TO SAM JA

Ja sam Dragana. Moje telo, ne znam šta radim u ovom telu, čini mi se da bi mi neko drugo mnogo bolje odgovaralo. Pa da krenem od početka. Imam glavu i oči i uši i nos, a u toj šupljini koja se zove glava ima i nekih sivih vijuga. Pa dalje, imam dve ruke i pet prstiju na levoj ruci i pet prstiju na desnoj ruci, sa malom razlikom u odnosu na levu ruku. Nedostaje mi deo kažiprsta. Bila sam nestašna kada sam bila dete pa je jednom  prilikom taj deo prsta odsečen. A imam i torzo sa svim unutrašnjim organima. Negde na sredini grudi, malo prema levoj strani, kada stavim ruku, osećam nešto unutra kuca, to je moje srce koje tera krv u moje vene i koje malo jače lupa kada se umorim. A tu su i pluća koja nekada ne rade baš savršeno pa imama pumpice koje pomažu kod disanja. A tik ispod toga je želudac, jetra, žuč – sa malim kamenčićem, slezena, pa odpozadi dva bubrega, crevca tanka, crevca debela. I naravno dalje bi, pošto sam žena trebalo da postoje jajnici, materica, vagina. E to kod mene baš nije sasvim jasno, nešto nedostaje, a šta neznam ni ja a lekari neće da kažu. Noge, da imam dve noge, desnu i levu. Leva mi je malo kraća, nekih 2 – 3 cm, i na nogama imam prste.

Rodila sam se kao jako mala i sve mi bilo jako super do tamo neke ’84. kad sam se nešto razbolela i od tada lekari me ne ostavljaju na miru. Stalno mi nesto daju, kao leče me, ispituju i ko zna šta mi sve ne rade. Ali moje telo je jako i to sve podnosi. Ne volim ih, lekare. Jer su svašta uradili mom telu.

U mojoj šetnji kroz život prate me neke dijagnoze, tu su, uvek iza mene verovatno se drže nekim tankim nitima, ali ja još uvek mogu i hoću. Da, često se srećem sa nekim – stavovima – stanovništa kao npr.: „jadna ti“, „svaka ti čast“, „ti to ne možeš“…….

Događaj koji ima veze sa ovim stavovima, volim da ga pričam jer mi je smešan, a dogodio se u gradskom busu. Sedela sam na stolici kod prvih vrata, ulazi jedna krupnija žena u BUS (kad vidim „krupnije“ setim se reklame za Biomed 4) i kaže mi da se ustanem da ona sedne. Ja odgovaram: „Izvinite, gospođo ne mogu se ustati.“ Žena koja je sedela do prozora ustaje se kako bi sela ova krupnija žena. Međutim, ta krupnija žena kaže meni: „Pomeri se do prozora.“ Ja joj kažem da ne mogu jer imam veštačke kukove i ograničeni su mi pokreti. Nekako se ona uvukla do tog sedišta pored prozora i sela. A naravno, šlag dolazi na kraju. Okreće se prema meni i kažće mi: „Vi mladi koji se razbolite do svoje 20. godine bolje da umrete!“ Nisam imala komentar na to, samo sam se nasmejala u sebi.

IDEMO DALJE !!!!!

Seka G

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *