“A zašto ja branim se, ne napadam?”

Ko ste vi? Hajde da porazgovaramo na tu temu. Da vas čujem…umete da iznosite svoje mišljenje kad vas ništa ne pitam. Hajde da čujem sad kad me zanima. Kim se smatrate? Majkom, ocem, bratom, sestrom? Prijateljem? Poznanikom? Rodbinom?
Ja sam očekivala da ću dobiti podršku, ne materijalnu, ne fizičku već psihološku. Znate li šta to znači???
Da me podržite ako se ja drčnem da pokušam nešto. Da mi kažete „bravo curo“ ako uradim nešto iako niste verovali da to mogu jer „ona je invalid“. Jel to previše? Ne morate čak ni to, dovoljno je da mi ne odmažete i da me ne sputavate. NE tupite non-stop kako sam ja invalid. Ja sam toga svesna. JA sam invalid!!! JA najbolje znam šta mogu, a šta ne mogu. Svesna sam sebe kao nekoga ko nije kao vi, nema sve sposobnosti! Svesna sam i kako izgledam i kako razmišljam, i kako me drugi vide i kako me vi vidite. Ali sam ja svesna i koliko vredim, a čini mi se da vi to zaboravljate često!!! Mene ne čini samo dužina suknje ili pantalona, širina majice, veličina grudi niti šminka, ni moj nepravili hod ni moj osmeh, ni moje oči, kao ni boja kose! Mene činim celokupna JA kao fizičko i psihološko biće! Kao neko ko postoji! Kao neko ko voli i želi da bude voljen, kao neko ko se trudi da stvori sebi nešto i budem ponosna na samu sebe. Neke stvari sam radila i da bi vi bili ponosni na mene! Vi…moji roditelji, brat, sestra, rodbina i prijatelji! Nisam rodjena da bi ste mi VI odredili prioritete i putanju koJu ja trebam slepo da pratim BEZ OBZIRA ŠTO SE JA TU NE PRONALAZIM! Niste stvoreni da bi ste dali sebi za pravo da mi govorite kako sam sebe ponizila ovim ili onim delom, nije vas Bog dao, da se usudite da me svojim rečima ponižavate jer ste besni, niti da me rasplačete svojim postupcima samo zato što se moje razmišljanje razlikuje od vašeg! Ja pokušavam! Ja se usudim! Ja je*em mater sama sebi kad negde pogrešim i kad nešto ne uspem! Ja padam, ja ustajem, ja puzim i hodam, JA SAM BORAC!!!…. Ja sam vam zahvalna, vama-roditeljima, bratu, sestri, rodbini, prijateljima, na svemu što ste uradili za mene, sigurno sama ne Bih uspela, ali to što ste me rodili, gajili, hranili, čuvali, bili uz mene ne znači da sam vaš poltron i da ja moram da se osećam krivom jer ste neko svoje vreme utrošili na mene! JA to nisam tražila! Ja nisam želela većinu ovoga, al sam prihvatila to što mi je dato! Ne morate vi da mi ukazujete na greške jer ih sama uvidim! Niste dužni da mi očitavate bukvicu! Niste dužni da mi aplaudirate, niste dužni da me podržavate! Ne morate čak ni da budete tu, samo mi ne otežavajte! Da li zvučim nezahvalno? Opet trebam da se osećam krivom jer ne cenim vaše žrtvovanje za mene, vas roditelja, brata, sestre, rodbine i prijatelja??? Ne znam da li se iko od vas zapitao „Kako bih ja uspevao da sam na njenom mestu?“
To što sam drugačija od vas u svakom pogledu ne znači da sam slabija!

Luna L

One thought on ““A zašto ja branim se, ne napadam?”

  1. “To što sam drugačija od vas u svakom pogledu ne znači da sam slabija!” Bravo devojko! Kazi sve sto ti je na dusi! Kazi sve sto mislis! to je tvoje pravo! I cini mi se da nisi ni trazila da se rodis…ali desilo se..nisi trazila invaliditet ali desilo se…tako neka se desavaju i tvoje reci..ne sputavaj ih!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *