Život OSI u Srbiji

Zdravo, ja sam Marina imam 25 godina, imam cerebralnu paralizu. Zavrsila sam srednju skolu, ne mogu nista sama a opet sve mogu. Trudim se da živim i da radim to što se meni sviđa. Naravno tu je moja mama i ona mi pomaže, ali ja bih volela da nju malo rasteretim pa da dobijem personalnog asistenta. Da li je to u ovoj zemlji normalno ili samo pusti san? Pre će biti ovo drugo… Da li neko zna nekog ko ima personalnog asistenta? Čitala sam na fb da u Hrvatskoj traže personalne asistente preko oglasa i da ih osobe sa posebnim potrebama, tj. mi, same biraju. E, pa šta više da kažem. Mislim, treba mi taj nesretni asistent za provod, da idemo u bioskop, na koncert, u kafić….i onda je nekako logično da izabereš ti nekog sa kim ćeš da provodiš vreme. U gradu, mislim na NS, dosta su se potrudili oko nas i ima dosta mesta gde bih mogla da ufuram u kolicima, ali daj, zar sa mamom… Ma to je baš bezveze. I znate li šta bi volela više od svega DA POSTOJI NEKO KO BI ORGANIZOVAO PREVOZ NA KONCERTE U BG ILI KONKRETNO U SUBOTICU NA KONCERT ĐOLETA BALAŠEVIĆA. Treba nam to da se pokrenemo i da idemo i vidimo SVE!!! ko i svi ljudi bez posebnih potreba.

One thought on “Život OSI u Srbiji

  1. draga Marina hvala što si to podelila s nama… samo imam komentar na termin posebne potrebe… nemamo mi posebne potrebe – imamo iste potrebe kao i svi drugi -da se krećemo, spavamo, jedemo, volimo.. samo svoje potrebe na drugačiji način zadovoljyvamo.. u prilog tome je upravo i ceo tvoj tekst: ti imaš potrebe kao i bilo koja devojka tvojih godina-da živi život punim plućima (ništa tu nije posebno u potrebama…)..jedino što ti za to treba podrška društva u vidu personalne asistencije… na žalost sistem PA je kod nas nerazvijen, čak i onno što postoji u NS je nesigurno i ograničeno na svega par osoba… ali, drago mi je veoma što si nam se pridružila- da svojim angažovanjem -makar i pričom o važnosti toga utičemo da se stvari menjaju na bolje 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *