Tag Archive | osobe sa invaliditetom

NOVI SAD IZ KOLICA

Živim u Vojvodini u panonskoj ravnici. Mesto idealno za nas u kolicima, gde je sve do Kosova ravno. Ali zašto bi bilo tako lako? Jer, ako ti priroda nije napravila prepreke, čovek će ih napraviti.
Gde god da kreneš u NS nailaziš na arhitektonske prepeke, i onda skrećeš pažnju ljudi na sebe ,,jadna, u kolicima je”, jer ne mogu da se krećem bez tuđe pomoći. A toga ne bi bilo, da je grad pristupačniji. Pozorište ,,Mladih” je u staroj oronuloj zgradi ali prilaz za kolica je super, a Arena, renovirana, sve je lepo i novo a ne mogu ući bez nošenja u salu. Ne mogu u bioskop bez muškarca, ali bukvalno. Ipak sa distance od nekih 10-tak godina kad nije bilo moguće kretati se po gradu u gradu samostalno u kolicima situacija je sad puno bolja. Mislim da u toj pristupačnosti prednjači SPENS, jer tu dolaze paraolimpijci na treninge.
I sad poenta svega ovoga je da ceo grad treba da bude ravan kao BIG. Zezam se naravno, a možda to i nije tako loša ideja. Ali bez brige, jer gde naumim tamo i stignem.

Marina Obradović

POSAO

‘Hoćeš da radiš ? ” pitanje sa kojim se prvi put srećem u životu, nisam sigurna. Šta je to posao, da li ću ja to moći, koliko i šta se od mene očekuje? Rekla sam: ”Hoću.” Sledeće pitanje koje dolazi je: ”Da li možeš sama da radiš?”, tišina, u mislima ”ne znam” ali ne mogu da kažem to, to mi sigurno neće biti dobar odgovor, ustvari ne znam ni šta treba da radim. Kaže bićeš animator na projektu dnevni centar za decu sa invaliditetom. OK sviđa mi se ideja, volim da radim sa OSI, već deset godina sam volonter u organizacijama za osobe sa invaliditetom. ”Šta se od mene očekuje na ovom radnom mestu?” koordinatorka projekta mi u kraćim crtama objašnjava  šta su moji poslovi.

                Pišem CV (mrzim taj izraz) ali uklapam se u sredinu jer ga svi koriste. Dakle, pišem biografiju, iskustva u poslu nemam ali imam iskustva sa seminara, edukacija i radionica koje sam prošla, a koje se tiču psiho-socijanog razvoja osoba sa invaliditetom. Šaljem tu moju biografiju i čekam odgovor.

                Na sastanku smo, svi mi koji smo ušli u neki uži izbor osoba koje će biti zaposlene. Koordintaorka nas međusobno upoznaje i predstavlja svaku osobu. Neki od nas prisutnih već se poznajemo. Tako je predstavila i mene ostalima i naglasila kako sam ja super za projekat koliko sam edukacija prošla, pa imam iskustva u radu sa osobama sa invaliditetom, ja joj dođem kao kec na jedanaest.

                U toku projekta imali smo nekoliko monitoringa od strane donatora i Ministarstva rada i socijalne politike. Na jednom od sastanaka, po zahtevu koordinatorke, bila sam pristuna i ja, tada je pokazala na mene i naglasila kako su zaposlili osobu sa invaliditetom.

                Po zahtevu projekta prolazimo neke obavezne edukacije: timski rad, vođenje radionice i sl. Od svih nas se mnogo očekuje, vrlo često smo kritikovani od strane koordinatoke kako nije zadovoljna sa našim radom, sve to prihvaćamo kao pozitivnu kritiku i radimo dalje. Negde u aprilu mesecu dobijamo prostor u kom će biti dnevni centar. Kuća nije u potpunosti nameštena treba sve još da se sredi od krečenja pa dalje. Mi smo bili i moleri i stolari i spremačice, šta god se ona setila da treba i kako treba to se uradilo.

                Imam problema da sedim na niskom, i teško mi je da radim za računarom ako to nije prilagođeno kako meni odgovara. Kako sam od svih na projektu uglavnom ja najviše vremena provela za računarom, jer iskreno jako malo ljudi je znalo da koristi običan word, nije mi bilo teško ali mi je bilo čudno. Jedan dan sedim na nekoj rasklimanoj stolici za”stolom” koje je u visini mojih kolena i pokušavam nešto da kucam, prilazi mi koordinatorka i govori kako treba nešto da uradim. Ja joj kažem ”Izvini, ali meni je jako teško da radim ovako.” Njen odgovor je bio ”Pa šta ja da ti radim.”

TI si otvorila centar za decu sa invaliditetom, ti nemaš pojma šta to znači biti invalidno lice, da li si ikada čula za prilagođvanje uslova. UF, sve mi je to bilo na vrh jezika, ali sam prećutala.

Na projektu sam imala pomoćnicu sa kojom sam delila platu. Sa tom ženom bi radila uvek, to je prava koleginica i drugar. Nakon velikih pritisaka, nepoštovanja i ponižavanja nas zaposlenih od strane kordinatorke, moja pomoćnica više nije mogla da izdrži i napustila je posao. Ostala sam sama, ali stvarno sama, jer nikoga  nije zanimalo kako ja radim sa korisinicima niti su došli da mi pomognu. Radila sam radno vreme (75% radnog vremena) za koje sam po projektu bila zadužena. Kada je prošao prvi mesec kako je otišla moja pomoćnica, legla je plata. Koordinatoka mi je tražila pola moje plate. I tako je bilo svakog meseca sve do kraja projekta.

Projekat se završio, više nam ne trebaš, možeš da dođeš kada hoćeš (korisnica?). Sada više nije važno moje znanje stečeno na edukacijama moja ličnost, to što sam osoba sa invaliditetom.