To se ne leči, to se pobedjuje…

„To od čega bežiš ti..to se ne leči…to se pobedjuje…“ – vrišti refren moje omiljene pesme sa mobilnog telefona…
„Heeejjj?”
„Šta radiš, hoćemo li negde večeras, malo šetnja, pivce?“
„Može, oko 21h?“
„Odgovara, dolazim po tebe“
Bio je to moj ortak…moja dugogodišnja podrška, moj kritičar moj oslonac, neko ko me pogura kad zakočim i koga ja znam da poguram kad zakoči I bio je to moj jedini pravi prijatelj što je vreme I pokazalo. Sa muškarcima kao prijateljima je lakše nego sa ženama bar po iskustvu kakvo ja imam…njih ne zanima da li ste lepši od njih, ne može njihova devojka da „baci oko“ na vas ( uglavnom ne može ) nisu ljubomorni I sujetni ako imate lepšu kosu, bolji parfem, čistije lice, lepši osmeh…ne zanima ih kako se ona tamo obukla, da li joj je cipela za broj kraća ili duža, ne komentarišu gluposti…jednom rečju jednostavni su!
Šetamo po keju, letnje je vreme pa i ovako kasno ima dosta ljudi. Sa vode dolazi nešto malo svežiji vazduh pa koristimo priliku da dišemo u ovom paklu, tu je i neki mali povetarac i sve je lakše nego na mrtvo golom betonu gde iznad asfalta može da se vidi treperenje vazduha od vreline i udiše se miris katrana i guma koji popušta na letnjoj žegi.
Biramo mesto gde ćemo da smestimo svoje zadnjice, ali da ipak imamo dobar pogled na šetalište ne bi li slučajno videli nešto neobično čemu ćemo se kikoćati naredih pola sata jer je naša mašta bila veoma bujna pa bi “upropastili i iskrivili” najnormalniji trenutak i on bi postao smešan samo nama.
„Hoćeš li da trknemo po neko piće, baš mi se pije nešto?“
„Hajde ti, čekam te ja ovde“ taman sam se smestila i ne bih se pomerila ni da me zamoli Bred Pit
Osta* ja tako sama da uživam…prolaze momci i devojke, neki se drže za ruke “ pa zar i po ovoj vrućini” nasmejah se sama svojoj otetoj misli … neki se ne drže za ruke, prolaze momci bez cura i cure bez momaka i svi nešto pričaju…onaj momak mlatara rukama, ubi se čovek objašnjavajući dok ova dvojica pored njega turili ruke u džepove šortceva gledaju u pod i nogu pred nogu šetaju, objašnjavator je uvek bio bar pola koraka ispred njih. To o čemu je pričao mora da je bilo veoma bitno čim se jadan satra* da im objasni, a oni nisu marili baš puno…Jedna grupa devojaka je prošla u bikinijima…kao na modnoj pisti, prelepih ramena, ruku, oblina, nogu…bosih nogu…sa drsko pravim pogledom I bokovima koji se zanosno njišu pretekle su bržim korakom objašnjavatora i družinu, na sta su ona dvojica digli glavu na tren, a objašnjavator na čitav sekund ućutao pogledao pa nastavio dalje…on se definitivno nije dao zbuniti, ne odstupa od svoje priče!
Prolaze cice u divnim dugačkim suknjama koje lepršaju, pomislih „prekrasne su, volela bih da ih i ja nosim“ setih se saveta meni bliske osobe koja me je ubeđivala da bih ja baš trebala da nosim dugačke suknje i haljine jer bi se tako moj invaliditet bolje „prikrio“ i bilo bi lepše „na oko“.
Ma šta bre koji ku*ac? Da obučem odelo za spejs šatl ja sam invalid pa sam invalid, kad i se to rešavalo odećom ne bi bilo ni jedne osobe sa invaliditetom na belom svetu. Na čije oko bi bilo lepše bre? Ako se nekome ne svidi nek ne gleda. Pre ću da se pobrinem da meni bude udobno nego za nečije oko…nisam naravno sve to izgovorila jer bi bilo prilično ružno I nepristojno, a žena nije imala lošu nameru. Hvala na savetu, možda jednog dana i to dodje u obzir… sad su mi farmerke na + 40 odličan izbor…Luna lažovčino!
Po čemu se razlikuju žene bez i žene sa invaliditetom?
Po oblačenju, obuvanju? Po hodu? Da li samo po izgledu?
Volela bih da mogu da obujem štikle ili da obučem kratku suknjicu, osetim pesak pod stopalima…da bezbrižno razmišljam o budućnosti…o materinstvu, one kad ostanu u drugom stanju svi su srećni…imam utisak da u mom slučaju ni ja baš ne bih bila srećna jer nisam sigurna da bih imala podršku koja mi je potrebna…
Da li tuguju na isti način i istom jačinom kao i mi? Da li osećaju tudju patnju kao i mi? Da li budu odbačene i diskriminisane zbog nečega što jesu ili nisu? Da li znaju koliko su srećne zato što njihov hod nema granicu…one ne hodaju, one lete… Da li imaju manje probleme od nas sa invaliditetom? Da li smo pošteđene nečega ili izložene dodatno?
Volela bih da sam “slobodnije” odrasla, manje stereotipno usmerena od strane okoline I svojih bližnjih…koliko god moj um I pogledi bili otvoreni ka jednoj strani… negde duboko u meni se uvek čuje glas “Luna to ti ne stoji lepo nije dovoljno dugačko da pokrije to I to, nije dovoljno široko, još šire, još duže, još tamnije” pobogu… smatraću da sam se unapredila kao osoba kad postanem manje kritična prema sebi I po tom pitanju…skoro sve ostale barijere sam porušila što iskeno želim I vama…kao što sam već negde napomenula…potrebo je da se usudimo, posle je sve lakše 
„Šta si se zamislila tako? Evo ti pivo“
„Voliš li ti mene?” upitah ga ničim izazvana
“Da te ne volim ne bih ti doneo pivo”- toliko o mom prijatelju 😀

Luna L

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *