Tag Archive | partnerski odnosi

Tabu tema među ženama ili možda ne?

Posle jednog opasno dobrog samozadovoljavanja odlazim u kupatilo da se istuširam, ulazim u kuhinju, grabim nešto da žvaknem, sedam za komp i počinjem da pišem.
Šta? Kao žene se ne samozadovoljavaju? Ne gledaju sexy filmove? Ne napale se kad gledaju šta oni to tamo rade? Ja gledam i ako se neko pita, nije me sramota. I uživam, o da, itekako uživam.
Da sam se rodila pre nekih 300 godina verovatno bi me spalili na lomači zbog ovog teksta, a danas ako su normalne mnoge nenormalne stvari, normalno je da se i jedna žena tu i tamo poigra sama sa sobom. Cilj življenja i jeste pronaći način da udovoljiš sebi, zar ne?
Jednom prilikom „nabacivala“ sam jednog čoveka kog sam smatrama OK likom mojoj drugarici… neka sve počne kao neko FB dopisivanje pa ako bude hemije, ko zna. Kasnije sam saznala da je on tolika sirovina od čoveka da mi se zgadilo.
Elem… moja drugarica je želela da to sve ide polako i svojim tokom, a on naravno kao i svaka sirovina od muškarca poželeo je da je odmah baci na krevet i sve po redu kako je on to zamislio. Upadam ja u razgovor sa njim u želji da pokušam da mu objasnim da je ona jedna fina nežna žena, željna ljubavi i pažnje, a ne samog sexualnog čina!
„Sramota, da li ona ima ogledalo kući…treba da bude srećna što je ja uopšte i želim i što sam uopšte pomislio da imam nešto sa njom“… Za mene je svaki razgovor bio završen jer kao što neki pametan čovek reče „kako sirovini objasniti da je sekundarna?“.
Sam čin sexa, vođenja ljubavi ili ga nazovite kako god želite dogodi se kad između DVE (ili više) osobe dođe do onog čuvenog „klik“ u glavi (kod nekih i malo niže ). Fenomenalan način zbližavanja gde proradi skoro svih 5 čula… dodira, mirisa, čula, vida, a ponekad i ukusa. Ukoliko imate partnera koji će pratiti neka od vaših čula, taj dalji odnos evaluiraće u jednu ogromnu erupciju poput vulkana nakon koje će vam sve brige sveta izgledati sitne i ne bitne 😀
Ukoliko nemate partnera, verujem da i same znate šta vam je činiti. Ko je rekao da je ispravno da žena uživa u sexu samo ako je lepa, zgodna, adutima obdarena, obučena u neku čipku i sexi veš, zanosno njiše bokovima… e pa i da je neko to zaista i zakonom odredio ja bih bila prva koja bi taj zakon prekršila.
Da li trebamo da budemo zadovoljne samo zato što je neko poželeo da vodi ljubav sa nama? Da pristanemo u toj igri i na ono što nam ne prija jer ne želimo da kažemo „NE“ iz straha da ćemo uvrediti njegovo veličanstvo? Ako ja zadovoljim njega, očekujem da i on zadovolji mene… priča je jednostavna. I nema odstupanja. Ne postoji razlog koji bi trebao da nas natera da u krevetu radimo stvari koje nam ne prijaju samo zato što neko drugi to želi.
Nikad nisam bila u fazonu „Jao, pa kako ću ja u krevet sa njim, pa ja „imam“ invaliditet, šta ako mu smeta, sramota me“. Sramota? Čega? Toga što imaš invaliditet ili toga što si živo biće i osećaš želju? Moj invaliditet je deo mene, ukoliko se stidim njega, stidim se same sebe. To što imam želju želju da budem nečija i da neko bude moj u krevetu je fantastično!
Ukoliko imaš poverenja u osobu pored sebe, i ukoliko je on već tu pored tebe, svestan je tvog invaliditeta, na tebi je da se opustiš, uključiš svih 5 čula, prepustiš se i uživaš. Bilo bi šteta da propustiš taj osećaj 

ZAŠTO (naročito) DEVOJČICAMA SA INVALIDITETOM NE TREBAJU (Diznijeve) BAJKE?  

 

Pepeljuga: Jednog dana je neki princ odlučio da treba da se ženi. Organizovao je bal ne bi li tu od mnoštva devojaka izabrao svoju buduću suprugu.

Pepeljuga se pojavila na balu i princ ju je zapazio. Ali nije bila onakva kakva je inače bila po kući- neugledna, prljava, u ritama- ružna. Da bi je princ primetio morala je biti lepa.

Jer prinčevi ne zapažaju ružne devojke.

Bajka kao i ostale slične govore da je samo muškarac taj koji ima mogućnost izbora. Žena samo treba da bude lepa i da čeka da bude izabrana.

Kako se to reflektuje na žene sa invaliditetom?

ŽSI uglavnom imaju nisko samopouzdanje, slabije mogućnosti za ostvarivanje socijalnih kontakata, slabije mogućnosti za uključenost u društveni život zbog fizičkih barijera, socijalne distance okoline, lične povučenosti.

Mnoge žene sa invaliditetom stupaju u prve sexualne odnose tek u svojim tridesetim (ili kasnije). Kad kažem žene sa invaliditetom pri tom mislim na žene sa fizičkim – motornim invaliditetom. Što motorni invaliditet više utiče na njenu mogućnost samostalnog funkcionisanja i na vizuelni utisak- to je tipičniji obrazac gorepomenutog ponašanja.

Neretko ti prvi seksualni odnosi nisu proistekli iz ljubavne veze već zato što je ona samo iskoristila mogućnost da to učini možda prvu a možda ne prvu ali u svakom slučaju –u tim godinama se možda već plaši da joj se više takva prilika neće pružiti. Najčešće je muškarac taj koji je predložio, inicirao seksualni odnos. Možda za vreme nekog seminara ili rehabilitacionog oporavka.

Problem nastaje onda kada se žena emotivno veže za muškarca sa kojim je imala odnose jednom (ili povremeno) i idealizuje ga. Zbog niskog samopoštovanja – to što je on (bio) sa njom je za nju znak njegove čovečnosti, dobre duše… Budući da ne doživljava sebe kao seksualno biće, ne može sebe da zamisli kao samo seksualni objekat, samo kao objekat nečije seksualne želje. Istovremeno želi da veruje je on video u njoj „nešto više“ – njenu ličnost.

I žena sa invaliditetom, kao svaka pepeljuga- čeka nekog princa koji će iz ovih ili onih razloga da je primeti. Svakog muškarca doživljava kao baš tog princa, jer drugi možda nikad neće doći. Na njemu je najčešće ishod njihovog odnosa. Ako on odluči da bude s njom –tako će biti. Ona se neće npr. boriti za njega a s druge strane, ostaće s njim iako u sebi zna da to nije to, da on nije TAJ princ. Pošto nije u mogućnosti (zbog pomenutih prepreka) a i pošto joj to nije ni u ličnosti – ona neće „organizovati balove“ gde će izabrati onog koji joj najviše odgovara. Ona će samo pristati na kompromis i pristati na onog koji joj dođe na vrata.

Drugim rečima-više nego druge žene koje odrastaju uz bajku o Pepeljugi, Snežani… žene sa invaliditetom su više pasivizirane kada je reč o uzimanju svog života u svoje ruke, više čekaju da budu birane i više idealizuju muškarce koji sa njima stupaju u odnose (veze).  Izbor kao da nikada nije njihov.

Zaboraviti bajke, dekonstruisati ih i rekonstruisati ih u svojoj glavi, jedan je od najvećih izazova žene sa invaliditetom.
Ponekad i bez jasnih uvida u feminizam, nekoj od tih žena, instiktivno, desi se samospoznaja.. Ona uzme svoj (seksualni) život u svoje ruke..

I izgovori: „Šta bi ti rekao, kad bih ja rekla da želim da spavam s tobom?“ ..On odgovori „Zavisi od trenutka“ Trenutak bude isto veče i potraje godinama (doduše na njeno večito iznenađivanje, al o tome ću već neki drugi put)

 

Ljubav, ti i ja…i još neko??? – I deo –

Gubim se polako, osećam da u meni nešto nije u redu… osećam da mi se celo nebo nadvilo nad glavom i samo čeka taj neki mali „klik“ pa da se saspe na mene… zatvaram oči na terasi van kancelarije gde radim već 3 godine… hajde da se preispitam šta me pritiska. Dakle, imam posao, nije preterano naporan, plata jeste minimalna, prevoz koliko toliko pristupačan meni kao ženi sa invaliditetom, ne nije to… roditelji su koliko toliko zdravi, nisu životno ugroženi… nije ni to…. ne bole me noge… imam vezu od 3 godine verena sam već godinu dana… steže me u grlu, Bože pa šta mi je, pri svakoj pomisli na tog momka meni je nelagodno, a volim ga… da li?
Kreće scenario kao u nekom filmu gde se dva duha u obliku čovečuljaka raspravljaju na mojim ramenima… često mi se dešava da dva glasa “vode politiku” i razmenjuju mišljenja u mojoj jednoj glavi… nije mi palo na pamet da na poslednjem razgovoru sa psihologom pomenem to 😀
Duh na levom ramenu: Pobogu Luna pa ti si invalid, pogledaj.. imaš sve što neke devojke mogu samo da požele i opet nisi zadovoljna… šta ti želiš devojko draga pa da budeš zadovoljna??? Šta fali što on tu i tamo malo švrlja… ipak se opet vraća tebi, nije bitno ni to što je to tvoja koleginica sa posla, nemoj da si prezahtevna možeš da ostaneš i bez toga pa da budeš na kraju sama. A to je sećaš se jedini strah koji imaš!!! Proći će njega to.
Duh na desnom ramenu: Luna! Pogledaj se u ogledalo, šta vidiš?
Vidim devojku lepe kose, plavih očiju, lepih usana, te usne je uvek krasio osmeh, al sad je više oblika tužnog smajlija nateram ga tu i tamo da se ponekad razvuče dok ljubazno odgovaram na pitanja radnika ili se javljam na telefon… krupnije sam figure, lepih grudi, ne skladnih bokova, i nogu takvih kakvih su… nejednake, al Bože moj … koliko god je ta slika manje više privlačna, unutra se osećam kao obična mlada devojka sa dvadesetak i nešto godina, koja je ulagala u sebe, u svoje obrazovanje, kulturu, koja želi da osnuje normalnu vezu, da voli i bude voljena, da jednog dana ima porodicu sa čovekom koji je spreman da ide pored nje i da je razume i pre svega poštuje!
Duh na desnom ramenu opet: Luna! Zašto misliš da bi trebala da se zadovoljiš nekim ko te iz nekog svog razloga ne ceni dovoljno? Zašto bi morala svog momka da deliš sa nekim i da to prihvatiš kao normalnu stvar iako se kosi sa tvojim principima. Ti si uvek bila ponosna na to što jesi, ti jesi invalid, ali jaka žena sa invaliditetom, stabilna ko tvrđava, pametnog rasuđivanja, društveno prihvaćena, sposobna da uzmeš konce svog život u svoje ruke, a ne da ih daješ nekome ko ne zna ni svoje da kontroliše. Mrdni se ženo, pokreni se i dovedi svoj život u red, ne zadovoljavaj se lošim, ti imaš mnogo da ponudiš!!!
Ali mi živimo zajedno već skoro 3 godine… njegovi me vole i već računaju na tu glupu svadbu, baba se čak nada i nekakvoj unučadi… kako da im objasnim da ja to možda ne želim… ja sam u njhovoj kući već 2 godine, kuvam, spremam, kako da im objasnim da ću najverovatnije da napustim njih i kuću koju je moj nesuđeni „svekar“ uredio onako kako sam ja želela… kako da im kažem da moj dragi nije više toliko pažljiv i nežan kao da početku i da mi se javljaju žene sa pričom da “nose” njegovo dete… bestraga… moji će tek da polude. Treba i da objasnim kako bi on trebao da uzima i redovnu terapiju jer je psihički nestabilan i agresivan. Da nisu tajili njegov zdravstveni problem, možda bi sad sve bilo drugačije… prihvatila sam ga za SVOG jer znam da može i pokazao je da može da bude dobar životni saputnik, ali zar mu sad više nisam dovoljna? Svi su imali neki svoj kalup kako bi on to trebao da izgleda, da se ponaša, da priča…
“Luna, ti moraš da ga “pritisneš”, on je dobar momak, al mu treba čvrsta ruka”
“Ne možeš da dozvoliš da ponovo počne da pije, nije to radio od kako je sa tobom, povedi računa”
To su najčešće bile reči koje su mi upućivali njegovi, često sam i ja samo klimala glavom nošena voljom da ta veza uspe, a još češće sam vrištala sama na sebe “Pizda ti materina Luna pa ti trebaš da mu budeš devojka, ljubavnica, žena, a ne majka i osoba koja će ga vaspitati, al ajde još samo ovaj put”…. BAR DA JE TO BIO POSLEDNJI PUT…

Priča će se nastaviti…
Nikad ne dozvoli da ti prioritet bude, neko kome si ti samo opcija

Veliko otvaranje

Pre nego što sam odlučila da poslušam savet drugarice i počnem pišem blog, istraživala sam pomalo neuspešno blogove na temu žena sa invaliditetom i seksualnosti.

Druga drugarica mi je pritekla u pomoć i nakon male portage poslala par linkova ka blogovima.

Po odobrenju autorke, prenosim ovaj tekst u svom slobodnom prevodu…a možda bolje da pročitate (i) original svakako na linku http://sexblogofsorts.com/2015/04/20/the-great-outdoors-or-why-i-trust-him/.

 

 

Veliko  otvaranje (ili zašto mu verujem)

Charlie Powell- http://sexblogofsorts.com/2015/04/20/the-great-outdoors-or-why-i-trust-him/

 

Nikad nisam mislila da ću planinama testirati tipa. Pa ipak, negde na putu, to je postalo upravo to: hoće li pustiti da mi ruka sklizne u njegovu, kada je strmo, hoće li strpljivo čekati dok nadjem pravi put kod zeznutih delova, mogu li ga poslati napred da vidi i da mi kaže šta ima napred (kakav je put)?

 

To nije ni počelo s momkom: počelo je s jednim pre njega, i oblacima-raspršenim, kišom natopljenim vrhovima Lake District-a. Kad me nije poznavao tako dobro, on bi davao predloge da zaobiđemo planine, često doslovno. Šetnja  oko jezera. Popodnevni čaj. Vožnja brodom. Bioskop. Kako smo postali bliži, to se promenilo, a ja sam se divila načinu na koji je bio sposoban me podržava, pridržavajući me, smirujući moje strahove, kako smo se peli.

 

*

Kad sam poznavala dečka godinu ili malo više, pojebali smo se jednog, nedeljog popodneva, a onda smo otišli na hranu. Sećam se da sam stajala  na pločniku dok smo čekali da pređemo cestu i mislila: Ja ne verujem svom sledećem koraku. Mogla sam mu reći, trebala sam mu reći. Ali nisam. Zato što mu nisam verovala telom.

 

Tada smo imali puno seksa, kad god smo se videli. Uopšte, jebali bi smo se dva puta u jednoj večeri, ponekad i tri puta. To je bio očajnički, hitno i brzo. Bio bi mu dignut pre nego što bi se skinuo i nismo razgovarali o jebanju, samo smo se jebali. Osećala sam se željeno i seksi, a ja nisam brinula o tome šta smo radili u krevetu, ali nisam ni govorila o tome šta meni prija. Bili smo u osnovi stranci. S hemijom.

 

Godinu i nešto kasnije, stvari su se počele menjati, na putu ne sličnom ovom. Sedeli smo u mračnom baru, kasno noću, a razgovarali smo o dominaciji i pokornosti i postupno, te stvari uvukle su se u našu dinamiku u krevetu. Nisam razmišljala, u to vreme, o načinu na koji je ranije u večernjim satima kako bismo krenuli u snežnu noć kako bi pogledao u moje čizme i uvukao svoje prste u moju ruku, tiho i bez puno buke. Ne skrećući pažnju na moj invaliditet, samo se suočivši sa realnošću njegovog postojanja. Nisam mu nikad rekla koliko mi to znači ali to se pokazalo gde se sve i pokaže kod nas: u seksu.

 

Još jedna godina. Oblik BDSM postala je naša stvar: Pušila sam njegov penis dok je uvrtao moju kosu oko svoje ruke i gurajući ga dublje u  moja usta. Puštam ga da me zove drolja, kurva, kučka, ja ga molim da zabije zube u moj vrat i prste u moje sise. Nema ništa formalno o tome: neuredno je i neobuzdano, a mi nemamo “sigurnu reč”. Nemamo sigurnu reč, jer ja još uvek ne mogu verovati da baš ovo radimo – mi se samo igramo toga, zar ne, a ne trebate sigurnu reč, ako se samo pretvarate – ali i zato jer verujem da me on zna dovoljno dobro da se odmah zaustavi ako kažem ‘Ne’ ili “joj, to stvarno boli” određenim tonom glasa.

 

Više mu se ne diže pre nego što se skine. Jebemo se samo jednom kad se vidimo. U loše dane, to me zeza, – bez prethodnog iskustva u vezama- odnosima nemam način da znam da je to normalno, očekivano – to je način na koji se naša dinamika neizbežno menja tokom vremena, bez obzira na činjenicu što nismo zajedno. No, mi danas govorimo, o seksu, o onome što me plaši, o tome što mi ne prija, a ponekad, iako ređe, o tome što mi prija.

 

Otišli smo na  izlet zajedno, a ja pitah tatu da predloži dobru pešačku rutu. Zaboravila sam da moji roditelji, a oni su me dobro znaju i vole da  me malo poguraju, pritom znaju da sam s momkom, tako da ću biti u redu, ako ta šetnja gura moje granice. Zaboravila sam da su znakovi koji govore 1h50 znači “u leto” i pošto smo već pokriveni snegom ne shvatam da tokom zime, u Alpima, što ide gore pešice i vraća se pešice, iako postoji prekrivena snegom autobuska stanica.

 

Momak je * veliki * On je smiren, on je miran, i on shvata da trebam dve vrste pauze. Fizičke kada je uspon, i one psihološke kada je ivica, a sneg izgleda opasno zaleđen. On drži moju ruku kad mi je potrebno, I on pravi duboke tragove u snegu u koje mogu ugaziti, kako bih bila stabilnija.

Tu je vino uz ručak, a nema komentara na moju porciju čipsa, čak i kad ih umočim u tartiflette, i neverovatno, neverovatno, kad se uvalim u duboki sneg, dok tražim put, on se ne smeje.

 

Verujem mu sada, fizički, jer ja mogu razgovarati s njim o svom invaliditetu. No, čak i više od toga: zato što obično nemam potrebu da pričam o tome.

 

Prevod MMilesa

 

 

 

 

 

 

nismo mi super-(disab-wo-)menke a ja jesam i nek sam namćorka

U poslednje vreme nekoliko medija objavljuje članak o ženi sa invaliditetom, ženi koja je zbog posledica paraplegije postala korisnica invalidskih kolica. Aktivistkinja je, supruga, majka trogodišnjeg dečaka…

Na dnu članka, vidljivi su linkovi ka člancima pisanim pre godinu, dve, isto o njoj. Dakle, redovno je prate. Ako izuzmemo to što autor/ka članka ženu redovno „prikiva za invalidska kolica“ (aludiram na meni već presmešnu terminologiju koju mediji još uvek koriste) članak je tako napisan da očigledno ima za cilj da izazove divljenje.

I članak se deli po društvenim mrežama, komentari puni divljenja.

Ali ja, namćorka kakva sam moram u svačem dobrom da nađem nešto za kritiku.

Prvo, mislim da lenjost novinara/ki da se malo bave istraživačkim novinarstvom, dovode do toga da se jedan te isti primer eto godinama promoviše po medijima, a realno – u Srbiji postoji minimum još 10 žena sa invaliditetom koje su i majke.

Pritom, žena koje imaju kompleksnije invaliditete.

Drugo, isto odsustvo istraživačkog elementa dovodi do toga da se površno izveštava. Iz članka je vidljivo šta sve ona jeste i šta radi radi a divljenje se izaziva samo tugaljivim tonom koji provejava i terminologijom, po fazonu: eto ona (jadna) prikovana za kolica a ima muža i malog sina i ..

Ali nije poenta što je ona majka i supruga a žena je sa invaliditetom ili uprkos invaliditetu..

Poenta je u tome što je ona vredna poštovanja (ne divljenja, alergična sam kad se osobama sa invaliditetom dive zbog toga što žive normalan, ispunjen, kvalitetan život kao da se to ne podrazumeva, kao da to nije normalno) a novinar/ka je propustio/la da istraži i opiše, da li ta žena ima podršku društva, sa kojim se preprekama susreće, sa kojim predrasudama?

A radeći dokumentarni film sa 4 žene sa invaliditetom pre 2 godine došla sam do uvida da bebi oprema uopšte nije prilagodljiva roditeljima/majkama sa invaliditetom. Kreveci takvi kakvi jesu-za žene koje se otežano ili u kolicima kreću noćna su mora jer svoje dete ne mogu da uzmu iz takvog kreveca. Povijalice i kolica koja su možda i prilagodljiva –koštaju više a žene sa invaliditetom su kažu najsiromašnije od siromašnih, kako će uopšte to da kupe?

A davanja majkama – ili ih nema ili su ista za sve majke –bez obzira što je ženama sa invaliditetom prilagodljiva bebi oprema objektivno nužnost i više može da bude posmatrana kao asistivna tehnologija.

Suprug ne može da dobije porodiljsko jer zaboga, majke su te koje idu na porodiljsko i niko ne zna kako da teoriju sprovede u praksu.

Pa predrasude koje, ne mogu a da ne zabole: na nekom nivou-kao da ti uzimaju sopstveno dete – ne pomišljajući da je to dete s kojim šetaš – tvoje dete.

Pa, zdravstveni radnici.

Pa barijere u vidu stepenica i odsustva rampi koje ti onemogućavaju da odeš sa svojim detetom na pregled, u šetnju, u vrtić, školu.

Bez posla si.

Nemaš personalnu asistenciju pa ti je suprug i suprug i ljubavnik i najbolji prijatelj i personalni asistent i negovatelj (iliti i otac i majka) tvom detetu..ili ti babe i dete gaje dete i sve te divne stvari neko drugi radi.

Pa onda..kad si žena sa invaliditetom i kad vidiš kako se suočavaš sa odsustvom podrške u svim segmentima pre roditeljstva, desi se da se ni ne usudiš na taj korak ma koliko želela.

I tako ti iako to nigde ne piše zvanično, zapravo NEMAŠ pravo na porodicu i roditeljstvo.

A to -TO je moglo i trebalo da se predoči javnosti kroz članak/prilog a ne da se održavaju stereotipi:

–  da su osobe sa invaliditetom jake, pravi borci/borkinje koji/e sve preguraju.

– Da je invaliditet taj faktor koji ih ograničava i čini velikima a ne to što država Srbija ne čini (u pojedinim segmentima) ništa da poštuje Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom

– da država i mi kao pojedinci, ne treba da uradimo ništa u smeru podrške majkama sa invaliditetom jer one su „superdisabwomen-ke“

E zato takve postove ne like-ujem, ne delim. Nek sam i namćor al neću da budem deo te mašine.