Archive by Author | Luna L

Tabu tema među ženama ili možda ne?

Posle jednog opasno dobrog samozadovoljavanja odlazim u kupatilo da se istuširam, ulazim u kuhinju, grabim nešto da žvaknem, sedam za komp i počinjem da pišem.
Šta? Kao žene se ne samozadovoljavaju? Ne gledaju sexy filmove? Ne napale se kad gledaju šta oni to tamo rade? Ja gledam i ako se neko pita, nije me sramota. I uživam, o da, itekako uživam.
Da sam se rodila pre nekih 300 godina verovatno bi me spalili na lomači zbog ovog teksta, a danas ako su normalne mnoge nenormalne stvari, normalno je da se i jedna žena tu i tamo poigra sama sa sobom. Cilj življenja i jeste pronaći način da udovoljiš sebi, zar ne?
Jednom prilikom „nabacivala“ sam jednog čoveka kog sam smatrama OK likom mojoj drugarici… neka sve počne kao neko FB dopisivanje pa ako bude hemije, ko zna. Kasnije sam saznala da je on tolika sirovina od čoveka da mi se zgadilo.
Elem… moja drugarica je želela da to sve ide polako i svojim tokom, a on naravno kao i svaka sirovina od muškarca poželeo je da je odmah baci na krevet i sve po redu kako je on to zamislio. Upadam ja u razgovor sa njim u želji da pokušam da mu objasnim da je ona jedna fina nežna žena, željna ljubavi i pažnje, a ne samog sexualnog čina!
„Sramota, da li ona ima ogledalo kući…treba da bude srećna što je ja uopšte i želim i što sam uopšte pomislio da imam nešto sa njom“… Za mene je svaki razgovor bio završen jer kao što neki pametan čovek reče „kako sirovini objasniti da je sekundarna?“.
Sam čin sexa, vođenja ljubavi ili ga nazovite kako god želite dogodi se kad između DVE (ili više) osobe dođe do onog čuvenog „klik“ u glavi (kod nekih i malo niže ). Fenomenalan način zbližavanja gde proradi skoro svih 5 čula… dodira, mirisa, čula, vida, a ponekad i ukusa. Ukoliko imate partnera koji će pratiti neka od vaših čula, taj dalji odnos evaluiraće u jednu ogromnu erupciju poput vulkana nakon koje će vam sve brige sveta izgledati sitne i ne bitne 😀
Ukoliko nemate partnera, verujem da i same znate šta vam je činiti. Ko je rekao da je ispravno da žena uživa u sexu samo ako je lepa, zgodna, adutima obdarena, obučena u neku čipku i sexi veš, zanosno njiše bokovima… e pa i da je neko to zaista i zakonom odredio ja bih bila prva koja bi taj zakon prekršila.
Da li trebamo da budemo zadovoljne samo zato što je neko poželeo da vodi ljubav sa nama? Da pristanemo u toj igri i na ono što nam ne prija jer ne želimo da kažemo „NE“ iz straha da ćemo uvrediti njegovo veličanstvo? Ako ja zadovoljim njega, očekujem da i on zadovolji mene… priča je jednostavna. I nema odstupanja. Ne postoji razlog koji bi trebao da nas natera da u krevetu radimo stvari koje nam ne prijaju samo zato što neko drugi to želi.
Nikad nisam bila u fazonu „Jao, pa kako ću ja u krevet sa njim, pa ja „imam“ invaliditet, šta ako mu smeta, sramota me“. Sramota? Čega? Toga što imaš invaliditet ili toga što si živo biće i osećaš želju? Moj invaliditet je deo mene, ukoliko se stidim njega, stidim se same sebe. To što imam želju želju da budem nečija i da neko bude moj u krevetu je fantastično!
Ukoliko imaš poverenja u osobu pored sebe, i ukoliko je on već tu pored tebe, svestan je tvog invaliditeta, na tebi je da se opustiš, uključiš svih 5 čula, prepustiš se i uživaš. Bilo bi šteta da propustiš taj osećaj 

Ljubav, ti i ja…i još neko??? – I deo –

Gubim se polako, osećam da u meni nešto nije u redu… osećam da mi se celo nebo nadvilo nad glavom i samo čeka taj neki mali „klik“ pa da se saspe na mene… zatvaram oči na terasi van kancelarije gde radim već 3 godine… hajde da se preispitam šta me pritiska. Dakle, imam posao, nije preterano naporan, plata jeste minimalna, prevoz koliko toliko pristupačan meni kao ženi sa invaliditetom, ne nije to… roditelji su koliko toliko zdravi, nisu životno ugroženi… nije ni to…. ne bole me noge… imam vezu od 3 godine verena sam već godinu dana… steže me u grlu, Bože pa šta mi je, pri svakoj pomisli na tog momka meni je nelagodno, a volim ga… da li?
Kreće scenario kao u nekom filmu gde se dva duha u obliku čovečuljaka raspravljaju na mojim ramenima… često mi se dešava da dva glasa “vode politiku” i razmenjuju mišljenja u mojoj jednoj glavi… nije mi palo na pamet da na poslednjem razgovoru sa psihologom pomenem to 😀
Duh na levom ramenu: Pobogu Luna pa ti si invalid, pogledaj.. imaš sve što neke devojke mogu samo da požele i opet nisi zadovoljna… šta ti želiš devojko draga pa da budeš zadovoljna??? Šta fali što on tu i tamo malo švrlja… ipak se opet vraća tebi, nije bitno ni to što je to tvoja koleginica sa posla, nemoj da si prezahtevna možeš da ostaneš i bez toga pa da budeš na kraju sama. A to je sećaš se jedini strah koji imaš!!! Proći će njega to.
Duh na desnom ramenu: Luna! Pogledaj se u ogledalo, šta vidiš?
Vidim devojku lepe kose, plavih očiju, lepih usana, te usne je uvek krasio osmeh, al sad je više oblika tužnog smajlija nateram ga tu i tamo da se ponekad razvuče dok ljubazno odgovaram na pitanja radnika ili se javljam na telefon… krupnije sam figure, lepih grudi, ne skladnih bokova, i nogu takvih kakvih su… nejednake, al Bože moj … koliko god je ta slika manje više privlačna, unutra se osećam kao obična mlada devojka sa dvadesetak i nešto godina, koja je ulagala u sebe, u svoje obrazovanje, kulturu, koja želi da osnuje normalnu vezu, da voli i bude voljena, da jednog dana ima porodicu sa čovekom koji je spreman da ide pored nje i da je razume i pre svega poštuje!
Duh na desnom ramenu opet: Luna! Zašto misliš da bi trebala da se zadovoljiš nekim ko te iz nekog svog razloga ne ceni dovoljno? Zašto bi morala svog momka da deliš sa nekim i da to prihvatiš kao normalnu stvar iako se kosi sa tvojim principima. Ti si uvek bila ponosna na to što jesi, ti jesi invalid, ali jaka žena sa invaliditetom, stabilna ko tvrđava, pametnog rasuđivanja, društveno prihvaćena, sposobna da uzmeš konce svog život u svoje ruke, a ne da ih daješ nekome ko ne zna ni svoje da kontroliše. Mrdni se ženo, pokreni se i dovedi svoj život u red, ne zadovoljavaj se lošim, ti imaš mnogo da ponudiš!!!
Ali mi živimo zajedno već skoro 3 godine… njegovi me vole i već računaju na tu glupu svadbu, baba se čak nada i nekakvoj unučadi… kako da im objasnim da ja to možda ne želim… ja sam u njhovoj kući već 2 godine, kuvam, spremam, kako da im objasnim da ću najverovatnije da napustim njih i kuću koju je moj nesuđeni „svekar“ uredio onako kako sam ja želela… kako da im kažem da moj dragi nije više toliko pažljiv i nežan kao da početku i da mi se javljaju žene sa pričom da “nose” njegovo dete… bestraga… moji će tek da polude. Treba i da objasnim kako bi on trebao da uzima i redovnu terapiju jer je psihički nestabilan i agresivan. Da nisu tajili njegov zdravstveni problem, možda bi sad sve bilo drugačije… prihvatila sam ga za SVOG jer znam da može i pokazao je da može da bude dobar životni saputnik, ali zar mu sad više nisam dovoljna? Svi su imali neki svoj kalup kako bi on to trebao da izgleda, da se ponaša, da priča…
“Luna, ti moraš da ga “pritisneš”, on je dobar momak, al mu treba čvrsta ruka”
“Ne možeš da dozvoliš da ponovo počne da pije, nije to radio od kako je sa tobom, povedi računa”
To su najčešće bile reči koje su mi upućivali njegovi, često sam i ja samo klimala glavom nošena voljom da ta veza uspe, a još češće sam vrištala sama na sebe “Pizda ti materina Luna pa ti trebaš da mu budeš devojka, ljubavnica, žena, a ne majka i osoba koja će ga vaspitati, al ajde još samo ovaj put”…. BAR DA JE TO BIO POSLEDNJI PUT…

Priča će se nastaviti…
Nikad ne dozvoli da ti prioritet bude, neko kome si ti samo opcija

Da li da istrajem…

Ne znam šta ste vi želeli dok ste bili dete, kada ugledate avion na nebu, sećam se da sam ja poželela da budem “zdrava”. Pogrešila sam što sam to i izgovorila pred devojčicama iz kraja, koje su tako tužno i sažaljevajući ispustile jedno ”aaaaaa…rekla je da želi da joj poraste noga…” Jeste…to sam poželela, a one su imale one klasične želje, da budu doktorice, učiteljice, manekenke…zar nije normalnija želja da budeš “zdrav”…SHIT već sam se izdvajala. Bila je odvratna pomisao na to da sam drugačija i da ja NE MOGU da igram lastiš i sl…mada, moram priznati da me i nisu toliko odbacivali iz društva, al sam osećala da nešto ne štima.
Godine su prolazile želja je ostajala ista, sa sve više godina, nade je bilo sve manje, dok nije iščezla…
„Ona je nama pametna“,
„Baš je lepa“
„Zrači“
„Eto Bog na jednoj strani uzme, a na drugoj da“
E pa Bože baš ti hvala…svi ti komplimenti rodbine i prijatelja malo su mogli da mi objasne šta se u stvari dogodilo…moje tada male godine je zanimalo samo zašto ne mogu da trčim kao ostala deca…šta se to meni dogodilo…je*em li ga…ne znam ni dan danas…nazovimo to „višom silom“.
Prihvatiti sebe je jedan od najvećih izazova u životu svakog čoveka, ali prihvatiti sebe kao ženu sa invaliditetom može samo jaka žena, samouverena, svesna svojih vrlina i mana, žena koja je iskrena prema sebi najlakše će proleteti kroz sve prepreke koje će joj ljudi postavljati…
Priznajmo da nam nije život otežao postojanje, već mi to radimo jedni drugima, pa shodno tome…drago mi je što sam dokazala da vredim toliko da bi neko trošio vreme smišljajući kako da mi napakosti…
Odluke, odluke, odluke!
„Luna šta će ti srednja škola, radićeš nešto sa osnovnom“
Imala sam ogromnu volju I želju da završim neku školu i da dokažem koliko sam uporna i marljiva i da zadivim i roditelje i poznanike…imala sam želju za dokazivanjem. Završila sam srednju školu – gimnaziju.
„Luna ne treba ti fakultet… nećeš uspeti sama, i bolji učenici su padali godinu, ako ne upadneš na budžet mi nemamo para da te finansiramo, brat “pada” godinu već drugi put, a toliko je bolji učenik od tebe, kako ćeš sama u tom gradu, kako ćeš sa svojim invaliditetom, šta ako ti se nešto dogodi?!“
Luna je molila Boga da se nešto dogodi 
I dogodilo se… upisala je fakultet u prelepom Novom Sadu u kojem joj je srce i duša i dan danas, prva ljubav…prvi porazi, ali i prve pobede, studentski dom, ludo društvo, nema malograđanskih pogleda čuđenja kako to ona hoda…počela je da živi život, svoj samostalni život. Uživala je!
Verovala je u sebe i snagu u sebi, uputila se sama sa koferom punim nade da će da uspe i da će se ispred nje otvoriti neki novi život…potpuno drugačiji od onog koji je živela u malom gradu.
Shvatila je da ćovek zaista mora da veruje u nešto, malo u čuda, malo u sudbinu, malo u Boga, a pre svega da ima najveću veru u sebe. Da sama sebi bira put, ponekad i da rizikuje, da upornošću pobeđuje sopstveni strah.
Neko će sad da kaže “jaka stvar, završila je faks pa šta” samo one osobe koje su slične meni, čije mogućnosti nisu ograničene već OTEŽANE mogu da shvate koliko borbe i snage je potrebno izboriti se za školovanje, obrazovanje i nadogradnju sebe kao ličnosti.
Žene, kraljice mi smo sopstveno čudo, mi možemo sve, ne dozvolimo da nas bilo ko ubeđuje u suprotno!

Luna je ekonomista, radnica, sa radnim stažom od 5 godina. Samostalna i samouverena. Ponosna je tetka, sestra, kćerka. Sadašnja je devojka, ljubavnica, bivša je verenica…Luna je žena ispunjena svojim snovima, težnjom ka njihovim ostvarenjima, strahovima i njihovim pobedjivanjem….Luna je osoba sa invaliditetom i osoba bez posebnih potreba..