„Šta to ona ima što ja nemam???“ Ili Zašto (voli Micu k’o C začin)?

Znate ono kad sam pre par meseci pisala o Deliji? Deda iz sela, koji je ubio u pojam sa tim da je moj partner delija (jer je, jel te sa mnom u vezi). 

E to priča stariji narod..

A mlađi, (kako čuh nedavno – posle toliko godina), pričali i misle da – mora da je po sredi neki eksperiment, a ako potraje… korist.

Još ako ti je partner/ka lep/a, uh onda je sigurno korist.

Usudiću se da mislim da znam da:

  1. osobe bez invaliditeta kontaju: „kako može ona/on da ima momka/devojku (devojku/momka :D) a ja nemam???!“ ..“kako on tako lep da bude u vezi sa nekom njom, „invalidnom, nikakvom“… „kako ona, tako dobra riba da bude sa onim invalidaćem, kljakavcem?“..
  1. a osobe sa invaliditetom „pa eto i ja vredim.. imam i ja invaliditet ali imam i druge kvalitete“.. (a istini za volju, možda je sasvim obična osoba, ni naročito inteligentna, ni vredna, ni ambiciozna, ni načitana, ni druželjubiva,..ili, prosto, jednostavno, još nije sreo/la osobu, ili se nije usudio/la..) pa „Šta to ima ona što ja nemam? Što to pored njega nisam ja?“

Kad se stvari razlože.. ima tu nivoa i nivoa..

S jedne strane kontaš da ljudi ne priznaju, ne vide tvoje kvalitete koji su (toliki i) takvi da invaliditet biva apsolutno nebitan… prestaje da bude opažan..

S druge strane, ljudi ne pomisle da je taj neko ko je s tobom jednostavno normalna osoba koju zabole za invaliditet, tj. koja te zbog invaliditeta ne doživljava kao manje vrednu, manje osobu, manje muškarca il ženu…tvoj invaliditet je tvoja karakteristika – kao kad si levoruk/a.. (a ono kad smotano delaš, jasno je da nisi smotan/a po sebi već nije lako biti levoruk/a u svetu gde je sve podešeno za desnoruke)

S treće strane, učitavajući motiv koristoljublja u čoveka, počnu da se ophode prema njemu/njoj kao prema lošoj-koristoljubivoj, pa mu/joj usput uz koristoljublje, učitaju još svašta nešto.. (ne mož’ biti da si koristoljubiv/a a da nisi i…)

A caka je u ovome: Moja majka često govorila dok sam mlađa bila: „ničiju sreću nisu paščad poj’la“… I zaista, živim u uverenju da je moja sreća TU: niko mi je nije uzeo, nije je neki izgladneli kuca pojeo, tu je… postoji kao DYNAMIS (moć i mogućnost, kao potencijal) i ENERGEIA (aktivnost) da bude MOJOM RUKOM oblikovana i proživljena.. i da sreća postane MOJA sreća.. I ja sam eto, svoju sreću oblikovala, jednom hrabrošću, jednim nečekanjem ko će prvi da pomene..nečekanjem da se samo od sebe desi..

Pa nastavljanjem da gradim, oblikujem, pišem svoju priču. I to najčešće ne onako kako kako su me učili da treba da zvuče velike ljubavne priče..već kratkim poglavljima pisanu priču, bez velikih natripovastih očekivanja, puštajući da taj neko s kim sam, bude ono što jeste a ne što sam ja zamislila da bude i voleći ga tako.. (ne)savršenog J

Možda je upravo to – ta moja hrabrost, moja neočekivanja, neukalupljivanja, možda je to što nisam prejudicirala godine zajedništva, već sam pustila da- nek traje koliko traje.. (Da ne bude zabune, dok je meni (moj) invaliditet bio važan u pomalo negativnom kontekstu, dok nisam kontala svoje osobine kao moguće nekom vrlo vredne, dok nisam utuvila u glavu da nije normalno da je invaliditet unižavajuća   karakteristika, već je normalno da bude samo karakteristika poput plave kose i levorukosti – dotle sam i ja imala sumnje i iznenađivanja po istom goreopisanom principu-„bogte, šta radi sa mnom pored ‘nako lepih žena“ )

Na kraju, možda nije ni važno-zašto..

Aliiii, na kraju krajeva, ipak sam ga zamolila da napiše (i on napisao) zašto:

Zato što je maštovita

Zato što je strpljiva

Zato što nije posesivna

Zato što me podržava

Zato što ima razumevanja

Zato što ima poverenja

Zato što me upotpunjuje

Zato što mi se uvukla pod kožu ..

… (I još neki ZATO-i koji nisu za svačije oči :D)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *