moram priznati da me i nisu toliko odbacivali iz društva, al sam osećala da nešto ne štima.
Godine su prolazile želja je ostajala ista, sa sve više godina, nade je bilo sve manje, dok nije iščezla…
„Ona je nama pametna“,
„Baš je lepa“
„Zrači“
„Eto Bog na jednoj strani uzme, a na drugoj da“
E pa Bože baš ti hvala…svi ti komplimenti rodbine i prijatelja malo su mogli da mi objasne šta se u stvari dogodilo…moje tada male godine je zanimalo samo zašto ne mogu da trčim kao ostala deca…šta se to meni dogodilo…je*em li ga…ne znam ni dan danas…nazovimo to „višom silom“.
Prihvatiti sebe je jedan od najvećih izazova u životu svakog čoveka, ali prihvatiti sebe kao ženu sa invaliditetom može samo jaka žena, samouverena, svesna svojih vrlina i mana, žena koja je iskrena prema sebi najlakše će proleteti kroz sve prepreke koje će joj ljudi postavljati…
Priznajmo da nam nije život otežao postojanje, već mi to radimo jedni drugima, pa shodno tome…drago mi je što sam dokazala da vredim toliko da bi neko trošio vreme smišljajući kako da mi napakosti…
Odluke, odluke, odluke!
„Luna šta će ti srednja škola, radićeš nešto sa osnovnom“
Imala sam ogromnu volju I želju da završim neku školu i da dokažem koliko sam uporna i marljiva i da zadivim i roditelje i poznanike…imala sam želju za dokazivanjem. Završila sam srednju školu – gimnaziju.
„Luna ne treba ti fakultet… nećeš uspeti sama, i bolji učenici su padali godinu, ako ne upadneš na budžet mi nemamo para da te finansiramo, brat “pada” godinu već drugi put, a toliko je bolji učenik od tebe, kako ćeš sama u tom gradu, kako ćeš sa svojim invaliditetom, šta ako ti se nešto dogodi?!“
Luna je molila Boga da se nešto dogodi 
I dogodilo se… upisala je fakultet u prelepom Novom Sadu u kojem joj je srce i duša i dan danas, prva ljubav…prvi porazi, ali i prve pobede, studentski dom, ludo društvo, nema malograđanskih pogleda čuđenja kako to ona hoda…počela je da živi život, svoj samostalni život. Uživala je!
Verovala je u sebe i snagu u sebi, uputila se sama sa koferom punim nade da će da uspe i da će se ispred nje otvoriti neki novi život…potpuno drugačiji od onog koji je živela u malom gradu.
Shvatila je da ćovek zaista mora da veruje u nešto, malo u čuda, malo u sudbinu, malo u Boga, a pre svega da ima najveću veru u sebe. Da sama sebi bira put, ponekad i da rizikuje, da upornošću pobeđuje sopstveni strah.
Neko će sad da kaže “jaka stvar, završila je faks pa šta” samo one osobe koje su slične meni, čije mogućnosti nisu ograničene već OTEŽANE mogu da shvate koliko borbe i snage je potrebno izboriti se za školovanje, obrazovanje i nadogradnju sebe kao ličnosti.
Žene, kraljice mi smo sopstveno čudo, mi možemo sve, ne dozvolimo da nas bilo ko ubeđuje u suprotno!

Luna je ekonomista, radnica, sa radnim stažom od 5 godina. Samostalna i samouverena. Ponosna je tetka, sestra, kćerka. Sadašnja je devojka, ljubavnica, bivša je verenica…Luna je žena ispunjena svojim snovima, težnjom ka njihovim ostvarenjima, strahovima i njihovim pobedjivanjem….Luna je osoba sa invaliditetom i osoba bez posebnih potreba..

Inkluzija ili diskriminacija

Pitanje je naravno lako. Svako bi zaokružio inkluziju. Ali znate li uopšte šta je to? A znate li šta je diskriminacija. Svi znaju? Ok.

 Počećemo onda drugačije.

  • Primer 1.

Nalazite se u autobusu. Na vrata ulazi čovek tamnije puti, neuredno obučen, neočešljan, zapušten. Vi – proveravate gde vam je novčanik čim prođe pored vas.

 

  • Primer 2.

Mimoilazite se sa osobom u kolicima na uzanom trotoaru i morate da stanete u travu da bi ona prošla. Pomislite – e baš sad, uprljala sam nove patike, šta ima ovakvi i da izlaze, nek ostane kod kuće gde joj je mesto.

 

  • Primer 3.

U redu na kasi isped vas je mladić izrazito isfeminiziranog izgleda. Kupuje kondome. Mislite – gle ovog pedera, sprema se da ga neko naguzi.

 

  • Primer 4.

Prelazite ulicu na semaforu, upaljeno vam je zeleno. Pored vas se uz škripu kočnica zaustavlja automobil čiji vozač se malo zaneo pa nije na vreme stao na uslovnom. Vi – psujete majku ko dade u ruke volan ženama.

 

  • Primer 5.

Sedite u kafiću. Pored vas grupica ljudi malo glasnije priča na stranom jeziku. Mislite – strašno kako se ponašaju ovi Mađari, valjda treba da znaju i pričaju srpski, kad već žive u Srbiji.

 

Da li vam se ikada dogodilo bar jedno od navedenog? Nikad? Bravo, zaista se možete pohvaliti činjenicom da ne diskriminišete manjine. Uglavnom. Desilo vam se nešto slično. Nije? Nikad? Lažete. Nema veze, idemo dalje za iste pare. Niste neko ko bi svesno izabrao diskriminaciju. Vi ste osoba koja se zalaže za inkluziju.

Ali – šta je to inkluzija. Definicija kaže da je to uključivanje osoba različitog pola, nacionalne pripadnosti, verskog i socio-ekonomskog porekla, sposobnosti, zdravstvenog stanja ili bilo kog drugog ličnog svojstva pojedinca u aktivnije i ravnopravnije učestvovanje u društvu. Uglavnom, kod nas, misli se na osobe sa invaliditetom, ali to nije u potpunosti tako.

Ispričaću vam nekoliko slučajeva inkluzije.*

Primer 1.

Dečak sa cerebralnom paralizom. Može da hoda uz pomoć ili pridržavanje. Ide na redovnu nastavu, nema intelektualne poteškoće, sve časove prati i radi po redovnom planu i programu, osim fizičkog, što je i razumljivo. Omogućeno mu je da prisustvuje času, gleda utakmice, navija, dobacuje se loptom sa nekim od drugara koji je zaboravio opremu ili ne učestvuje u času iz nekog drugog razloga.

U školu ga vodi mama. Onda joj dosadi pa traži da opština obezbedi personalnog (ili pedagoškog) asistenta. Asistent ga vodi od kapije do ulaza i nazad. Ponekad u toalet. Ostalo vreme nastave presedi u hodniku.

Posle operacije dečak počinje teže da hoda. Jedna osoba više nije dovoljna da ga vodi, potrebne su dve, za svaku ruku po neko. Za put koji je ranije prelazio za pet do deset minuta, sad mu je potrebno četrdeset. Mama ne da kolica. Mama ne da hodalicu. Mama nema vremena da pomaže asistentu. Mama ne dozvoljava da se detetu pomogne tako što će taksi ući u školsko dvorište i skratiti mu put za sto metara (koji njemu znače više od pola sata ”hoda”). Mama ne želi da njeno dete ima „poseban tretman“, ona hoće da je on isti kao svi ostali i ne traži za njega ustupke.

Da li je to inkluzija? Biti isti i raditi isto po svaku cenu? I na sopstvenu štetu? Da li je inkluzija praviti se da nisi različit i da možeš sve što i ostali?

Primer 2.

Dečak kome je nametnuta dijagnoza autizma, da bi se posle utvrdilo da je itekako preterana. On ipak ima neke poteškoće, uglavnom intelektualne i izraženu govornu disfaziju, zbog koje njegova inteligencija može da deluje manja nego što zaista jeste. On takođe ide na redovnu nastavu, ali po individualnom planu i programu. Njegovim drugarima iz razreda objašnjeno je da je on isti kao svi, samo mu ponekad treba malo veća pomoć nego drugima.

Učestvuje u svim aktivnostima svog razreda, čak i u pozorišnim predstavama. Svi razumeju šta je rekao i hteo da kaže, iako njegov govor nije savršen. Mama dolazi na priredbe u  kojima on glumi, snima ga i plače od radosti. Do pre godinu ili dve nije verovala da je tako nešto moguće. On je deo svog razreda, isto kao svi ostali, dobija pohvale kad nešto uradi dobro, kao i kritike kad nešto ne uradi kako treba. Naravno u skladu sa svojim mogućnostima. Niko ne tvrdi da ima poseban tretman.

Da li je to inkluzija? Biti deo kolektiva iako se u nekom momentu razlikuješ? Truditi se da poboljšaš svoje intelektualne i fizičke sposobnosti? Da li je inkluzija biti tu da podržiš svoje drugare iz razreda kad rade nešto što ti ne možeš?

Primer 3.

Dečak romske nacionalnosti socijalno depriviran, devojčica sa intelektualnim smetnjama plus četvoro druge dece koja imaju individualni plan i program u razredu sa još dvadeset i šest ostalih „redovnih“ đaka. Kod jedne učiteljice.

Da li je to inkluzija? Nemati dovoljno vremena u četrdeset i pet minuta časa da se posvetiš nikom od te dece. Da li je inkluzija uključivati učenike u redovna odeljenja škola samo zato da bi se zvala uključenom, na štetu i njih samih i ostalih učenika?

Primer 4.

Dečak socijalno neprilagođen, ponavljao razred dva puta. Dolazi na časove kad hoće, kad neće – ne pojavljuje se danima. Ulazi u školsku zgradu iako nema nastavu. Lupa loptom po hodniku uznemiravajući sve ostale. Kada ga spremačica opomene kaže: „Ko si ti da mi nešto govoriš, ja sam učenik ove škole i imam PRAVO da budem tu.“ Kasnije se otkrije da lopta kojom je lupao pripada školi, tačnije da ju je uzeo iz sale za fizičkog bez da je ikog pitao.

Isto tako, bez pitanja, seo je na bicikl koji je nezaključan stajao isped školske zgrade i otišao na njemu kući. Snimljen je kamerom. Ispitivan u policiji. Bicikl je dao ”nekim srednjoškolcima”, koje ne sme da imenuje bojeći se batina. A policije se ne boji.

Na času razrednog starešine dobija ulogu nastavnika. Jer treba ga uključiti, treba da oseća pripadnost. Nema veze što celo odeljenje strahuje od njega, što kada je prisutan na času niko ne može da radi – ni nastavnici svoj posao, ni učenici koji žele da prate nastavu i nešto nauče. To je nebitno.

Bitna je inkluzija. Bitan je on. Ne treba mu kvariti život i budućnost nekakvim ”obavezama”, jer on ima ”prava”.

Recite mi – šta je inkluzija, a šta diskriminacija. Recite mi – kako postupiti a da nikog ne diskriminišeš i da sve uključiš? Recite mi – jer ja ne znam!

*primer jedan je moje lično iskustvo kao asistentkinje (biće jednom obrađeno u posebnom postu), ostali su moje viđenje nekoliko različitih priča iz različitih izvora, moguće je da su nepotpuni i u nekom delu netačni, ali mislim da je slika koju sam htela da pokažem – tu.