Archive by Author | Seka G

POSAO

‘Hoćeš da radiš ? ” pitanje sa kojim se prvi put srećem u životu, nisam sigurna. Šta je to posao, da li ću ja to moći, koliko i šta se od mene očekuje? Rekla sam: ”Hoću.” Sledeće pitanje koje dolazi je: ”Da li možeš sama da radiš?”, tišina, u mislima ”ne znam” ali ne mogu da kažem to, to mi sigurno neće biti dobar odgovor, ustvari ne znam ni šta treba da radim. Kaže bićeš animator na projektu dnevni centar za decu sa invaliditetom. OK sviđa mi se ideja, volim da radim sa OSI, već deset godina sam volonter u organizacijama za osobe sa invaliditetom. ”Šta se od mene očekuje na ovom radnom mestu?” koordinatorka projekta mi u kraćim crtama objašnjava  šta su moji poslovi.

                Pišem CV (mrzim taj izraz) ali uklapam se u sredinu jer ga svi koriste. Dakle, pišem biografiju, iskustva u poslu nemam ali imam iskustva sa seminara, edukacija i radionica koje sam prošla, a koje se tiču psiho-socijanog razvoja osoba sa invaliditetom. Šaljem tu moju biografiju i čekam odgovor.

                Na sastanku smo, svi mi koji smo ušli u neki uži izbor osoba koje će biti zaposlene. Koordintaorka nas međusobno upoznaje i predstavlja svaku osobu. Neki od nas prisutnih već se poznajemo. Tako je predstavila i mene ostalima i naglasila kako sam ja super za projekat koliko sam edukacija prošla, pa imam iskustva u radu sa osobama sa invaliditetom, ja joj dođem kao kec na jedanaest.

                U toku projekta imali smo nekoliko monitoringa od strane donatora i Ministarstva rada i socijalne politike. Na jednom od sastanaka, po zahtevu koordinatorke, bila sam pristuna i ja, tada je pokazala na mene i naglasila kako su zaposlili osobu sa invaliditetom.

                Po zahtevu projekta prolazimo neke obavezne edukacije: timski rad, vođenje radionice i sl. Od svih nas se mnogo očekuje, vrlo često smo kritikovani od strane koordinatoke kako nije zadovoljna sa našim radom, sve to prihvaćamo kao pozitivnu kritiku i radimo dalje. Negde u aprilu mesecu dobijamo prostor u kom će biti dnevni centar. Kuća nije u potpunosti nameštena treba sve još da se sredi od krečenja pa dalje. Mi smo bili i moleri i stolari i spremačice, šta god se ona setila da treba i kako treba to se uradilo.

                Imam problema da sedim na niskom, i teško mi je da radim za računarom ako to nije prilagođeno kako meni odgovara. Kako sam od svih na projektu uglavnom ja najviše vremena provela za računarom, jer iskreno jako malo ljudi je znalo da koristi običan word, nije mi bilo teško ali mi je bilo čudno. Jedan dan sedim na nekoj rasklimanoj stolici za”stolom” koje je u visini mojih kolena i pokušavam nešto da kucam, prilazi mi koordinatorka i govori kako treba nešto da uradim. Ja joj kažem ”Izvini, ali meni je jako teško da radim ovako.” Njen odgovor je bio ”Pa šta ja da ti radim.”

TI si otvorila centar za decu sa invaliditetom, ti nemaš pojma šta to znači biti invalidno lice, da li si ikada čula za prilagođvanje uslova. UF, sve mi je to bilo na vrh jezika, ali sam prećutala.

Na projektu sam imala pomoćnicu sa kojom sam delila platu. Sa tom ženom bi radila uvek, to je prava koleginica i drugar. Nakon velikih pritisaka, nepoštovanja i ponižavanja nas zaposlenih od strane kordinatorke, moja pomoćnica više nije mogla da izdrži i napustila je posao. Ostala sam sama, ali stvarno sama, jer nikoga  nije zanimalo kako ja radim sa korisinicima niti su došli da mi pomognu. Radila sam radno vreme (75% radnog vremena) za koje sam po projektu bila zadužena. Kada je prošao prvi mesec kako je otišla moja pomoćnica, legla je plata. Koordinatoka mi je tražila pola moje plate. I tako je bilo svakog meseca sve do kraja projekta.

Projekat se završio, više nam ne trebaš, možeš da dođeš kada hoćeš (korisnica?). Sada više nije važno moje znanje stečeno na edukacijama moja ličnost, to što sam osoba sa invaliditetom.

TO SAM JA

Ja sam Dragana. Moje telo, ne znam šta radim u ovom telu, čini mi se da bi mi neko drugo mnogo bolje odgovaralo. Pa da krenem od početka. Imam glavu i oči i uši i nos, a u toj šupljini koja se zove glava ima i nekih sivih vijuga. Pa dalje, imam dve ruke i pet prstiju na levoj ruci i pet prstiju na desnoj ruci, sa malom razlikom u odnosu na levu ruku. Nedostaje mi deo kažiprsta. Bila sam nestašna kada sam bila dete pa je jednom  prilikom taj deo prsta odsečen. A imam i torzo sa svim unutrašnjim organima. Negde na sredini grudi, malo prema levoj strani, kada stavim ruku, osećam nešto unutra kuca, to je moje srce koje tera krv u moje vene i koje malo jače lupa kada se umorim. A tu su i pluća koja nekada ne rade baš savršeno pa imama pumpice koje pomažu kod disanja. A tik ispod toga je želudac, jetra, žuč – sa malim kamenčićem, slezena, pa odpozadi dva bubrega, crevca tanka, crevca debela. I naravno dalje bi, pošto sam žena trebalo da postoje jajnici, materica, vagina. E to kod mene baš nije sasvim jasno, nešto nedostaje, a šta neznam ni ja a lekari neće da kažu. Noge, da imam dve noge, desnu i levu. Leva mi je malo kraća, nekih 2 – 3 cm, i na nogama imam prste.

Rodila sam se kao jako mala i sve mi bilo jako super do tamo neke ’84. kad sam se nešto razbolela i od tada lekari me ne ostavljaju na miru. Stalno mi nesto daju, kao leče me, ispituju i ko zna šta mi sve ne rade. Ali moje telo je jako i to sve podnosi. Ne volim ih, lekare. Jer su svašta uradili mom telu.

U mojoj šetnji kroz život prate me neke dijagnoze, tu su, uvek iza mene verovatno se drže nekim tankim nitima, ali ja još uvek mogu i hoću. Da, često se srećem sa nekim – stavovima – stanovništa kao npr.: „jadna ti“, „svaka ti čast“, „ti to ne možeš“…….

Događaj koji ima veze sa ovim stavovima, volim da ga pričam jer mi je smešan, a dogodio se u gradskom busu. Sedela sam na stolici kod prvih vrata, ulazi jedna krupnija žena u BUS (kad vidim „krupnije“ setim se reklame za Biomed 4) i kaže mi da se ustanem da ona sedne. Ja odgovaram: „Izvinite, gospođo ne mogu se ustati.“ Žena koja je sedela do prozora ustaje se kako bi sela ova krupnija žena. Međutim, ta krupnija žena kaže meni: „Pomeri se do prozora.“ Ja joj kažem da ne mogu jer imam veštačke kukove i ograničeni su mi pokreti. Nekako se ona uvukla do tog sedišta pored prozora i sela. A naravno, šlag dolazi na kraju. Okreće se prema meni i kažće mi: „Vi mladi koji se razbolite do svoje 20. godine bolje da umrete!“ Nisam imala komentar na to, samo sam se nasmejala u sebi.

IDEMO DALJE !!!!!

ŽENE SA INVALIDITETOM I ZDRAVSTVENA ZAŠTITA

Devojkama i ženama sa invaliditetom za uključivanje u sve sfere života neophodan je pristup obrazovanju, zaposlenju i servisima podrške.

Isto tako, žene sa invaliditetom imaju pravo na dobro zdravlje, koje zavisi od pristupa informacijama i servisima za prevenciju i lečenje zdravstvenih problema.

Žena sa invaliditetom može da se kreće, da vidi, da čuje, da govori, da uči i da razume, ali na drugačiji način od žene bez invaliditeta. Prihvatanje sopstvenih ograničenja je redovan deo njenog života. Uprkos mogućnostima svaka žena nađe rešenje za probleme koje im donosi invaliditet. Pogrešan stav i mišljenje šta žena sa invaliditetom može ili ne može da uradi, može je sprečiti da živi normalnim životom. Stereotipi i predrasude povećavaju njen invaliditet. Oni stvaraju barijere do ispunjenja punog društvenog života.

Žene sa invaliditetom imaju pravo da budu zdrave i da imaju pristup kvalitetnoj primarnoj zaštiti. Pravovremena zdravstvena zaštita, takođe, sprečava druge zdravstvene probleme izazvane invalidnošću. Lečenje prostog problema – kao što je na primer dekubitus – sprečava da on postane opasan po život.

Razlike u reproduktivnom zdravlju žena sa invaliditetom i opšte populacije nema, ali ima raznih tehničkih barijera za njihovo lečenje u Srbiji. Kvalitetna zdravstvena zaštita mora biti dostupna svim ženama sa invaliditetom, bez obzira na društveni status ili vrstu invaliditeta. U međusobnoj komunikaciji, žene sa invaliditetom i zdravstveni radnici, zajedno mogu učiniti zdravstvene usluge dostupne svima.

Do nedavno su postojale mnoge barijere koje su ometale redovnu ginekološku kontrolu žena sa invalidtetom. Nekoliko godina unazad organizacije za zaštitu i unapređenje položaja žena sa invaliditetom organizovali su edukacije o preventivnom ginekološkom pregledu žene sa invaliditetom. U nekim ustanovama već više godina postoji hidraulički stol za ginekološki pregled tako da žene sa invaliditetom imaju gde da obave pregled i kontrolišu svoje primarno zdravlje.

Reproduktivno zdravlje podrazumeva da svi ljudi imaju bezbedan polni život. Danas su ženama sa invaliditetom dostupne informacije koje se tiču njihove seksualnosti i reproduktivnog zdravlja. Poseta ginekologu jednom godišnje predstavlja jedna od načina brige za svoje zdravlje. Redovne kontorole pomažu da se očuva reproduktivno zdravlje. Prevencijom možemo sprečiti mnoge bolesti.

Nemojte zaboraviti da je važno odlaziti na redovne ginekološke preglede, jer ako redovno kontrolišemo svoje zdravlje uradićemo preventivu zaštitu od teških oboljenja..