Ja sam rešen/a, da večno s tobom plešem :)

Počnem da se dopisujem sa jednim likom preko FB, par godina stariji od mene, u tako reći najboljim godinama…lepo građen, privlačan priznajem… saznam da je on invaliditet stekao. I naravno, ja ko ja, uvek imam neko pitanje…ali ono što primetim je, da je čovek čvrsto nogama na zemlji…Sabranih misli…pametnih odgovora. Sviđaju mi se ljudi poput njega koji nisu dozvolili da ih invaliditet spreči da postoje!
Kaže „nogu pred nogu nije nešto čudesno, to je upornost… boli me kad ustanem ali ne marim“. Čitam i čitam koliko ima volje i snage i upitah tako obično pitanje, „Šta te to gura da ideš napred?“, a dobih odgovor vredan aplauza i naklona „iskra ljubavi…totalna, apsolutna praznina, kada sedis sam bilo gde i ta praznina postane toliko gusta i napeta da počne da puca i kazeš “hoću i ja da živim da se usavršavam, upoznajem, vodim ljubav, imam decu, borim se za zrno slave ili uspeha ili nečeg drugog što sam smisliš ili ti se da u životu ili uzima, to je ono čemu se nadam i ono što me vuče da pucam od sebe samog!” Ležim i razmišljam…
Moj invaliditet se rodio zajedno sa mnom, tako da se družimo već skoro pa tri decenije. Najbolji smo prijatelji i niko me ne poznaje bolje od njega. Niko bolje od njega ne zna moje granice, ali ni to koliko sam uporna. On najbolje zna šta ja mogu, i često sa njim se konsultujem pre nego što se upustim u neku avanturu jer normalno, s obzirom da je deo mog života red je da se i on pita. Kao i svako prijateljstvo i naše je imalo trzavice, svađali smo se, nije da nismo. Uglavnom naše prepirke budu oko toga kad on ne želi negde da ide, a ja želim, nije on neki tip koji voli da se eksponira i razumem ga kad malo bolje razmislim. Nađe tako neke razloge pa me ubeđuje da ga poslušam, nekada me ta njegova upornost i plaši. Ali ja ga prihvatam takvog kakav jeste, uostalom, ne možemo svi biti savršeni zar ne? Nekad verovatno i on ima loše dane. Poštujem ga jer da nije njega u mom životu verujem da bih se ja razvila u mnogo drugačiju osobu. Često se zapitam gde bih ja bila i šta bih sad radila da nije bilo njega da me ponekad spreči u nečemu i natera da razmislim i do tri- četiri puta kako bih donela pravu odluku… Sigurna sam da je on mnogo uticao na razvoj mog karaktera i na svaki mogući razvoj mene. Priznajem da sam zbog njega bila ponekad izložena čudnim pogledima, i mnogi su se raspitivali o njemu jer takve prijatelje nema svako. A u ovom svetu sve što nije svakodnevno biva odbačeno. Zbog njega me smatraju ponekad manje vrednom, neki me čak smatraju i čudnom. Bila sam u situaciji da gledam kako neki odbacuju takve prijatelje jer ne žele da budu drugačiji od drugih…a ne shvataju da time najviše štete nanose sebi, svojoj duši i srcu…takvi ljudi mora da puno pate…patim i ja ponekad, al to prodje brzo. Zahvalna sam mu ipak što je takav kakav je, hoću da zna da ga ne osuđujem i da ga ne mrzim. Naljutim se ponekad na mog druga od rođenja, al me brzo prođe jer znam da će on do kraja mog života biti uz mene, i kao pravi životni saputnik neke dane će mi činiti lakšim, a neke težim. Ne osuđujem ga, ne osuđujem sebe!
Nauči da živiš sa onim što ti je život dao, prihvati svaki deo sebe koliko god nesavršen od bio!

Luna L

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *