Archives

Ima li feminizma u Srbiji?

Živim u Srbiji. Kažu da je to u Evropi.

Zbog toga treba da budem srećna – mogla sam se roditi naprimer u Bangladešu. Ili Libiji. Siriji, Avganistanu, Jemenu…

Zbog toga treba da budem srećna, jer u tim, i nekim drugim krajevima sveta, onim jako nesrećnim, ženama odseku klitoris, kamenuju ih, polivaju benzinom i pale. Udaju/prodaju osmogodišnje devojčice, koje posle ’prve bračne noći’ iskrvare na smrt. Negde žene moraju da nose burke, po zimi i po vrućini, u kući i na ulici, jer ne daj bože da neko vidi bilo koji deo tela žene koja nije njegova, nečije tuđe žene. Nju može da vidi samo muž, onaj kome ona ’pripada’.

Dok u svojoj kuhinji spremam ručak svom mužu i svom sinu imam vremena i da razmišljam. Razmišljam kako sam srećna. Ne moram da spremam taj ručak, niko mi to nije ’naredio’, niko mi neće, čak ni u sebi, ni najmanje zameriti. Spremam ga zato jer to sama želim. U nekom drugom delu sveta, možda bih dobila batine, završila na urgentnom zbog neskuvanog ručka.

I zato moram biti srećna. Ovo je Srbija. Mi smo u Evropi.

Ovde mogu biti sve što želim: učiteljica, doktorica, predsednica, službenica, novinarka, prodavačica, političarka… Mogu biti i domaćica, ako tako poželim. Mogu biti i feministkinja. Ali bolje je da ne budem. Ovde je feminizam ustvari ’ženski šovinizam’, tako sam jednom čula.

Uglavnom, rodila sam se u Srbiji. Mogla sam se sasvim slučajno roditi i na Marsu, Veneri ili Saturnu; ili u nekoj drugoj galaksiji, na ivici Mlečnog Puta, a možda negde još dalje.

Ima li tamo podela na muškarce i žene ili je to rezervisano samo za ljude, samo za ovaj Univerzum i ovaj Sunčev sistem? Ovde imamo rodove, rase, vere i klase. Delimo se po boji kože, jeziku koji govorimo, u kog Boga i da li uopšte verujemo… Pronašli smo i razne druge veštačke načine na koje se delimo… Ali ipak je najveći jaz i najveće nerazumevanje između dve prirodne i nepromenljive, rođenjem date kategorije – između polova*.

Živim u Evropi – kažu mi da je Srbija u Evropi. I ja im verujem. Jeste, bar geografski.

Ovde smeš da si samosvesna, da si samostalna, da si svoj čovek, (i žene su ljudi, zar ne?) da znaš sve o svom statusu u društvu, da tražiš ravnopravnost. Ali da obavezno, pre bilo koje rodne ili kakve druge primedbe treba da naglasiš da nisi feministkinja.

Jer, zašto bi jedna žena bila feministkinja u zemlji u kojoj nema baš nikakvih problema? Neko mi nešto zabranjuje? Zar ne mogu biti sve što hoću? Mogu biti inžinjerka, antropološkinja, majka, pevačica. Mogu i da obučem šta god hoću. Kratku suknju, uske pantalone, dekoltiranu bluzu. Jedino što me može snaći jesu pogledi muškaraca i još više ogorčenih žena koje ne odobravaju takve postupke. Jer samo nemoralne drolje nose kratko i usko. Ovo je Srbija. A Srbija je u Evropi.

A mogla sam se roditi i na nekom drugom kontinentu, u Africi u nekom plemenu, ili možda i na istoj ovoj planeti Zemlji ali 69. god. PNE, ili u Španiji 1252, na Gazimestanu 1389, kao Indijanka u Americi 1492, Jevrejka u Poljskoj 1930…

Istorija odjekuje od krikova žena.

Stranice udžbenika nam iznose suvoparne priče o vojnim strategijama, lukavosti vojskovođa i okupljanju vojski. Vidimo slike vođa u u sedlima plemenitih atova, čitamo stihove ratničkih balada spevanih u ime kralja i otadžbine, pratimo na mapama marševe vojski, učimo o njihovim pobedama. Trijumfi muškaraca uvek su ispisani krupnim slovima.

Niko ne govori o ženama.

Ali mi znamo da su one bile tu. Svi znamo da se divljaštvo rata ne ograničava samo na bojno polje. Da pošto je poslednji neprijateljski vojnik pao, a jedna vojska slavi pobedu, pobednici usmeravaju pažnju na žene poraženih. Tako je oduvek bilo, mada se surova stvarnost retko spominje u istorijskim knjigama.

Mogla sam se roditi u Troji, ili za vreme krstaških ratova, ili u doba Napoleona. Ali nisam. Rodila sam se u Srbiji u XX-om veku.

I znam da sam srećna.

U svojoj kuhinji večeram sa svojim mužem i sinom i razmišljam kako sam srećna.

Zašto bih bila feministkinja? Zašto da uzalud na sebe navlačim bes poštenih ljudi, muškaraca i žena? Zašto kad ovde mogu da budem sve što hoću? Neće mene u zemlji za koju kažu da je u Evropi niko diskriminisati. U ovoj zemlji žene mogu da budu zaposlene, mogu da budu u državnim institucijama, mogu da se školuju. Mogu biti sve što hoće.

Samo je bolje da ne budu feministkinje. Osim toga, feministkinje su debele, ružne, brkate. One ne briju noge, ni pazuhe. I zašto bi, za ime sveta, iko želeo da bude feministkinja? Mi, ovde, možemo i smemo sve. Ako želimo da odemo u kafanu, da pijemo celu noć, da nabadamo na štiklama od 15cm i da nosimo kilu šminke na licu – možemo. Najgore što može da nam se desi jeste par pijanih pogleda muškaraca i ogovaranja drugih žena. Ovo je Evropa.

MM** pere suđe. On nije feminista. Ali ponekad opere suđe, usisa ili skuva ručak.

Znam da sam srećna.

Moja prijateljica danima gladuje jer je na dijeti. Ne zato što ona tako hoće, nego zato jer njen muž ne želi da ima debelu ženu. Posle dvadeset godina braka i troje dece, ona mora biti uvek doterana i vitka, jer On tako voli. Moja druga poznanica trči kući posle napornog radnog dana, noseći u rukama pune kese namirnica, da stigne da skuva ručak pre nego što Muž stigne. Jer ne daj Bože da ručak nije skuvan, kuća čista i odeća ispeglana. Nema veze što ona radi duže radno vreme, ima veću platu i teži posao. Moja treća drugarica je proglašena lezbejkom zato što nosi kratku kosu, puši na ulici i brani prava homoseksualaca. Još jedna moja poznanica koja… mogu ovako u nedogled…

Ovo je Srbija. Kod nas nema šovinizma, pa ne treba da bude ni feminizma. Kod nas vlada sklad i ravnopravnost.

Pravim kolače u svojoj kuhinji, ne moram to da radim, ali želim, i to me veseli. Biti domaćica je moj izbor.

Srećna sam. Srećna sam što živim u Srbiji. Moram da budem srećna što nisam polivena benzinom ili što mi prijateljicu nisu sahranili s mužem koji je umro. Moram da budem srećna što ovde mogu da budem šta god poželim. Mogu da budem ’samo’ supruga, majka i domaćica. Ne moram da se školujem ako to ne želim. Mogu da budem nepismena. Mogu, ali neću.

Živim i rođena sam u Srbiji.

Zato imam internet i mogu da javno kažem/napišem šta mislim.

MM nije feminista. Ali on se ne stidi da ponekad svojim i mojim prijateljima skuva kafu iako sam ja tu, a pogotovo ako nisam. On me voli i debelu. I ne smeta mu kad par dana ne brijem noge. Meni smeta, njemu ne. Ne smeta mu ako ručak nije skuvan i ako ima paučine u ćošku spavaće sobe. Iako sam ja domaćica i ne radim ništa drugo.

U nekoj drugoj državi, u nekom drugom svetu, možda bih zbog svojih stavova i razmišljanja bila kamenovana ili spaljena za primer drugima. Jer, bože moj, žena sam, a žena nema pravo na svoje mišljenje, a još manje na javno izražavanje istog. U nekoj drugoj državi ili možda u nekoj drugoj kući, samo ulicu ili par kuća dalje od moje… Možda samo treba zaviriti kroz prozor kuće preko puta i videti neku drugu Evropu.

Ne morate ići u Jemen ili Azerbejdžan da vidite prebijene žene. Bacite pogled u komšijsko dvorište. Oni tamo, negde tamo, u drugim državama, na drugim kontinentima, oni ne mrze žene, oni prosto „nisu normalni“. Kolektivno su bile nenormalne i nacije koje nisu dale ženama pravo glasa još koliko u prošlom veku. Ali, to je tad, nekom čudnom logikom, bio tek slučajni šovinizam. Legalan. Masovan. Opšteprihvaćen. Danas i ovde znamo bolje.

U Srbiji nam više ne treba feminizam. Ostvarile smo sva prava. Možemo da radimo i budemo domaćice istovremeno. Možemo da gradimo karijere i odgajamo decu. Možemo da kuvamo ručak svojim muževima i pišemo doktorate. Možemo sve što hoćemo. U Srbiji vam se neće desiti da vas koleginice ogovaraju što ste došle na posao u kratkoj suknji. U Srbiji imamo prava na izbor.

A nasilje… ono se dešava nekom drugom, negde drugde… Toga kod nas nema…

*pol je biološka datost, dok je rod usvojeno društveno ponašanje (prim.aut.)

p.s. znam da sad već nije nemoguće promeniti pol (rod) tokom života, ali pošto je procenat ljudi koji to rade nemerljivo mali spram populacije čovečanstva, biram da ga za potrebe ovog teksta zanemarim

**MM je  Moj Muž

Inkluzija ili diskriminacija

Pitanje je naravno lako. Svako bi zaokružio inkluziju. Ali znate li uopšte šta je to? A znate li šta je diskriminacija. Svi znaju? Ok.

 Počećemo onda drugačije.

  • Primer 1.

Nalazite se u autobusu. Na vrata ulazi čovek tamnije puti, neuredno obučen, neočešljan, zapušten. Vi – proveravate gde vam je novčanik čim prođe pored vas.

 

  • Primer 2.

Mimoilazite se sa osobom u kolicima na uzanom trotoaru i morate da stanete u travu da bi ona prošla. Pomislite – e baš sad, uprljala sam nove patike, šta ima ovakvi i da izlaze, nek ostane kod kuće gde joj je mesto.

 

  • Primer 3.

U redu na kasi isped vas je mladić izrazito isfeminiziranog izgleda. Kupuje kondome. Mislite – gle ovog pedera, sprema se da ga neko naguzi.

 

  • Primer 4.

Prelazite ulicu na semaforu, upaljeno vam je zeleno. Pored vas se uz škripu kočnica zaustavlja automobil čiji vozač se malo zaneo pa nije na vreme stao na uslovnom. Vi – psujete majku ko dade u ruke volan ženama.

 

  • Primer 5.

Sedite u kafiću. Pored vas grupica ljudi malo glasnije priča na stranom jeziku. Mislite – strašno kako se ponašaju ovi Mađari, valjda treba da znaju i pričaju srpski, kad već žive u Srbiji.

 

Da li vam se ikada dogodilo bar jedno od navedenog? Nikad? Bravo, zaista se možete pohvaliti činjenicom da ne diskriminišete manjine. Uglavnom. Desilo vam se nešto slično. Nije? Nikad? Lažete. Nema veze, idemo dalje za iste pare. Niste neko ko bi svesno izabrao diskriminaciju. Vi ste osoba koja se zalaže za inkluziju.

Ali – šta je to inkluzija. Definicija kaže da je to uključivanje osoba različitog pola, nacionalne pripadnosti, verskog i socio-ekonomskog porekla, sposobnosti, zdravstvenog stanja ili bilo kog drugog ličnog svojstva pojedinca u aktivnije i ravnopravnije učestvovanje u društvu. Uglavnom, kod nas, misli se na osobe sa invaliditetom, ali to nije u potpunosti tako.

Ispričaću vam nekoliko slučajeva inkluzije.*

Primer 1.

Dečak sa cerebralnom paralizom. Može da hoda uz pomoć ili pridržavanje. Ide na redovnu nastavu, nema intelektualne poteškoće, sve časove prati i radi po redovnom planu i programu, osim fizičkog, što je i razumljivo. Omogućeno mu je da prisustvuje času, gleda utakmice, navija, dobacuje se loptom sa nekim od drugara koji je zaboravio opremu ili ne učestvuje u času iz nekog drugog razloga.

U školu ga vodi mama. Onda joj dosadi pa traži da opština obezbedi personalnog (ili pedagoškog) asistenta. Asistent ga vodi od kapije do ulaza i nazad. Ponekad u toalet. Ostalo vreme nastave presedi u hodniku.

Posle operacije dečak počinje teže da hoda. Jedna osoba više nije dovoljna da ga vodi, potrebne su dve, za svaku ruku po neko. Za put koji je ranije prelazio za pet do deset minuta, sad mu je potrebno četrdeset. Mama ne da kolica. Mama ne da hodalicu. Mama nema vremena da pomaže asistentu. Mama ne dozvoljava da se detetu pomogne tako što će taksi ući u školsko dvorište i skratiti mu put za sto metara (koji njemu znače više od pola sata ”hoda”). Mama ne želi da njeno dete ima „poseban tretman“, ona hoće da je on isti kao svi ostali i ne traži za njega ustupke.

Da li je to inkluzija? Biti isti i raditi isto po svaku cenu? I na sopstvenu štetu? Da li je inkluzija praviti se da nisi različit i da možeš sve što i ostali?

Primer 2.

Dečak kome je nametnuta dijagnoza autizma, da bi se posle utvrdilo da je itekako preterana. On ipak ima neke poteškoće, uglavnom intelektualne i izraženu govornu disfaziju, zbog koje njegova inteligencija može da deluje manja nego što zaista jeste. On takođe ide na redovnu nastavu, ali po individualnom planu i programu. Njegovim drugarima iz razreda objašnjeno je da je on isti kao svi, samo mu ponekad treba malo veća pomoć nego drugima.

Učestvuje u svim aktivnostima svog razreda, čak i u pozorišnim predstavama. Svi razumeju šta je rekao i hteo da kaže, iako njegov govor nije savršen. Mama dolazi na priredbe u  kojima on glumi, snima ga i plače od radosti. Do pre godinu ili dve nije verovala da je tako nešto moguće. On je deo svog razreda, isto kao svi ostali, dobija pohvale kad nešto uradi dobro, kao i kritike kad nešto ne uradi kako treba. Naravno u skladu sa svojim mogućnostima. Niko ne tvrdi da ima poseban tretman.

Da li je to inkluzija? Biti deo kolektiva iako se u nekom momentu razlikuješ? Truditi se da poboljšaš svoje intelektualne i fizičke sposobnosti? Da li je inkluzija biti tu da podržiš svoje drugare iz razreda kad rade nešto što ti ne možeš?

Primer 3.

Dečak romske nacionalnosti socijalno depriviran, devojčica sa intelektualnim smetnjama plus četvoro druge dece koja imaju individualni plan i program u razredu sa još dvadeset i šest ostalih „redovnih“ đaka. Kod jedne učiteljice.

Da li je to inkluzija? Nemati dovoljno vremena u četrdeset i pet minuta časa da se posvetiš nikom od te dece. Da li je inkluzija uključivati učenike u redovna odeljenja škola samo zato da bi se zvala uključenom, na štetu i njih samih i ostalih učenika?

Primer 4.

Dečak socijalno neprilagođen, ponavljao razred dva puta. Dolazi na časove kad hoće, kad neće – ne pojavljuje se danima. Ulazi u školsku zgradu iako nema nastavu. Lupa loptom po hodniku uznemiravajući sve ostale. Kada ga spremačica opomene kaže: „Ko si ti da mi nešto govoriš, ja sam učenik ove škole i imam PRAVO da budem tu.“ Kasnije se otkrije da lopta kojom je lupao pripada školi, tačnije da ju je uzeo iz sale za fizičkog bez da je ikog pitao.

Isto tako, bez pitanja, seo je na bicikl koji je nezaključan stajao isped školske zgrade i otišao na njemu kući. Snimljen je kamerom. Ispitivan u policiji. Bicikl je dao ”nekim srednjoškolcima”, koje ne sme da imenuje bojeći se batina. A policije se ne boji.

Na času razrednog starešine dobija ulogu nastavnika. Jer treba ga uključiti, treba da oseća pripadnost. Nema veze što celo odeljenje strahuje od njega, što kada je prisutan na času niko ne može da radi – ni nastavnici svoj posao, ni učenici koji žele da prate nastavu i nešto nauče. To je nebitno.

Bitna je inkluzija. Bitan je on. Ne treba mu kvariti život i budućnost nekakvim ”obavezama”, jer on ima ”prava”.

Recite mi – šta je inkluzija, a šta diskriminacija. Recite mi – kako postupiti a da nikog ne diskriminišeš i da sve uključiš? Recite mi – jer ja ne znam!

*primer jedan je moje lično iskustvo kao asistentkinje (biće jednom obrađeno u posebnom postu), ostali su moje viđenje nekoliko različitih priča iz različitih izvora, moguće je da su nepotpuni i u nekom delu netačni, ali mislim da je slika koju sam htela da pokažem – tu.