O dobrom seksu i lošem stavu

Dugo sam razmišljala da li da napišem ovaj tekst ili ne. Najčešće se pera latim kad sam besna, pa ću priznati da je i ovaj tekst poprilično potaknut besom na neke dogadjaje.
Autorka: Snježana Jolić
Poznata sam kao neko ko ruši predrasude i razbija tabue i stereotipe, pa ovo možete posmatrati kao potvrdu tog mog imidža.
Ne, neću pisati ni o politici, ni o fudbalu, pisaću o onome što sam zaključila iz svog iskustva ali i iz tudjih. Ovim rizikujem da vam se potpuno ogolim, da kažem neke stvari koje se tako lako i ne iznose u javnost. Rizikujem i da možda povredim na neki način neke ljude ili ih razotkrijem, ali je ovo nešto o čemu jednostavno mora da se piše i priča. Potrudiću se da direktno ne ugrozim, ni sebe ni druge.
U našem društvu je uglavnom uvreženo mišljenje da su ljudi sa hendikepom aseksualni. Da im ne treba niti žele seks, ljubav, brak, porodica i sve što ide sa tim. Da su prosto osudjeni da ceo život posmatraju tudju porodicu, vezu, decu… iz prikrajka, i tuguju nad svojom nesrećom. Što bi rekao naš narod, da nosi svoj krst. Jedni sažaljevaju, drugi nad njima tuguju. Cele generacije osoba sa hendikepom se tako vaspitavaju i suzbijaju im se nagoni.
I te kako je i ljudima sa hendikepom potreban partner, ljubav, seks, potomstvo i sve što ide uz to. Većina osoba sa hendikepom i sama se povinuje ovim predrasudama i stereotipima i prosto skoro ništa i ne čini da pokaže kako su i oni društvena bica sa svim društvenim potrebama kao i oni koji gaje predrasude. Žive u svom svetu večno u sebi pateći i naravno, kao posledica te patnje, puni frustracija što se ne mogu ostvariti veze i seksualne odnose. U nekim severnim zemljama su razvili neku vrstu servisa plaćenih ljubavnica, kako bi (većinom muškarci sa hendikepom) ostvarili i seksualne odnose. Koliko je ta praksa dobra, to je diskutabilno, ali sigurno da ljudima pruža neku vrstu kompenzacije. Ipak, postoji deo ljudi sa hendikepom, medju koje ubrajam i sama sebe, koji se svim silama bori da živi jedan normalan zivot, pa i da voli, bude voljen, upražnjava seks i osniva porodicu. Neki imaju više, neki manje uspeha. Puno je prepreka, neuspelih pokušaja, osudjivanja njihovih partnera/ka od strane okoline, ismevanja, javnog izrugivanja… Stavlja se jos jedno obeležje. Sećam se začuđenih lica nekih meni vrlo bliskih ljudi, kada sam im saopštila da sam vec vodila ljubav. Znam da su mislili da mi se to nikada neće desiti i prosto se ta tema preskakala, kao neka kazna ili usud.
Često sam, dok sam bila mladja dobijala pitanja od ljudi, “Je l’ima u tim vasim udruženjima i nekih ljubavi?”. Uglavnom su to pitanje postavljali na način kako se postavlja predškolcima. Ja bih onda po malo zlobno odgovarala da u udruženje idem da se borim protiv predrasuda, a da ljubav tražim svuda oko mene. Naravno, posramljeni bi preskakali temu i odjednom ih je zanimala vremenska prognoza. Njima se to prosto podrazumevalo, da samo izmedju sebe osobe sa hendikepom mogu ostvariti neke ljubavne veze i to uglavnom platonske. Naravno, i u udruženjima, baš kao i u svim sličnim malim zajednicama, radja se i ljubav, i znam par divnih parova, a neki imaju i potomstvo. Nikada nisam birala samo partnere koji nemaju hendikep, niti isključivala bilo koje opcije, uvek sam stvarno smatrala da je ljubav svuda oko nas.
U pubertetu kada se bude hormoni i javljaju prvi seksualni porivi, uglavnom sam patila zbog neuzvraćenih simpatija i ljubavi. Kao i sve klinke, maštala sam o princu, rumenoj dečici i kućici na moru. Iako sam išla u školu gde su bila takodje deca sa hendikepom, nekako sam se osećala odbačenom i nepoželjnom. Sećam se koliko sam srećna otišla na spavanje ono veče negde u sedmom razredu, kada sam dobila poljubac u obraz od prvog “dečka”. Tokom fakulteta sam na neki način i prestala razmišljati o tome, a onda sam se na trećoj godini bukvalno opsesivno zaljubila u jednog asistenta. Nisam ni u ludilu smela da mu to kažem, jer sam znala da je na fakultetu toliko lepotica. Iako mi je bio posebno naklonjen, mogu slobodno reći da smo se i družili, znala sam da sam “van konkurencije”. Mozda bi sa današnjim iskustvom nešto se drugačije ponela, ali kad sve saberem znam kakav bi bio krajnji ishod. Moje poimanje sebe kao žene je bilo skroz urušeno. Mislila sam da nikada neću imati neko seksualno iskustvo, niti vezu. Sva ona pubertetska maštanja su se raspršila kao mehurić sapunice. Upala sam u neku vrstu depresije, i da nisam potražila pomoć jedne divne psihologice, verovatno bi i danas o sebi mislila kao o bezvrednoj lutki. Tek negde oko 25-te sam ostvarila svoju prvu ljubavnu vezu ili nesto sto bi se time moglo nazvati. Da ne bih sad prepričavala svoju ljubavnu hroniku, i pričala sve moje ljubavne uspehe i padove, te pretvorila ovo u blog o sebi, reći cu vam do kakvog sam zaključka došla.
Kao sto rekoh, deo nas osoba sa hendikepom se trudimo da vodimo normalan zivot i na tom polju, ali samo mali deo, stvarno i do kraja, uspe da to ostvari. Naime, dobar deo momaka sa hendikepom koje ja poznajem, iako znam da se mnogi neće složiti sa mnom, su uspeli da ostvare ozbiljne veze jedino ako su stvarno veliki šarmeri, ali ako pored toga imaju i dobar auto i dosta para. Ne kažem da su uz njih samo sponzoruše, ali mislim da je to bio popriličan motiv da progutaju njegov “nedostatak” i izbore se sa osudjivanjem okoline. Tu mislim prvenstveno na one koji su našli devojke koje nemaju (bar vidljiv) hendikep, mada znam da su roditelji branili i nekim devojkama koje imaju hendikep (ali i momcima) da za partnera imaju opet osobu sa hendikepom. Čak mi je i jedan drugar koji ne vidi rekao da on nikada ne bi izabrao devojku koja takodje ne vidi, možda, ali samo možda, neku koja ima drugačiju vrstu hendikepa.
Danas su žene uglavnom svrstane u kategoriju “mesa” i prostog seksualnog objekta. Zavladala je neka hipokrizija na polju braka i porodice, ali kada su žene sa hendikepom u pitanju, onda je to jos izraženije. U našem društvu su inače velika očekivanja od zena. Treba da budu i lepe, i pametne, i dobre supruge, ljubavnice, majke, da imaju dobru karijeru, i ko zna šta sve ne. Čim se posumnja da neka od nas ne može sve to da iznese, baca se anatema. U odnosu na muškarce sa hendikepom, žene sa hendikepom, iako mi opet neće mnogi verovati, mnogo lakše dolaze do seksualnih partnera, ali izuzetno teško i do ozbiljnih veza i braka. Opet, čast izuzecima koje su uplovile u stabilne veze i oprobale se kao supruge i majke. Neke sa partnerom koji imaju hendikep, a neke sa onima kojima se to bar ne primeti. Šta vise, razlog zašto sam i pocela da pišem blog je, što sam pobesnela na silne ponude za “kres” varijante. Često mi kazu “Eto, nisam još to probao, seks sa devojkom koja koristi kolica”. Valjda sam im kao neko egzotično voće. Naravno, sve to treba da bude obavijeno velom diskrecije i tajni. Izgleda da im dodjem kao neki eksperiment? Ponekad se osećam kao odbačena krpa zbog toga.
Imala sam nešto ozbiljnijih veza, sa jednim dečkom sam i živela, ali i nekih koje su bile tek usputna vidjanja zarad seksa. Moram da kažem da nisam odmah pravila baš preveliku selekciju, i u početku sam, poneta ponudama kao potvrdom da ipak vredim kao žena, pristajala i na ne baš najbolje varijante. Medjutim, većinu sam sama i svesno odabrala i vodila u pravcu kojem sam želela. Nekada uspešnije, nekada manje uspešno. Ipak, mogu ih svrstati u neke faze i “kategorije” . Prvo su isle one varijante, znaš ti si super osoba i super prijateljica, ali… Onda su došle one, možemo se vidjati, provoditi vreme zajedno, uglavnom u zatvorenom, uz puno strasti i neznosti, ali to je samo izmedju nas, drugi ne moraju za to da znaju. Treće su, ti si super, lepo nam je, dobra si u seksu, dobra si domaćica, super se provodimo sa tvojim prijateljima i lepo mi je sa tobom uopšte, ali znaš, ljudi ce osudjivati, velike su predrasude, daj mi vremena da te upoznam sa mojim prijateljima i porodicom (naravno, vremena nemam na pretek, a onda ni strpljenja ni zelje da cekam do besvesti, tako da smo zavrsili pre ikakvog upoznavanja sa ekipom).
Nekako mi je ironično da, što sam starija, sve više i otvorenije mi izlazu svoje predloge i ponude, od kojih mi se većina gadi. Sa godinama i moj ponos i samopoštovanje su sve veći. Zato sam odlučila da ću se na neki način igrati. Naravno, ne sa tudjim osećanjima, već sa tom “kurvom životom”. Odabraću samo ono što stvarno želim i kad želim. Dobila sam potvrdu sebe kao žene, što bi se reklo, eto znam da i to mogu. Jedno znam, a to je da nikada neću odustati od potrage za srećom. Ako je pronadjem, onda će to biti osoba koju ja izaberem, kad je ja izaberem, i samo ako mi sa tom osobom bude prijao i seks i sve ostalo sto ćini lepim zajednićki život dve osobe. Ako ga ne pronadjem, opet ću uživati u životu i svemu onome sto mi pruži, i sreću podeliti sa osobama do kojih mi je već izuzetno stalo, a sa kojima sam povezana krvnim ili prijateljskim vezama.

tekst preuzet po odobrenju autorke sa http://www.e-balkan.net/index.php/fokus/19605-o-dobrom-seksu-i-losem-stavu

One thought on “O dobrom seksu i lošem stavu

  1. Bravo devojko! Nemam reci koje bi opisale kako se osecam posle ove tvoje price..toliko zrelo..toliko puno samopouzdanja..samo napred, zelim ti da pronadjes srodnu dusu sa kojom ces uzivati bas u svemu! :*

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *