ZAŠTO (naročito) DEVOJČICAMA SA INVALIDITETOM NE TREBAJU (Diznijeve) BAJKE?  

 

Pepeljuga: Jednog dana je neki princ odlučio da treba da se ženi. Organizovao je bal ne bi li tu od mnoštva devojaka izabrao svoju buduću suprugu.

Pepeljuga se pojavila na balu i princ ju je zapazio. Ali nije bila onakva kakva je inače bila po kući- neugledna, prljava, u ritama- ružna. Da bi je princ primetio morala je biti lepa.

Jer prinčevi ne zapažaju ružne devojke.

Bajka kao i ostale slične govore da je samo muškarac taj koji ima mogućnost izbora. Žena samo treba da bude lepa i da čeka da bude izabrana.

Kako se to reflektuje na žene sa invaliditetom?

ŽSI uglavnom imaju nisko samopouzdanje, slabije mogućnosti za ostvarivanje socijalnih kontakata, slabije mogućnosti za uključenost u društveni život zbog fizičkih barijera, socijalne distance okoline, lične povučenosti.

Mnoge žene sa invaliditetom stupaju u prve sexualne odnose tek u svojim tridesetim (ili kasnije). Kad kažem žene sa invaliditetom pri tom mislim na žene sa fizičkim – motornim invaliditetom. Što motorni invaliditet više utiče na njenu mogućnost samostalnog funkcionisanja i na vizuelni utisak- to je tipičniji obrazac gorepomenutog ponašanja.

Neretko ti prvi seksualni odnosi nisu proistekli iz ljubavne veze već zato što je ona samo iskoristila mogućnost da to učini možda prvu a možda ne prvu ali u svakom slučaju –u tim godinama se možda već plaši da joj se više takva prilika neće pružiti. Najčešće je muškarac taj koji je predložio, inicirao seksualni odnos. Možda za vreme nekog seminara ili rehabilitacionog oporavka.

Problem nastaje onda kada se žena emotivno veže za muškarca sa kojim je imala odnose jednom (ili povremeno) i idealizuje ga. Zbog niskog samopoštovanja – to što je on (bio) sa njom je za nju znak njegove čovečnosti, dobre duše… Budući da ne doživljava sebe kao seksualno biće, ne može sebe da zamisli kao samo seksualni objekat, samo kao objekat nečije seksualne želje. Istovremeno želi da veruje je on video u njoj „nešto više“ – njenu ličnost.

I žena sa invaliditetom, kao svaka pepeljuga- čeka nekog princa koji će iz ovih ili onih razloga da je primeti. Svakog muškarca doživljava kao baš tog princa, jer drugi možda nikad neće doći. Na njemu je najčešće ishod njihovog odnosa. Ako on odluči da bude s njom –tako će biti. Ona se neće npr. boriti za njega a s druge strane, ostaće s njim iako u sebi zna da to nije to, da on nije TAJ princ. Pošto nije u mogućnosti (zbog pomenutih prepreka) a i pošto joj to nije ni u ličnosti – ona neće „organizovati balove“ gde će izabrati onog koji joj najviše odgovara. Ona će samo pristati na kompromis i pristati na onog koji joj dođe na vrata.

Drugim rečima-više nego druge žene koje odrastaju uz bajku o Pepeljugi, Snežani… žene sa invaliditetom su više pasivizirane kada je reč o uzimanju svog života u svoje ruke, više čekaju da budu birane i više idealizuju muškarce koji sa njima stupaju u odnose (veze).  Izbor kao da nikada nije njihov.

Zaboraviti bajke, dekonstruisati ih i rekonstruisati ih u svojoj glavi, jedan je od najvećih izazova žene sa invaliditetom.
Ponekad i bez jasnih uvida u feminizam, nekoj od tih žena, instiktivno, desi se samospoznaja.. Ona uzme svoj (seksualni) život u svoje ruke..

I izgovori: „Šta bi ti rekao, kad bih ja rekla da želim da spavam s tobom?“ ..On odgovori „Zavisi od trenutka“ Trenutak bude isto veče i potraje godinama (doduše na njeno večito iznenađivanje, al o tome ću već neki drugi put)

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *