Archives

MA šta mi reče?

Reče meni jedna osoba iz kruga porodice “zašto ne bi našla nekoga sličnog sebi (osobu sa invaliditetom)? Svako treba da zna gde mu je mesto, a ne da puca na nešto visoko”. Naravno nisam želela ulaziti u raspravu samo sam potvrdila da svako treba da zna gde mu je mesto. Ali se zapitah…zašto neko misli da meni ( ili bilo kojoj OSI) ne bi bilo mesto kraj nekoga ko nije osoba sa invaliditetom? Zar nam fizički izgled određuje mesto u ljubavi, društvu, životu? JA tražim srcem i glavom, a ne rukom ili nogom. Ja sam žena, određujem sama svoj pravac, ne sputava me invaliditet, ako ću već da budem nečija žena, drug i ljubavnica, ja biram ko će to da bude, ja biram u čije ću srce ili krevet da se uvučem. DŽaba se trudite da me “spustite”….Šta vam je bre???

Luna is a {insert_profession} at {insert_company|interesting_place}. When he/she is not {insert_awesome_hobby}-ing he/she can be found writing groovy blog posts for {website}.

Biti isti? Biti poseban?

Da li je biti drugačiji izbor ili „sudbina“? Kada si osoba sa invaliditetom, na prvi ili drugi pogled već je jasno da se fizički izdvajaš. Mnogima u detinjstvu, pubertetu i tokom odrastanja to predstavlja razlog za izgradnju negativnog mišljenja o sebi i stvaranje slike kao manje vredne jedinke medju ostalima. Ljudi su spremni da se promene iz korena da bi bili prihvaćeni u društvu, menjaju stavove, način oblačenja, muziku koju slušaju, odbacuju čak i svoje „“ja“ da bi bili isti i uklopili se u „nešto“. Nekolicina shvati da biti drugačiji ne znači samo izgledati drugačije i nema samo negativno značenje. Biti drugačiji znači izgraditi drugačije stavove, biti autentičan, biti svoj i biti poseban! Zabrinjavajuće je što veliki procenat osoba sa invaliditetom to „drugačije“ shvata nakaradno, pravi izazov je poraditi na sebi, prihvatiti sebe i da svako od nas tokom svog života pokaže maksimum svoje volje i snage. Moguće je osetiti sreću i u „slomljenom“ telu. Uradite nešto lepo za svoje telo i svoj um. Nasmejte se za početak.

Ti bi ovde trebalo da budeš…

Ti bi ovde trebalo da budeš…da upotpuniš ovu prazninu u meni. Ja bih bila tvoja zora, a ti moje sunce i niko nas nikada ne bi mogao zamisliti jedno bez drugog. Niko nas nikad ne bi mogao razdvojiti. Obasjao bi ceo moj život i kad bi kiša padala stvorio bi mi dugu. NE bi me više ništa bolelo niti bi mi iko drugi trebao.Moj život bi se pretvorio u jedan krug, a ti bi bio centar tog kruga. Osmehom bi mi obrisao svaku suzu. Ja bih bila tvoja Majka, najposvećenija majka i najnežnija majka.
Sada ljudi oko mene govore da meni ne treba momak, ni ljubavnik, a kamoli muž. Na tebe i da ne pomišljam, a ja to radim krišom jer neću da im objašnjavam da te ja već imam u mislima i snovima. Kažu da nisam sposobna da brinem o nekome, kažu da bi te bilo sramota mene kad bih dolazila po tebe u školu, da bi te druga deca zadirkivala zato što ti mama šanta i zato što ti je mama invalid…Volela bih da nikad ne budu u pravu, ali svet je zao, a na mene gledaju kao na rugobu. Tako se osećam…kao da sam prikovana za krst i da ko god prodje pored mene ima pravo da mi postavi dijagnozu i dodeli epitet nesposobne, depresivne, anksiozne, nerealne mlade devojke koja je sebična jer je nešto poželela. „Poželela je dete, sram je bilo kako sme i da pomisli na to?!“ A ja ne smem da se branim sa tog krsta jer svaka moja izgovorena reč mene samu probada i rane me peku i produbljuju se, samo ću da sagnem glavu i ćutim…i da se nadam i molim Boga da će neke kocke da se slože i da te jednog dana imam u naručju. Bićeš dečko ili curica, nije bitno, meni ćeš biti sve na svetu i obećavam da ću ti biti podrška i najbolji prijatelj…
A kada porasteš malo naučiću te da budeš džentlmen ili dama i ispričaću ti koliko sam te želela i koliko puta sam te videla kroz decu koju sam čuvala i negovala, kao da su moja. Nadam se da ćemo se uskoro sresti, a ako ne, oprosti mi što nisam bila dovoljno hrabra.

Ko je Luna?

Ko je Luna? Često sama sebi postavim ovo pitanje…Luna je devojka u kasnim 20-im godinama. Završila je jednu od viših škola novosadskog univerziteta, boravila u domu i imala apetita da studira i dalje, ali zbog nekih dugih razloga nije uspela. Zaposlila se u svom malom rodnom mestu gde i dan danas radi. Punim 5 godina radnog staža i odlučno skupljam papire za invalidsku penziju jer ovo radno mesto i „PLATA“ nisu ono što sam zamišljala za sebe, a ne vidim mogućnost da mogu da napredujem. Pritom sam razočarana i u zakon o zapošljavanju OSI „Ako neću ja da radim ima ko će“ e pa evo dajem im šansu da neko drugi obavlja 5 poslova za minimalnu platu. Luna nije udata, doduše jednom je malo falilo, sreća pa me je toliko razočarao da sumnjam da postoji muškarac koji će me nasankati na isti ili sličan način. Svaku sledeću „ljubav“ sam prepatila, ali veruj mi bolje da otkriješ na vreme pa da boli malo, nego da se godinama ubeđuješ kako on nije izmet, a smrdi ti na kilometar. Životna škola odrađuje svoje. Tu čovek barem nešto nauči. Išla sam u gumnaziju, ne pamtim da sam pročitala 5 lektira za te 4 godine. Čim sam je završila počela sam da „gutam“ knjige ko luda. U fazonu sam „sve ću da uradim samo nemoj da MORAM“. Volim da gledam filmove, odakle često izvlačim inspiraciju za svoje pisanije. Dovoljna je jedna scena ili rečenica od koje umem da napravim komediju ili dramu…to mi dodje kao izduvni ventil…papir trpi sve. Nemam hobi i ne radim ništa. Zabušavam i na poslu, razočarala sam se u sistem i u državu. Da…uglavnom sam razočarana…u ljude koji imaju povez preko očiju (a pritom ne mislim na sexy povez) ljude čiji se horizont završava ispred nosa…njih mi je žao jer ne znaju šta propuštaju. Razočarana u ljubav…al nisam izgubila nadu da negde tamo postoji on ((a ja silazim niz predugačke stepenice u lepšavoj rozoj haljini koju zadižem rukama da se ne bih saplela o nju, imam savršenu šminku koja mi stoji kao SEX, a ne kao ajvar (ovu foru sam čula negde i odlično zvuči 😀 ) a on u novom odelu i uglancanim cipelama pruža mi ružu i sa zuba mu se odaje bljesak koji me zaslepljuje) ahahahhah 😀 šalim se…samo želim nekog muškarca dobrih manira za razliku od dosadašnjih. Neko ko će opstati i ostati. Ako znate takvog nekog molim vas da ostavite komentar ispod 😀 . Pišem pod pseudonimom da me zbog mojih tekstova o sexu i sličnom ne bi pojedini proglasili sexualno opterećenom i nedoje*anom i pritom spalili na lomači poput veštice koja kvari ovo fino nevino društvo. Toliko za sad…to be continued…

Od svinje do lepotice i zveri

Pre par dana naletim na film o kraljevskoj porodici na čiju naslednicu je neko bacio čini i ona, eto, ima umesto nosa svinjsku njušku ( OSI doduše prolazne prirode) I ona će opet da se pretvori u prelepu devojku kada se uda za nekog plemića!!! Šta koji moj??? Muškarci skidači kletve? Kakva bajka! Mora jadna da se uda da bi opet bila lepa, a ako sam dobro povezala nije ni bitno da li će je taj plemić voleti.
Sirota ukleta lepotica je primala plemiće u kuću, ali se svo vreme skrivala. Imala je ogledalo kroz koje je ona njih videla, a oni nju ne. Pokušavala je na taj način da ih pridobije pričom, svestranošću…jednostavno, da ih zainteresuje iako je nisu videli I na taj način da je prihvate, a posle nekog vremena bi izašla iz anonimnosti I tog momenta muškarci bi vrišteći bežali od nje govoreći da je nakaza iako su je pre toga zgotivili!
Zapitam se… da li je zaista sve u toj spoljašnjoj lepoti…svako teži ka lepom I svako želi da kraj sebe vidi lepo, ali da li je to neophodno za sreću? I najviše me iznervira kad čujem kad neko kaže “znaš nju/njega, desilo mu se to I to, a lep/a je ko andjeo”…a šta da nije lep/a? ?? Onda puj -pik ne važi? Onda ne treba da mi bude žao I da pružim pomoć? Ako nam se neko ne svidi izgledom, da li sve ostale vrline padaju u vodu?
Imala sam podosta veza. Muškarci su čudna “bića” :D… Neke veze su trajale, neke ne…većinu momaka upoznala sam preko društvenih mreža gde bih svaki put vršila experiment ( baš sam djubre jel da?).
Elem… ne bih im odmah rekla za svoj invaliditet, već bih dopustila da me upoznaju kao osobu…zainteresuju se I onda ja ispričam šta imam. Ni jednom nije zasmetalo što je kod mene izazivalo (priznajem) određenu dozu ne poverenja I predrasudu tipa “ne smeta mu jer samo hoće da me odvede u krevet”…prolazili su dani veze, meseci, nekad I godine…nisu me napuštali…iako su me odveli u krevet (ili ja njih).
Onda dvojici nesudjenika kažem osnovne stvari o sebi ne dopustim da priča potraje duže I kažem za svoj invaliditet…nisu više bili zainteresovani jer kad bolje razmisle “nemaju trenutno vremena za vezu” 😀 jasno mi je, ali, hvala im što su iskreni 😀 zbog takvih neuspeha mi nije ni bilo žao. Kad malo bolje razmislimo jare I pare nikad nisu išli zajedno ( osim u jako, jako retkim slučajevima)… Lepa žena, ili lep muškarac misle vrlo često da je lepota dovoljna I odustaju od “rada” na svojoj ličnosti. Dok manje lepe osobe će svoj “nedostatak” da kompenzuju lepim ponašanjem, obrazovanjem, kulturom, duhovitošću. Ukoliko kod nekog vidimo samo mane, ne zaslužujemo ni njegove vrline. Ako sam u očima muškarca ja samo OSI, ne zaslužuje da kraj sebe ima dobru, jaku I poštenu ženu koja će da se potrudi da ga usreći. Da li njima žena treba za korzo, za defile gradom? Da svoje komplekse leče njenom spoljašnjom lepotom, nebitno što nema dve daske u glavi? Da se hvali društvu kakvu žensku ima, bravo…uspeo si u životu…da li je to sreća? Ako mi je neko simpatičan, pametan, duhovit, pažljiv, svakog dana njegov lik će mi postajati lepši. Odličan primer za to su “Lepotica I zver” gde je opet fizički (ne)izgled postavljen u prvi plan.
Poenta života je prihvatiti nečije mane I voleti ih, ljubavlju ih usavršiti, ne osvrtati se na ogovaranje I tuđa mišljenja. Ja sam žena sa invaliditetom, I samo onaj ko će u toj mojoj “mani” da pronađe moju vrlinu, zaslužuje da me ima. Nikad ne prihvatajte manje njego što vi imate da pružite!

“A zašto ja branim se, ne napadam?”

Ko ste vi? Hajde da porazgovaramo na tu temu. Da vas čujem…umete da iznosite svoje mišljenje kad vas ništa ne pitam. Hajde da čujem sad kad me zanima. Kim se smatrate? Majkom, ocem, bratom, sestrom? Prijateljem? Poznanikom? Rodbinom?
Ja sam očekivala da ću dobiti podršku, ne materijalnu, ne fizičku već psihološku. Znate li šta to znači???
Da me podržite ako se ja drčnem da pokušam nešto. Da mi kažete „bravo curo“ ako uradim nešto iako niste verovali da to mogu jer „ona je invalid“. Jel to previše? Ne morate čak ni to, dovoljno je da mi ne odmažete i da me ne sputavate. NE tupite non-stop kako sam ja invalid. Ja sam toga svesna. JA sam invalid!!! JA najbolje znam šta mogu, a šta ne mogu. Svesna sam sebe kao nekoga ko nije kao vi, nema sve sposobnosti! Svesna sam i kako izgledam i kako razmišljam, i kako me drugi vide i kako me vi vidite. Ali sam ja svesna i koliko vredim, a čini mi se da vi to zaboravljate često!!! Mene ne čini samo dužina suknje ili pantalona, širina majice, veličina grudi niti šminka, ni moj nepravili hod ni moj osmeh, ni moje oči, kao ni boja kose! Mene činim celokupna JA kao fizičko i psihološko biće! Kao neko ko postoji! Kao neko ko voli i želi da bude voljen, kao neko ko se trudi da stvori sebi nešto i budem ponosna na samu sebe. Neke stvari sam radila i da bi vi bili ponosni na mene! Vi…moji roditelji, brat, sestra, rodbina i prijatelji! Nisam rodjena da bi ste mi VI odredili prioritete i putanju koJu ja trebam slepo da pratim BEZ OBZIRA ŠTO SE JA TU NE PRONALAZIM! Niste stvoreni da bi ste dali sebi za pravo da mi govorite kako sam sebe ponizila ovim ili onim delom, nije vas Bog dao, da se usudite da me svojim rečima ponižavate jer ste besni, niti da me rasplačete svojim postupcima samo zato što se moje razmišljanje razlikuje od vašeg! Ja pokušavam! Ja se usudim! Ja je*em mater sama sebi kad negde pogrešim i kad nešto ne uspem! Ja padam, ja ustajem, ja puzim i hodam, JA SAM BORAC!!!…. Ja sam vam zahvalna, vama-roditeljima, bratu, sestri, rodbini, prijateljima, na svemu što ste uradili za mene, sigurno sama ne Bih uspela, ali to što ste me rodili, gajili, hranili, čuvali, bili uz mene ne znači da sam vaš poltron i da ja moram da se osećam krivom jer ste neko svoje vreme utrošili na mene! JA to nisam tražila! Ja nisam želela većinu ovoga, al sam prihvatila to što mi je dato! Ne morate vi da mi ukazujete na greške jer ih sama uvidim! Niste dužni da mi očitavate bukvicu! Niste dužni da mi aplaudirate, niste dužni da me podržavate! Ne morate čak ni da budete tu, samo mi ne otežavajte! Da li zvučim nezahvalno? Opet trebam da se osećam krivom jer ne cenim vaše žrtvovanje za mene, vas roditelja, brata, sestre, rodbine i prijatelja??? Ne znam da li se iko od vas zapitao „Kako bih ja uspevao da sam na njenom mestu?“
To što sam drugačija od vas u svakom pogledu ne znači da sam slabija!

Ja sam rešen/a, da večno s tobom plešem :)

Počnem da se dopisujem sa jednim likom preko FB, par godina stariji od mene, u tako reći najboljim godinama…lepo građen, privlačan priznajem… saznam da je on invaliditet stekao. I naravno, ja ko ja, uvek imam neko pitanje…ali ono što primetim je, da je čovek čvrsto nogama na zemlji…Sabranih misli…pametnih odgovora. Sviđaju mi se ljudi poput njega koji nisu dozvolili da ih invaliditet spreči da postoje!
Kaže „nogu pred nogu nije nešto čudesno, to je upornost… boli me kad ustanem ali ne marim“. Čitam i čitam koliko ima volje i snage i upitah tako obično pitanje, „Šta te to gura da ideš napred?“, a dobih odgovor vredan aplauza i naklona „iskra ljubavi…totalna, apsolutna praznina, kada sedis sam bilo gde i ta praznina postane toliko gusta i napeta da počne da puca i kazeš “hoću i ja da živim da se usavršavam, upoznajem, vodim ljubav, imam decu, borim se za zrno slave ili uspeha ili nečeg drugog što sam smisliš ili ti se da u životu ili uzima, to je ono čemu se nadam i ono što me vuče da pucam od sebe samog!” Ležim i razmišljam…
Moj invaliditet se rodio zajedno sa mnom, tako da se družimo već skoro pa tri decenije. Najbolji smo prijatelji i niko me ne poznaje bolje od njega. Niko bolje od njega ne zna moje granice, ali ni to koliko sam uporna. On najbolje zna šta ja mogu, i često sa njim se konsultujem pre nego što se upustim u neku avanturu jer normalno, s obzirom da je deo mog života red je da se i on pita. Kao i svako prijateljstvo i naše je imalo trzavice, svađali smo se, nije da nismo. Uglavnom naše prepirke budu oko toga kad on ne želi negde da ide, a ja želim, nije on neki tip koji voli da se eksponira i razumem ga kad malo bolje razmislim. Nađe tako neke razloge pa me ubeđuje da ga poslušam, nekada me ta njegova upornost i plaši. Ali ja ga prihvatam takvog kakav jeste, uostalom, ne možemo svi biti savršeni zar ne? Nekad verovatno i on ima loše dane. Poštujem ga jer da nije njega u mom životu verujem da bih se ja razvila u mnogo drugačiju osobu. Često se zapitam gde bih ja bila i šta bih sad radila da nije bilo njega da me ponekad spreči u nečemu i natera da razmislim i do tri- četiri puta kako bih donela pravu odluku… Sigurna sam da je on mnogo uticao na razvoj mog karaktera i na svaki mogući razvoj mene. Priznajem da sam zbog njega bila ponekad izložena čudnim pogledima, i mnogi su se raspitivali o njemu jer takve prijatelje nema svako. A u ovom svetu sve što nije svakodnevno biva odbačeno. Zbog njega me smatraju ponekad manje vrednom, neki me čak smatraju i čudnom. Bila sam u situaciji da gledam kako neki odbacuju takve prijatelje jer ne žele da budu drugačiji od drugih…a ne shvataju da time najviše štete nanose sebi, svojoj duši i srcu…takvi ljudi mora da puno pate…patim i ja ponekad, al to prodje brzo. Zahvalna sam mu ipak što je takav kakav je, hoću da zna da ga ne osuđujem i da ga ne mrzim. Naljutim se ponekad na mog druga od rođenja, al me brzo prođe jer znam da će on do kraja mog života biti uz mene, i kao pravi životni saputnik neke dane će mi činiti lakšim, a neke težim. Ne osuđujem ga, ne osuđujem sebe!
Nauči da živiš sa onim što ti je život dao, prihvati svaki deo sebe koliko god nesavršen od bio!

To se ne leči, to se pobedjuje…

„To od čega bežiš ti..to se ne leči…to se pobedjuje…“ – vrišti refren moje omiljene pesme sa mobilnog telefona…
„Heeejjj?”
„Šta radiš, hoćemo li negde večeras, malo šetnja, pivce?“
„Može, oko 21h?“
„Odgovara, dolazim po tebe“
Bio je to moj ortak…moja dugogodišnja podrška, moj kritičar moj oslonac, neko ko me pogura kad zakočim i koga ja znam da poguram kad zakoči I bio je to moj jedini pravi prijatelj što je vreme I pokazalo. Sa muškarcima kao prijateljima je lakše nego sa ženama bar po iskustvu kakvo ja imam…njih ne zanima da li ste lepši od njih, ne može njihova devojka da „baci oko“ na vas ( uglavnom ne može ) nisu ljubomorni I sujetni ako imate lepšu kosu, bolji parfem, čistije lice, lepši osmeh…ne zanima ih kako se ona tamo obukla, da li joj je cipela za broj kraća ili duža, ne komentarišu gluposti…jednom rečju jednostavni su!
Šetamo po keju, letnje je vreme pa i ovako kasno ima dosta ljudi. Sa vode dolazi nešto malo svežiji vazduh pa koristimo priliku da dišemo u ovom paklu, tu je i neki mali povetarac i sve je lakše nego na mrtvo golom betonu gde iznad asfalta može da se vidi treperenje vazduha od vreline i udiše se miris katrana i guma koji popušta na letnjoj žegi.
Biramo mesto gde ćemo da smestimo svoje zadnjice, ali da ipak imamo dobar pogled na šetalište ne bi li slučajno videli nešto neobično čemu ćemo se kikoćati naredih pola sata jer je naša mašta bila veoma bujna pa bi “upropastili i iskrivili” najnormalniji trenutak i on bi postao smešan samo nama.
„Hoćeš li da trknemo po neko piće, baš mi se pije nešto?“
„Hajde ti, čekam te ja ovde“ taman sam se smestila i ne bih se pomerila ni da me zamoli Bred Pit
Osta* ja tako sama da uživam…prolaze momci i devojke, neki se drže za ruke “ pa zar i po ovoj vrućini” nasmejah se sama svojoj otetoj misli … neki se ne drže za ruke, prolaze momci bez cura i cure bez momaka i svi nešto pričaju…onaj momak mlatara rukama, ubi se čovek objašnjavajući dok ova dvojica pored njega turili ruke u džepove šortceva gledaju u pod i nogu pred nogu šetaju, objašnjavator je uvek bio bar pola koraka ispred njih. To o čemu je pričao mora da je bilo veoma bitno čim se jadan satra* da im objasni, a oni nisu marili baš puno…Jedna grupa devojaka je prošla u bikinijima…kao na modnoj pisti, prelepih ramena, ruku, oblina, nogu…bosih nogu…sa drsko pravim pogledom I bokovima koji se zanosno njišu pretekle su bržim korakom objašnjavatora i družinu, na sta su ona dvojica digli glavu na tren, a objašnjavator na čitav sekund ućutao pogledao pa nastavio dalje…on se definitivno nije dao zbuniti, ne odstupa od svoje priče!
Prolaze cice u divnim dugačkim suknjama koje lepršaju, pomislih „prekrasne su, volela bih da ih i ja nosim“ setih se saveta meni bliske osobe koja me je ubeđivala da bih ja baš trebala da nosim dugačke suknje i haljine jer bi se tako moj invaliditet bolje „prikrio“ i bilo bi lepše „na oko“.
Ma šta bre koji ku*ac? Da obučem odelo za spejs šatl ja sam invalid pa sam invalid, kad i se to rešavalo odećom ne bi bilo ni jedne osobe sa invaliditetom na belom svetu. Na čije oko bi bilo lepše bre? Ako se nekome ne svidi nek ne gleda. Pre ću da se pobrinem da meni bude udobno nego za nečije oko…nisam naravno sve to izgovorila jer bi bilo prilično ružno I nepristojno, a žena nije imala lošu nameru. Hvala na savetu, možda jednog dana i to dodje u obzir… sad su mi farmerke na + 40 odličan izbor…Luna lažovčino!
Po čemu se razlikuju žene bez i žene sa invaliditetom?
Po oblačenju, obuvanju? Po hodu? Da li samo po izgledu?
Volela bih da mogu da obujem štikle ili da obučem kratku suknjicu, osetim pesak pod stopalima…da bezbrižno razmišljam o budućnosti…o materinstvu, one kad ostanu u drugom stanju svi su srećni…imam utisak da u mom slučaju ni ja baš ne bih bila srećna jer nisam sigurna da bih imala podršku koja mi je potrebna…
Da li tuguju na isti način i istom jačinom kao i mi? Da li osećaju tudju patnju kao i mi? Da li budu odbačene i diskriminisane zbog nečega što jesu ili nisu? Da li znaju koliko su srećne zato što njihov hod nema granicu…one ne hodaju, one lete… Da li imaju manje probleme od nas sa invaliditetom? Da li smo pošteđene nečega ili izložene dodatno?
Volela bih da sam “slobodnije” odrasla, manje stereotipno usmerena od strane okoline I svojih bližnjih…koliko god moj um I pogledi bili otvoreni ka jednoj strani… negde duboko u meni se uvek čuje glas “Luna to ti ne stoji lepo nije dovoljno dugačko da pokrije to I to, nije dovoljno široko, još šire, još duže, još tamnije” pobogu… smatraću da sam se unapredila kao osoba kad postanem manje kritična prema sebi I po tom pitanju…skoro sve ostale barijere sam porušila što iskeno želim I vama…kao što sam već negde napomenula…potrebo je da se usudimo, posle je sve lakše 
„Šta si se zamislila tako? Evo ti pivo“
„Voliš li ti mene?” upitah ga ničim izazvana
“Da te ne volim ne bih ti doneo pivo”- toliko o mom prijatelju 😀

Pssst! Muškarci pričaju!!!

“Mnoge žene sa invaliditetom stupaju u prve sexualne odnose tek u svojim tridesetim (ili kasnije). Neretko ti prvi seksualni odnosi nisu proistekli iz ljubavne veze već zato što je ona samo iskoristila mogućnost da to učini možda prvu a možda ne prvu ali u svakom slučaju –u tim godinama se možda već plaši da joj se više takva prilika neće pružiti. Najčešće je muškarac taj koji je predložio, inicirao seksualni odnos. Možda za vreme nekog seminara ili rehabilitacionog oporavka.”
Čitam I ne verujem da je to tako, najgore što je to surova realnost u životu večine žena sa invaliditetom. Da li je I u drugim državama tako? Ne znam ali u ovoj našoj jeste. Mladi, stari, deca, učeni su ili se uče I dalje da sve ono što je drugačije I odskače od kalupa nametnutog ne znam odakle je čudno, nakaradno I ružno. Ono što je drugačije namerno biva odbačeno, izolovano I izbačeno iz daljeg društvenog sistema, socijalizacije. Ako kao devojka nisi idealne visine I težine, plave ili crne peglane kose, na štiklama, provokativno svučena ( ne obučena) ti nisi poželjna u 90% slučajeva. Još ako si žena sa invaliditetom, nisi poželjna uopšte…Stani…da li je to zaista tako???? Pada mi na pamet jedna mala anketica, eksperiment šta god…upadam na jedan od sajtova na kojima imam otvoren profil gde ubijam svoje dragoceno vreme I sistemom slučajnog odabira, biram desetine muškaraca različitih godina I molim ih da mi odgovore na par jednostavnih pitanja I kako bi reagovali da se nadju u nekoj od situacija koju sam izmislila kako bi mi pomogli u istraživanju…I lupam ja tako…ti momci me ne poznaju pa prema tome ne znaju da sam I ja sama žena sa invaliditetom.
Priča je glasila ovako nekako od prilike “ U nekom društvu si, žurci ili u društvu prijatelja upoznaš devojku koja sedi igrom slučaja za istim stolom gde i tebe zovu da sedneš…i svi oni krenu negde nešto da obave, svojim jel putem i ti počneš razgovor sa njom, upoznate se. I posle nekog vremena shvatiš da ti se ta devojka svidi, način njenog razmišljanja je bistar i deluje ti inteligentno. Zainteresuje te kao devojka. Ali posle nekog vremena devojka ustaje i ti skontaš da je ona u stvari osoba sa invaliditeom…tj otežano hoda ili je u kolicima, nisi to mogao primetiti ranije jer ste sedeli. Šta ti pada na pamet? Da li tvoja prethodna slika o joj postaje nebitna i baziras se samo na tom fizičkom izgledu nje?
Da li možeš da zamislis sebe kako vodiš ljubav ( ili se sex-aš, nazovimo to kako god) sa ženskom osobom koja fizički nije baš tip-top I ima neki fizički nedostatak ? Da li bi u tvom slučaju ona bila dobra samo za sex avanture?

Da li bi odbio da budeš sa njom u nekoj ozbiljnoj vezi ,možda i braku pored toga što bi ti se svidela umno I zainteresovala te kao osoba? Da li bi te bilo briga sta bi tvoja rodbina i prijatelji mislili ako bi u kuću i život “uveo” takvu osobu?Da li bi je se odrekao i odbacio samo zbog invaliditeta?
Verujte mi odgovori su me oduševili, a daću vam samo par najinteresantnijih:

Muška osoba A – “Kao prvo,nikada me nije zanimao preterano izgled,da li si napumpana,da li si šminkerka i sl. Takve devojke su za fudbalere,starlete ili sl. Ja sam imao devojku dugi niz godina koja je imala trajan invaliditet sa srcem,kičmom i njoj je bio unapred deklarisan scenario smrti do neke 38 god. Postojala je varijanta operacije,ali na žalost nije uspelo. Eto moj odgovor. A to što su u našem društvu te devojke tj žene izolovanje – To ti je bolest našega drustva. Loše postavljene vrednosti, loš socijalni program,loš odnos ljudi prema svemu tome. Živimo u društvu gde niko neće pogledati nikoga,gde se i osmeh naplaćuje. Ali drago mi je da ima takvih kao ti, entuzijazista koji hoće malo da ulepšaju stvarnost ljudima koja je stvarnost nestvarna.”

Muška osoba B –“ Pa ja ti možda nisam pravi uzorak za to istraživanje jer sam ja oženio sličnu osobu…..priznala mi je za svoj problem pre drugiog susreta, ali to me nije pokolebalona kraju sam je I oženio…”

Muška osoba C – “1. moja prethodna slika o njoj u opšte ne postaje nebitna i ne baziram se samo na invaliditet. Ako bi ona recimo tražila seks i bila navalentna, radije bih je odbio iako sam recimo, dugo apstinirao, nego da je koristim za neku seks avanturu, ne samo ženu sa invaliditetom nego bilo koju drugu jer nisam sklon avanturama .Ako ne bih mogao da je prihvatim takvu kakva jeste za ozbiljnu vezu , ne bih je iskoristio ni za avanturu. To bih shvatao kao nečasno iskorišćavanje. Ne bi me bilo briga za prijatelje, malko bi me bilo briga za porodicu, ali bih dobro razmislio da li mogu da uklopim svoj život sa njom , obzirom na poslove kojima se bavim i život kakav vodim. Ni jednog coveka se ne odricem , pa ni onih koji imaju takve probleme.
Upoznao sam jednu mladu ženu sa Multipom sklerozom, lepo smo se družili i dopisivali, i insistirala je na seksu. Meni je to bilo malo neprijatno, jer rekoh da nisam sklon tome. Bila je veoma željna seksa, iako je fizički sasvim normalno izgledala, kretala se, hodala, isla na posao… Jedino sto nije bila baš u nekoj velikoj kondiciji pa nije mogla baš da bude hiperaktivna. Zbog toga se slabije kretala u spoljnjem svetu, vodila je povučen i miran život.
Kada me je ubedila da je neću I povrediti iskoristiti ako se budemo “seksali”, pristao sam i bio sam prezadovoljan.
Posle toga, ona je šutnula mene i otkačila me posle par dana!

Muška osoba D –“ Ja sam imao iskustva da mi se devojka nije svidela ni u jednom fizičkom smislu, ali nismo do tada imali komunikaciju. Posle ostvarene komunikacije ona je meni bila sex bomba jer me je pokrenula u glavi i ostvarila se ramena energije, intelektualna povezanost i eto imali smo vezu…bilo je slučajeva kad je osoba sex bomba ali prazna, intelektualno niska, bez energije, bez nečeg sto će me pokrenuti kao muškarca a da nije fizički..i ništa i ako sam je imao na tacni jer je ona želela mene..doživeo sam osudu prijatelja kao zašto je nisam po*ebao..nema šanse jer me ne pokreće, ne diže mi se na prazno, na tupavo, na nešto gde nema ramene energije..tako da je moj odgovor pozitivan u smislu da bi sve ostalo isto kao pre nego sto sam saznao da ta davojka ima invaliditet..na žalost ona nije to birala…ostajemo u kontaktu i svemu sto se začelo i pre tog mog saznanja…ako se nije začelo ništa možda se začne…
Mogu da razumem da postoje odgovori I mišljenja suprotna ovim…ali osim ovakvih najgori odgovor koji sam dobila bio je “Nisam siguran jer nikad nisam bio u situaciji da upoznam takvu osobu…”

Da li smo I mi upale u onu zamku da uvek neko drugi mora da bude kriv samo ne mi?! Da li je onda samo muški deo populacije odgovoran za to što većina žena sa invaliditetom nije iskusilo čari veze, sexa, vođenja ljubavi, orgazma, braka ili materinstva? Pitam sebe, ali I sve vas koje ovo pročitate? Da li mi svojim psihičkim barijerama nedozvoljavamo sebi da uživamo jer smo “drugačije”.
Ja ne želim ni da budem ista! Ne želim da se uklapam u neki šablon I da budem poput svih ostalih. A vi?
Verujte mi da nas naši fizički nedostaci najmanje čine “drugačijima” pokrenite se, otvorite um I zaboravite sve predrasude koje ste čuje ili još gore same stvorile o tome kako je nešto droljasto, nemoralno, odvratno I van svake pameti… Život je kratak, proći se…ispunite ga da bi on ispunjavao vas.

Ljubav, ti i ja…i još neko??? – II deo –

Davala sam sve od sebe dok je vredelo i dok je on to primećivao, sad sam izgubila volju i gasim se… Proplakala sam noći, ponekad i dane… često sam ga i živog oplakala, verovala sam da se to meni nikada neće desiti I da su “lude” žene kad trpe tako nešto.
Uvek mi je u glavi bila rečenica koju sam “pokupila” u nekom filmu “Draga osluškuj svoju vaginu…onog momenta kad ona prestaje da vlaži na njegove dodire, veruj da se i ljubav u tebi gasi” nekome možda zvuči odvratno, al je meni bilo strašno što je to ispalo tačno i ako obratite pažnju uverićete se. Bitan moment u svakoj vezi ili zajednici je primetiti kad nešto počinje da ne funkcioniše… tad imamo dva izbora, pokušati popraviti ili napustiti. Svaki put sam se uverila da ni jedno ni drugo nije lako…u većini slučajeva moraš i da popraviš, a nakon toga i da napustiš zajednicu, jer je normalno žena inicijator onoga “dati još jednu šansu” ja sam davala pet i shvatila sam da je dosta kad su nezadovoljstvo i pritisak sa svih strana narušili moje zdravlje…
Zar je moguće da mi je on koji je za mene bio čitav svet ovo priredio? Zar je moguće da mi je još više otežao život…žašto ne može bar da bude iskren i otvoreno mi kaže da je gotovo nego me mrcvari i razvlači…istina je da sam i ja to mogla da prekinem, al me je ta glupa navika i strah od samoće ledila svaki put i pri samoj pomisli na raskid…
Rečenica koja sledi opalila mi je šamar i dozivala me poput sirene da napustim brod koji tone ukoliko ne želim da se udavim u još nekoj bljuvotini koju je spreman da mi priredi “Ukoliko raskinem sa tobom svi ćete mi okrenuti ledja”…Bože… ne znam zbog koga mi je bilo teže u trenutku… da li zbog njega koji je sa mnom bio iz razloga da mu ne zamere što me napušta ili mene koja je ovaj odgovor najmanje očekivala… bolje da mi je rekao da ima još 5 žena…što je sledilo u narednoj poruci naravno jer sranja nikad ne dolaze sama… ”Već godinu dana imam drugu”… to bi mi delovalo strašno da mu nisam ostala dužna tih zadnjih godinu dana jer sam i bez njegovog priznanja znala sta radi… bar smo vreme uskladili…
”Zabrini se kad ti momak/muž počne nositi mobilni u wc” bile su reči jedne starije komšinice… mogao ga je nositi i kriti u gaćama s obzirom da mi zadnjih 8 meseci nije padalo na pamet tu da zavirujem. Ja sam žena bre, nije me ni prevario, a ja sam već znala da hoće… I nije to zato što mi žene imamo super moći već zato što su muškarci u prevarama glupi ko ku*ac…
Elem…devojke, žene… nijedna od nas nije zaslužila da bude druga ili treća, da bude opcija… ukoliko to već jeste, radite to zato što VI tako želite i zato što VAMA tako odgovara… Ljubav je čudo i ljubav pokreće, ali je danas mnogo teško pronaći osobu da ume da traje u dvoje… zato radimo na sebi i za sebe… borite se za svoje obrazovanje i da iz dana u dan budete kompletnija osoba, da ste samostalnije, ne pristajte na manje od onoga što VI možete da pružite, budite ponosne što ste žena, i nikad ne dozvolite da zavisite od muškarca! Pravi muškarac će umeti da prepozna pravu I ponosnu ženu… bitno je da imamo sebe… a sve ostalo će već doći vremenom.