Tag Archive | orijentalni ples

Igre bez granica ili kako me trbušni ples promenio..

 

Imati invaliditet je objektivna stvar…

Ali, postoje dve mogućnosti:

  1. Doživljavati invaliditet kao nesreću koja nas je zadesila (što mnogima, na žalost, usađuju od detinjstva roditelji i okolina) i proživeti život večito nesrećan, usamljen…
  2. Doživljavati invaliditet kao izazov (otkrovenje koje se nekima na sreću i desi) i proživeti život igrajući se – kao da non stop igramo Super Maria…

Postojalo je vreme kad sam bila međ’ onim prvima, jer onaj moj otac što ga pominjem često, koliko me je forsirao, toliko mi je stalno bilo prisutno njegovo sažaljevanje sebe samog jer mu je dete citiram “nesposobno”. Pa okrivljavanje moje mame, za moj invaliditet na moje uši.. Pa sa 9  godina istovremeno dok joj on tupi o tome, pišeš oproštajno pismo ubeđena da kad ti umreš onda više nema razloga da on nju gnjavi i da se svađaju… Pa te vuku kod kojekakvih vračara i gatara, koji daju savete da te opet negde vuku da svi komplet tražimo oproštaj od nekih tuđih mrtvih koje su zaboga neki naši mrtvi uvredili pa sad ja plaćam kaznu..

I ti u stvari kontaš ništa drugo nego da je tvoj invaliditet neka mnooogo gadna, nesrećna sudbina. Tvoje doživljavanje sopstvenog tela, ono s ulaskom u devojaštvo, nekako je totalno polupano. S jedne strane, imaš potrebu, želju, naviku (od kad si bila devojčica, ulepšavali su te haljinicama, mašnicama) da se doteraš, a s druge strane, šta god da obučeš – neee možeš sakriti deformitete, uzrok – ružnoće. Jer niko te nije naučio da je tvoje telo samo telo koje je drugačije, nego percepiraš svoje tvoje telo-ružnim.

I zato, kad ideš u susret nekom velikom ogledalu, izlogu – ne gledaš se, jer ne možeš da se suočiš sa svojim patkastim hodom, mršavim nogicama (bez obzira na široke pantalone). Pri tom ponekad gotovo mrziš ta ograničenja u funkcionisanju. I zaljubiš se u trbušni ples pa se diviš kakvu umetnost od sitnih pokreta delova tela žene prave i kontaš kako ti ništa žao nije, samo eto to- što ne možeš trbušni da igraš.

Ali, u nekom trenutku desi ti se otkrovenje i invaliditet ti postane osnova iz koje crpeš mudrost, postojanje nekih afirmativnih akcija ti omogući a ti iskoristiš priliku da s jedne strane radiš na svom intelektu učeći, a s druge strane izađeš iz sredine koja te guši i koja na tvoj invaliditet gleda sažaljivo, sveopšte uzevši, počneš invaliditet i prepreke (psihološke i fizičke barijere) da posmatraš kao izazov, kao igricu.. po sistemu: e, ajd da vidim šta još mogu.. gde još mogu, pa pređeš jedan nivo, pa drugi.. sve u cilju da k’o Super Mario spasiš princezu-SEBE.

Osim gomile novih iskustava desi se i to da se iznenadiš kad shvatiš da se neko osim na tvoj vrcavi um, loži i na tvoje telo i da ne primećuje patkasti hod i mršave nogice već grudi, guzu, oči.. Pa ti bude fascinantno kako sama sebi, a tek njemu izgledaš sexy a ne smešno u čipkastom vešu, halterima.. Pa se iznenadiš kad ti neko napiše da te gleda i želi mesecima, „al si uvek s njim..“..

Jednog dana pomisliš.. ma i taj trbušni..hoću ja i to da radim.. pa svemir čuje silinu tvoje želje i kockice se sklope, upoznaš sjajnu instruktorku koja prilagodi instrukcije i pokrete tvom telu, brzini, mogućnostima ali te ne izopšti već si uvek u grupi sa ostalim devojkama. Treninzi su takvi da, 3 puta nedeljno, sat i po vremena, moraš da gledaš sebe celu u ogledalu. Isprva to mrziš zbog gorepomenutog tripa. Ali onda naučiš da ne gledaš invaliditet, već lepotu svojih ženstvenih pokreta. Bokove, stomačić..dekolte.. kosu.. Počneš da gledaš svoje telo njegovim očima.  Počneš da voliš svoje malo „čudno“ telo. Počneš da pucaš od samopouzdanja i seksipila, makar i natripovanog al nema veze. To je energija koju odašiljaš, jedino je to važno..

I iako si htela samo za sebe da plešeš, instruktorka osmisli koreografiju za javni nastup. Ne baš luda za eksponiranjem u oskudnoj odeći u javnosti ali sa ličnom misijom da uvek iskoristiš priliku da rušiš predrasude i budeš možda nekome primer, pristaneš da odplešeš u klubu SNPa.

Na kraju, poželiš da to iskustvo i mogućnost podeliš sa drugim ženama i osmisliš i sa instruktorkom kreiraš video priručnik orijentalnog plesa za žene sa invaliditetom (i za korisnice kolica, ne samo one koje se „patkasto“ kreću 🙂 ) pa deo toga staviš na youtube

Ko zna, možda još neka žena sad uživa menjajući se od pačeta kome su (implicitno) govorili da je ružno, u labudicu koja iako drugačija od normativa, odiše lepotom.