Archive by Author | milesa

Prave i neprave devojke

Podstaknuta rečenicom jedne devojke na fb u grupi za osobe sa invaliditetom “Prava devojka će pre biti usamljena nego imati avanturu” napisah odgovor ne samo njoj već i onoj sebi od pre 15ak godina koja je isto tako živela u iluzijama, koja se nije usuđivala da ŽIVI, jer je verovala u bajke.

  1. Ne postoje PRAVE I NEPrave devojke. Zaboravi ono što su te učili o dobrim i smernim devojčicama i kako su devojke koje imaju avanture kurve a momci frajeri.
  2. Šta SUŠTINSKI ima loše za bilo koga, posebno za ženu od imanja avanture/avantura? Pretpostavljam da pod avanturom misliš na odnos: ponekad se vidimo i radi sexa.
  3. Kako ćeš zaboga da znaš bilo šta u vezi sa partnerskim odnosima, sexom, uživanjem, ako u glavi imaš neku iluziju pravog i kako pravi muškarac i prava ljubav treba da izgleda… (iz filmova, knjiga)? Pa jel odelo kupuješ a da ga ne probaš i baš se ispostavi –bez probanja da je to ono pravo, savršeno, po tvojoj meri krojeno?
  4. To što sebi uskraćuješ pravo da imaš avanturu, to što imaš u glavi da je LOŠE imati avanturu, samo te čini podložnijom da se sutra razočaraš u nekog jer si ti mislila da je to ljubav a njemu si bila avantura.
  5. Ko kaže da u tom „avantura“ odnosu ne može imati poštovanja, dobrog razgovora, pozitivnih emocija?
  6. Avantura ne treba da se shvati kao “to je nešto za njegove babe zdravlje” tj odnos u kome samo on uživa ..zapravo može da bude odnos u kome ćeš TI kao žena da se izgradiš, da stekneš samopouzdanje, da eksperimentišeš sa svojom seksualnošću, da udovoljavaš sebi. Sve je stvar stava.

„Šta to ona ima što ja nemam???“ Ili Zašto (voli Micu k’o C začin)?

Znate ono kad sam pre par meseci pisala o Deliji? Deda iz sela, koji je ubio u pojam sa tim da je moj partner delija (jer je, jel te sa mnom u vezi). 

E to priča stariji narod..

A mlađi, (kako čuh nedavno – posle toliko godina), pričali i misle da – mora da je po sredi neki eksperiment, a ako potraje… korist.

Još ako ti je partner/ka lep/a, uh onda je sigurno korist.

Usudiću se da mislim da znam da:

  1. osobe bez invaliditeta kontaju: „kako može ona/on da ima momka/devojku (devojku/momka :D) a ja nemam???!“ ..“kako on tako lep da bude u vezi sa nekom njom, „invalidnom, nikakvom“… „kako ona, tako dobra riba da bude sa onim invalidaćem, kljakavcem?“..
  1. a osobe sa invaliditetom „pa eto i ja vredim.. imam i ja invaliditet ali imam i druge kvalitete“.. (a istini za volju, možda je sasvim obična osoba, ni naročito inteligentna, ni vredna, ni ambiciozna, ni načitana, ni druželjubiva,..ili, prosto, jednostavno, još nije sreo/la osobu, ili se nije usudio/la..) pa „Šta to ima ona što ja nemam? Što to pored njega nisam ja?“

Kad se stvari razlože.. ima tu nivoa i nivoa..

S jedne strane kontaš da ljudi ne priznaju, ne vide tvoje kvalitete koji su (toliki i) takvi da invaliditet biva apsolutno nebitan… prestaje da bude opažan..

S druge strane, ljudi ne pomisle da je taj neko ko je s tobom jednostavno normalna osoba koju zabole za invaliditet, tj. koja te zbog invaliditeta ne doživljava kao manje vrednu, manje osobu, manje muškarca il ženu…tvoj invaliditet je tvoja karakteristika – kao kad si levoruk/a.. (a ono kad smotano delaš, jasno je da nisi smotan/a po sebi već nije lako biti levoruk/a u svetu gde je sve podešeno za desnoruke)

S treće strane, učitavajući motiv koristoljublja u čoveka, počnu da se ophode prema njemu/njoj kao prema lošoj-koristoljubivoj, pa mu/joj usput uz koristoljublje, učitaju još svašta nešto.. (ne mož’ biti da si koristoljubiv/a a da nisi i…)

A caka je u ovome: Moja majka često govorila dok sam mlađa bila: „ničiju sreću nisu paščad poj’la“… I zaista, živim u uverenju da je moja sreća TU: niko mi je nije uzeo, nije je neki izgladneli kuca pojeo, tu je… postoji kao DYNAMIS (moć i mogućnost, kao potencijal) i ENERGEIA (aktivnost) da bude MOJOM RUKOM oblikovana i proživljena.. i da sreća postane MOJA sreća.. I ja sam eto, svoju sreću oblikovala, jednom hrabrošću, jednim nečekanjem ko će prvi da pomene..nečekanjem da se samo od sebe desi..

Pa nastavljanjem da gradim, oblikujem, pišem svoju priču. I to najčešće ne onako kako kako su me učili da treba da zvuče velike ljubavne priče..već kratkim poglavljima pisanu priču, bez velikih natripovastih očekivanja, puštajući da taj neko s kim sam, bude ono što jeste a ne što sam ja zamislila da bude i voleći ga tako.. (ne)savršenog J

Možda je upravo to – ta moja hrabrost, moja neočekivanja, neukalupljivanja, možda je to što nisam prejudicirala godine zajedništva, već sam pustila da- nek traje koliko traje.. (Da ne bude zabune, dok je meni (moj) invaliditet bio važan u pomalo negativnom kontekstu, dok nisam kontala svoje osobine kao moguće nekom vrlo vredne, dok nisam utuvila u glavu da nije normalno da je invaliditet unižavajuća   karakteristika, već je normalno da bude samo karakteristika poput plave kose i levorukosti – dotle sam i ja imala sumnje i iznenađivanja po istom goreopisanom principu-„bogte, šta radi sa mnom pored ‘nako lepih žena“ )

Na kraju, možda nije ni važno-zašto..

Aliiii, na kraju krajeva, ipak sam ga zamolila da napiše (i on napisao) zašto:

Zato što je maštovita

Zato što je strpljiva

Zato što nije posesivna

Zato što me podržava

Zato što ima razumevanja

Zato što ima poverenja

Zato što me upotpunjuje

Zato što mi se uvukla pod kožu ..

… (I još neki ZATO-i koji nisu za svačije oči :D)

ZAŠTO (naročito) DEVOJČICAMA SA INVALIDITETOM NE TREBAJU (Diznijeve) BAJKE?  

 

Pepeljuga: Jednog dana je neki princ odlučio da treba da se ženi. Organizovao je bal ne bi li tu od mnoštva devojaka izabrao svoju buduću suprugu.

Pepeljuga se pojavila na balu i princ ju je zapazio. Ali nije bila onakva kakva je inače bila po kući- neugledna, prljava, u ritama- ružna. Da bi je princ primetio morala je biti lepa.

Jer prinčevi ne zapažaju ružne devojke.

Bajka kao i ostale slične govore da je samo muškarac taj koji ima mogućnost izbora. Žena samo treba da bude lepa i da čeka da bude izabrana.

Kako se to reflektuje na žene sa invaliditetom?

ŽSI uglavnom imaju nisko samopouzdanje, slabije mogućnosti za ostvarivanje socijalnih kontakata, slabije mogućnosti za uključenost u društveni život zbog fizičkih barijera, socijalne distance okoline, lične povučenosti.

Mnoge žene sa invaliditetom stupaju u prve sexualne odnose tek u svojim tridesetim (ili kasnije). Kad kažem žene sa invaliditetom pri tom mislim na žene sa fizičkim – motornim invaliditetom. Što motorni invaliditet više utiče na njenu mogućnost samostalnog funkcionisanja i na vizuelni utisak- to je tipičniji obrazac gorepomenutog ponašanja.

Neretko ti prvi seksualni odnosi nisu proistekli iz ljubavne veze već zato što je ona samo iskoristila mogućnost da to učini možda prvu a možda ne prvu ali u svakom slučaju –u tim godinama se možda već plaši da joj se više takva prilika neće pružiti. Najčešće je muškarac taj koji je predložio, inicirao seksualni odnos. Možda za vreme nekog seminara ili rehabilitacionog oporavka.

Problem nastaje onda kada se žena emotivno veže za muškarca sa kojim je imala odnose jednom (ili povremeno) i idealizuje ga. Zbog niskog samopoštovanja – to što je on (bio) sa njom je za nju znak njegove čovečnosti, dobre duše… Budući da ne doživljava sebe kao seksualno biće, ne može sebe da zamisli kao samo seksualni objekat, samo kao objekat nečije seksualne želje. Istovremeno želi da veruje je on video u njoj „nešto više“ – njenu ličnost.

I žena sa invaliditetom, kao svaka pepeljuga- čeka nekog princa koji će iz ovih ili onih razloga da je primeti. Svakog muškarca doživljava kao baš tog princa, jer drugi možda nikad neće doći. Na njemu je najčešće ishod njihovog odnosa. Ako on odluči da bude s njom –tako će biti. Ona se neće npr. boriti za njega a s druge strane, ostaće s njim iako u sebi zna da to nije to, da on nije TAJ princ. Pošto nije u mogućnosti (zbog pomenutih prepreka) a i pošto joj to nije ni u ličnosti – ona neće „organizovati balove“ gde će izabrati onog koji joj najviše odgovara. Ona će samo pristati na kompromis i pristati na onog koji joj dođe na vrata.

Drugim rečima-više nego druge žene koje odrastaju uz bajku o Pepeljugi, Snežani… žene sa invaliditetom su više pasivizirane kada je reč o uzimanju svog života u svoje ruke, više čekaju da budu birane i više idealizuju muškarce koji sa njima stupaju u odnose (veze).  Izbor kao da nikada nije njihov.

Zaboraviti bajke, dekonstruisati ih i rekonstruisati ih u svojoj glavi, jedan je od najvećih izazova žene sa invaliditetom.
Ponekad i bez jasnih uvida u feminizam, nekoj od tih žena, instiktivno, desi se samospoznaja.. Ona uzme svoj (seksualni) život u svoje ruke..

I izgovori: „Šta bi ti rekao, kad bih ja rekla da želim da spavam s tobom?“ ..On odgovori „Zavisi od trenutka“ Trenutak bude isto veče i potraje godinama (doduše na njeno večito iznenađivanje, al o tome ću već neki drugi put)

 

Veliko otvaranje

Pre nego što sam odlučila da poslušam savet drugarice i počnem pišem blog, istraživala sam pomalo neuspešno blogove na temu žena sa invaliditetom i seksualnosti.

Druga drugarica mi je pritekla u pomoć i nakon male portage poslala par linkova ka blogovima.

Po odobrenju autorke, prenosim ovaj tekst u svom slobodnom prevodu…a možda bolje da pročitate (i) original svakako na linku http://sexblogofsorts.com/2015/04/20/the-great-outdoors-or-why-i-trust-him/.

 

 

Veliko  otvaranje (ili zašto mu verujem)

Charlie Powell- http://sexblogofsorts.com/2015/04/20/the-great-outdoors-or-why-i-trust-him/

 

Nikad nisam mislila da ću planinama testirati tipa. Pa ipak, negde na putu, to je postalo upravo to: hoće li pustiti da mi ruka sklizne u njegovu, kada je strmo, hoće li strpljivo čekati dok nadjem pravi put kod zeznutih delova, mogu li ga poslati napred da vidi i da mi kaže šta ima napred (kakav je put)?

 

To nije ni počelo s momkom: počelo je s jednim pre njega, i oblacima-raspršenim, kišom natopljenim vrhovima Lake District-a. Kad me nije poznavao tako dobro, on bi davao predloge da zaobiđemo planine, često doslovno. Šetnja  oko jezera. Popodnevni čaj. Vožnja brodom. Bioskop. Kako smo postali bliži, to se promenilo, a ja sam se divila načinu na koji je bio sposoban me podržava, pridržavajući me, smirujući moje strahove, kako smo se peli.

 

*

Kad sam poznavala dečka godinu ili malo više, pojebali smo se jednog, nedeljog popodneva, a onda smo otišli na hranu. Sećam se da sam stajala  na pločniku dok smo čekali da pređemo cestu i mislila: Ja ne verujem svom sledećem koraku. Mogla sam mu reći, trebala sam mu reći. Ali nisam. Zato što mu nisam verovala telom.

 

Tada smo imali puno seksa, kad god smo se videli. Uopšte, jebali bi smo se dva puta u jednoj večeri, ponekad i tri puta. To je bio očajnički, hitno i brzo. Bio bi mu dignut pre nego što bi se skinuo i nismo razgovarali o jebanju, samo smo se jebali. Osećala sam se željeno i seksi, a ja nisam brinula o tome šta smo radili u krevetu, ali nisam ni govorila o tome šta meni prija. Bili smo u osnovi stranci. S hemijom.

 

Godinu i nešto kasnije, stvari su se počele menjati, na putu ne sličnom ovom. Sedeli smo u mračnom baru, kasno noću, a razgovarali smo o dominaciji i pokornosti i postupno, te stvari uvukle su se u našu dinamiku u krevetu. Nisam razmišljala, u to vreme, o načinu na koji je ranije u večernjim satima kako bismo krenuli u snežnu noć kako bi pogledao u moje čizme i uvukao svoje prste u moju ruku, tiho i bez puno buke. Ne skrećući pažnju na moj invaliditet, samo se suočivši sa realnošću njegovog postojanja. Nisam mu nikad rekla koliko mi to znači ali to se pokazalo gde se sve i pokaže kod nas: u seksu.

 

Još jedna godina. Oblik BDSM postala je naša stvar: Pušila sam njegov penis dok je uvrtao moju kosu oko svoje ruke i gurajući ga dublje u  moja usta. Puštam ga da me zove drolja, kurva, kučka, ja ga molim da zabije zube u moj vrat i prste u moje sise. Nema ništa formalno o tome: neuredno je i neobuzdano, a mi nemamo “sigurnu reč”. Nemamo sigurnu reč, jer ja još uvek ne mogu verovati da baš ovo radimo – mi se samo igramo toga, zar ne, a ne trebate sigurnu reč, ako se samo pretvarate – ali i zato jer verujem da me on zna dovoljno dobro da se odmah zaustavi ako kažem ‘Ne’ ili “joj, to stvarno boli” određenim tonom glasa.

 

Više mu se ne diže pre nego što se skine. Jebemo se samo jednom kad se vidimo. U loše dane, to me zeza, – bez prethodnog iskustva u vezama- odnosima nemam način da znam da je to normalno, očekivano – to je način na koji se naša dinamika neizbežno menja tokom vremena, bez obzira na činjenicu što nismo zajedno. No, mi danas govorimo, o seksu, o onome što me plaši, o tome što mi ne prija, a ponekad, iako ređe, o tome što mi prija.

 

Otišli smo na  izlet zajedno, a ja pitah tatu da predloži dobru pešačku rutu. Zaboravila sam da moji roditelji, a oni su me dobro znaju i vole da  me malo poguraju, pritom znaju da sam s momkom, tako da ću biti u redu, ako ta šetnja gura moje granice. Zaboravila sam da su znakovi koji govore 1h50 znači “u leto” i pošto smo već pokriveni snegom ne shvatam da tokom zime, u Alpima, što ide gore pešice i vraća se pešice, iako postoji prekrivena snegom autobuska stanica.

 

Momak je * veliki * On je smiren, on je miran, i on shvata da trebam dve vrste pauze. Fizičke kada je uspon, i one psihološke kada je ivica, a sneg izgleda opasno zaleđen. On drži moju ruku kad mi je potrebno, I on pravi duboke tragove u snegu u koje mogu ugaziti, kako bih bila stabilnija.

Tu je vino uz ručak, a nema komentara na moju porciju čipsa, čak i kad ih umočim u tartiflette, i neverovatno, neverovatno, kad se uvalim u duboki sneg, dok tražim put, on se ne smeje.

 

Verujem mu sada, fizički, jer ja mogu razgovarati s njim o svom invaliditetu. No, čak i više od toga: zato što obično nemam potrebu da pričam o tome.

 

Prevod MMilesa

 

 

 

 

 

 

Autovanje

Uvek sam verovala da osobe sa invaliditetom zbog svog nepovoljnog položaja, diskriminacije, nemogućnosti da zbog arhitektonskih i psiholoških barijera žive punim plućima, treba da budu osetljivi na isti, sličan ili još gori položaj drugih marginalizovanih grupa: Žena, Roma, pripadnika LGBT populacije…

Ali avaj!

Među osobama sa invaliditetom sam viđala najhomofobičnije stavove (viđala, mislim čitala na facebook-u).. kad malo bolje razmislim, to su bili stavovi muškaraca sa invaliditetom. No, neću da generalizujem i olako donosim zaključke u vezi sa rodom/polom imaoca tih stavova.

A žao mi je iz prostog razloga što- budući da sam aktivistkinja i da na tom putu imam priliku da čujem živu reč –uglavnom lezbejki, njihove životne priče, iskustva, shvatam koliko je ta opresija osoba sa invaliditetom-žena i nekog ko je LGBT u principu ista a opet čini mi se, možda „njihova“ i veća nego „naša“.

Kad si osoba sa vidljivim invaliditetom, svoju različitost ne možeš da sakriješ, sve i da hoćeš. Mislim, neretko i hoćeš: oblačiš neupadljivu odeću, šiješ odeću „po meri“ da što više sakriješ „nedostatke“ ili izgradiš svoj stil najupadljiviji od najupadljivijih da skreneš pažnju sa invaliditeta na „ludu frizuru, lude krpice itd“. Ovo su sve podsvesni mehanizmi, naravno.

Ali, ako ti ne uspe, a ne uspe – ljudi (koji vide) vide tvoj invaliditet, neće te tući, vređati, slati na psihijatrijsko lečenje zbog toga kako hodaš, govoriš, izgledaš.. (ne kažem da se nikome nikad to iskustvo nije desilo i ne mislim na vršnjačko nasilje). Hoću da kažem, iako se neretko menjaš da bi se uklopio/la u društvo, ipak ne moraš da sakrivaš svoj identitet u strahu za sopstveni život.

Ali, za ovaj tekst, nešto drugo me podstaklo…

Kao učesnica na manifestaciji 31. Belgrade Ignite imala sam priliku da čujem prezenterku koja je rekla da se zbog straha godinama nije izjašnjavala kao lezbejka (queer)..Za njene kolege njena devojka je donedavno bila „njen momak Goran“. Za njenog oca, ona uopšte nema partnera, jer ne zna da li će uticaj homofobičnog društva prevagnuti nad ljubavlju prema njoj kao ćerci.

I shvatim još jednu zajedničku tačku.

Partneri žena (osoba) sa invaliditetom, takođe se takođe suočavaju sa svojevrsnim aut-ovanjem. Treba reći porodici da je ona- osoba sa invaliditetom. I suočiti se sa posledicama.

A žena, može biti obrazovana, jaka, može biti pokretačica, može čak i biti skroz sposobna da ispunjava rodne uloge – ako živi u sredini gde se invaliditet ne prašta, gde se doživljava kao nesreća, ružnoća… neće biti prihvaćena. (Bar ne iz prve..)

Zbog straha od reakcije primarne porodice, u želji da izbegnu neprijatne pritiske, uslovljavanja, ucenjivanja ili omalovažavanja okoline, rečenicâ poput „nisi mogao da nađeš nešto bolje“ a učeni da moraju da budu „muško“, da produže svoje pleme, mnogi partneri žena sa invaliditetom prinuđeni su da skrivaju jedan deo sebe, svoje seksualnosti. Nekad se godinama biva u tajnoj vezi. Bez obzira na intezitet osećanja, ozbiljnost veze…I neko će reći, da je zaista voli, borio bi se za nju..ali, nekad to nema veze sa intezitetom i vrstom ljubavi. Nekad je potreba da se izbegne haos, strah, jači.. i gotovo..  Kao kad ne smeš da kažeš da voliš drugu ženu –ako si žena, jer ne želiš da te se rođeni otac i majka odreknu, jer je potreba za pripadanjem (porodici) jedna od onih na vrhu. Kao kad roditelji i nakon što si im rekla/rekao ignorišu to sa kim deliš postelju (život) pa se sve nadaju da je to prolazna faza, eksperiment.

Kao kad ispadaš iz okvira „normalnosti“..

 

nismo mi super-(disab-wo-)menke a ja jesam i nek sam namćorka

U poslednje vreme nekoliko medija objavljuje članak o ženi sa invaliditetom, ženi koja je zbog posledica paraplegije postala korisnica invalidskih kolica. Aktivistkinja je, supruga, majka trogodišnjeg dečaka…

Na dnu članka, vidljivi su linkovi ka člancima pisanim pre godinu, dve, isto o njoj. Dakle, redovno je prate. Ako izuzmemo to što autor/ka članka ženu redovno „prikiva za invalidska kolica“ (aludiram na meni već presmešnu terminologiju koju mediji još uvek koriste) članak je tako napisan da očigledno ima za cilj da izazove divljenje.

I članak se deli po društvenim mrežama, komentari puni divljenja.

Ali ja, namćorka kakva sam moram u svačem dobrom da nađem nešto za kritiku.

Prvo, mislim da lenjost novinara/ki da se malo bave istraživačkim novinarstvom, dovode do toga da se jedan te isti primer eto godinama promoviše po medijima, a realno – u Srbiji postoji minimum još 10 žena sa invaliditetom koje su i majke.

Pritom, žena koje imaju kompleksnije invaliditete.

Drugo, isto odsustvo istraživačkog elementa dovodi do toga da se površno izveštava. Iz članka je vidljivo šta sve ona jeste i šta radi radi a divljenje se izaziva samo tugaljivim tonom koji provejava i terminologijom, po fazonu: eto ona (jadna) prikovana za kolica a ima muža i malog sina i ..

Ali nije poenta što je ona majka i supruga a žena je sa invaliditetom ili uprkos invaliditetu..

Poenta je u tome što je ona vredna poštovanja (ne divljenja, alergična sam kad se osobama sa invaliditetom dive zbog toga što žive normalan, ispunjen, kvalitetan život kao da se to ne podrazumeva, kao da to nije normalno) a novinar/ka je propustio/la da istraži i opiše, da li ta žena ima podršku društva, sa kojim se preprekama susreće, sa kojim predrasudama?

A radeći dokumentarni film sa 4 žene sa invaliditetom pre 2 godine došla sam do uvida da bebi oprema uopšte nije prilagodljiva roditeljima/majkama sa invaliditetom. Kreveci takvi kakvi jesu-za žene koje se otežano ili u kolicima kreću noćna su mora jer svoje dete ne mogu da uzmu iz takvog kreveca. Povijalice i kolica koja su možda i prilagodljiva –koštaju više a žene sa invaliditetom su kažu najsiromašnije od siromašnih, kako će uopšte to da kupe?

A davanja majkama – ili ih nema ili su ista za sve majke –bez obzira što je ženama sa invaliditetom prilagodljiva bebi oprema objektivno nužnost i više može da bude posmatrana kao asistivna tehnologija.

Suprug ne može da dobije porodiljsko jer zaboga, majke su te koje idu na porodiljsko i niko ne zna kako da teoriju sprovede u praksu.

Pa predrasude koje, ne mogu a da ne zabole: na nekom nivou-kao da ti uzimaju sopstveno dete – ne pomišljajući da je to dete s kojim šetaš – tvoje dete.

Pa, zdravstveni radnici.

Pa barijere u vidu stepenica i odsustva rampi koje ti onemogućavaju da odeš sa svojim detetom na pregled, u šetnju, u vrtić, školu.

Bez posla si.

Nemaš personalnu asistenciju pa ti je suprug i suprug i ljubavnik i najbolji prijatelj i personalni asistent i negovatelj (iliti i otac i majka) tvom detetu..ili ti babe i dete gaje dete i sve te divne stvari neko drugi radi.

Pa onda..kad si žena sa invaliditetom i kad vidiš kako se suočavaš sa odsustvom podrške u svim segmentima pre roditeljstva, desi se da se ni ne usudiš na taj korak ma koliko želela.

I tako ti iako to nigde ne piše zvanično, zapravo NEMAŠ pravo na porodicu i roditeljstvo.

A to -TO je moglo i trebalo da se predoči javnosti kroz članak/prilog a ne da se održavaju stereotipi:

–  da su osobe sa invaliditetom jake, pravi borci/borkinje koji/e sve preguraju.

– Da je invaliditet taj faktor koji ih ograničava i čini velikima a ne to što država Srbija ne čini (u pojedinim segmentima) ništa da poštuje Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom

– da država i mi kao pojedinci, ne treba da uradimo ništa u smeru podrške majkama sa invaliditetom jer one su „superdisabwomen-ke“

E zato takve postove ne like-ujem, ne delim. Nek sam i namćor al neću da budem deo te mašine.

 

Igre bez granica ili kako me trbušni ples promenio..

 

Imati invaliditet je objektivna stvar…

Ali, postoje dve mogućnosti:

  1. Doživljavati invaliditet kao nesreću koja nas je zadesila (što mnogima, na žalost, usađuju od detinjstva roditelji i okolina) i proživeti život večito nesrećan, usamljen…
  2. Doživljavati invaliditet kao izazov (otkrovenje koje se nekima na sreću i desi) i proživeti život igrajući se – kao da non stop igramo Super Maria…

Postojalo je vreme kad sam bila međ’ onim prvima, jer onaj moj otac što ga pominjem često, koliko me je forsirao, toliko mi je stalno bilo prisutno njegovo sažaljevanje sebe samog jer mu je dete citiram “nesposobno”. Pa okrivljavanje moje mame, za moj invaliditet na moje uši.. Pa sa 9  godina istovremeno dok joj on tupi o tome, pišeš oproštajno pismo ubeđena da kad ti umreš onda više nema razloga da on nju gnjavi i da se svađaju… Pa te vuku kod kojekakvih vračara i gatara, koji daju savete da te opet negde vuku da svi komplet tražimo oproštaj od nekih tuđih mrtvih koje su zaboga neki naši mrtvi uvredili pa sad ja plaćam kaznu..

I ti u stvari kontaš ništa drugo nego da je tvoj invaliditet neka mnooogo gadna, nesrećna sudbina. Tvoje doživljavanje sopstvenog tela, ono s ulaskom u devojaštvo, nekako je totalno polupano. S jedne strane, imaš potrebu, želju, naviku (od kad si bila devojčica, ulepšavali su te haljinicama, mašnicama) da se doteraš, a s druge strane, šta god da obučeš – neee možeš sakriti deformitete, uzrok – ružnoće. Jer niko te nije naučio da je tvoje telo samo telo koje je drugačije, nego percepiraš svoje tvoje telo-ružnim.

I zato, kad ideš u susret nekom velikom ogledalu, izlogu – ne gledaš se, jer ne možeš da se suočiš sa svojim patkastim hodom, mršavim nogicama (bez obzira na široke pantalone). Pri tom ponekad gotovo mrziš ta ograničenja u funkcionisanju. I zaljubiš se u trbušni ples pa se diviš kakvu umetnost od sitnih pokreta delova tela žene prave i kontaš kako ti ništa žao nije, samo eto to- što ne možeš trbušni da igraš.

Ali, u nekom trenutku desi ti se otkrovenje i invaliditet ti postane osnova iz koje crpeš mudrost, postojanje nekih afirmativnih akcija ti omogući a ti iskoristiš priliku da s jedne strane radiš na svom intelektu učeći, a s druge strane izađeš iz sredine koja te guši i koja na tvoj invaliditet gleda sažaljivo, sveopšte uzevši, počneš invaliditet i prepreke (psihološke i fizičke barijere) da posmatraš kao izazov, kao igricu.. po sistemu: e, ajd da vidim šta još mogu.. gde još mogu, pa pređeš jedan nivo, pa drugi.. sve u cilju da k’o Super Mario spasiš princezu-SEBE.

Osim gomile novih iskustava desi se i to da se iznenadiš kad shvatiš da se neko osim na tvoj vrcavi um, loži i na tvoje telo i da ne primećuje patkasti hod i mršave nogice već grudi, guzu, oči.. Pa ti bude fascinantno kako sama sebi, a tek njemu izgledaš sexy a ne smešno u čipkastom vešu, halterima.. Pa se iznenadiš kad ti neko napiše da te gleda i želi mesecima, „al si uvek s njim..“..

Jednog dana pomisliš.. ma i taj trbušni..hoću ja i to da radim.. pa svemir čuje silinu tvoje želje i kockice se sklope, upoznaš sjajnu instruktorku koja prilagodi instrukcije i pokrete tvom telu, brzini, mogućnostima ali te ne izopšti već si uvek u grupi sa ostalim devojkama. Treninzi su takvi da, 3 puta nedeljno, sat i po vremena, moraš da gledaš sebe celu u ogledalu. Isprva to mrziš zbog gorepomenutog tripa. Ali onda naučiš da ne gledaš invaliditet, već lepotu svojih ženstvenih pokreta. Bokove, stomačić..dekolte.. kosu.. Počneš da gledaš svoje telo njegovim očima.  Počneš da voliš svoje malo „čudno“ telo. Počneš da pucaš od samopouzdanja i seksipila, makar i natripovanog al nema veze. To je energija koju odašiljaš, jedino je to važno..

I iako si htela samo za sebe da plešeš, instruktorka osmisli koreografiju za javni nastup. Ne baš luda za eksponiranjem u oskudnoj odeći u javnosti ali sa ličnom misijom da uvek iskoristiš priliku da rušiš predrasude i budeš možda nekome primer, pristaneš da odplešeš u klubu SNPa.

Na kraju, poželiš da to iskustvo i mogućnost podeliš sa drugim ženama i osmisliš i sa instruktorkom kreiraš video priručnik orijentalnog plesa za žene sa invaliditetom (i za korisnice kolica, ne samo one koje se „patkasto“ kreću 🙂 ) pa deo toga staviš na youtube

Ko zna, možda još neka žena sad uživa menjajući se od pačeta kome su (implicitno) govorili da je ružno, u labudicu koja iako drugačija od normativa, odiše lepotom.

 

Ovo je njen korak..

Žena u feminističkom smislu je jaka, samosvesna i osvešćena. Svesna opresije društva koje društvo sprovodi nad njom jer je žena i jer je možda još i nešto drugo –neukalupljivo u sisteme normativnosti. Njeni identiteti su isprepletani. Kao devojčica/devojka sa invaliditetom susreće se sa odsustvom saveta o seksualnim odnosima ili sa savetima da se čuva da ne bude iskorišćena; kao mlada žena sa jasnim porukama da (ona) neće biti supruga, možda samo samohrana majka – ali možda; Njenog partnera/ku nepoznati ljudi oslovljavaju sa „Tvoj brat/sestra“ – „!!!“ – „Nego???“ Ona voli svoje malo, „čudno“ telo, poznaje mu sve ćudi i hirove. Uglavnom mu udovoljava. (Nekada se nije ogledala. Izbegavala je pogled u izložbena stakla). Nekada je živela sa interiorizovanom slikom drugih o sebi.  Sada sliku o njoj drugi interiorizuju od nje same.

Žena sa invaliditetom – feministkinja zna zašto (ni)je prihvaćena, zašto je, kako i kada izbegnuta, prenebregnuta, izopštena, ostavljena zbog neprihvatljivosti invaliditeta i/ili roda. I zna kako da pravi male korake u pravcu promene na bolje.

Ovo je njen korak.

Ovo je moj korak.