Da li da istrajem…

Ne znam šta ste vi želeli dok ste bili dete, kada ugledate avion na nebu, sećam se da sam ja poželela da budem “zdrava”. Pogrešila sam što sam to i izgovorila pred devojčicama iz kraja, koje su tako tužno i sažaljevajući ispustile jedno ”aaaaaa…rekla je da želi da joj poraste noga…” Jeste…to sam poželela, a one su imale one klasične želje, da budu doktorice, učiteljice, manekenke…zar nije normalnija želja da budeš “zdrav”…SHIT već sam se izdvajala. Bila je odvratna pomisao na to da sam drugačija i da ja NE MOGU da igram lastiš i sl…mada, moram priznati da me i nisu toliko odbacivali iz društva, al sam osećala da nešto ne štima.
Godine su prolazile želja je ostajala ista, sa sve više godina, nade je bilo sve manje, dok nije iščezla…
„Ona je nama pametna“,
„Baš je lepa“
„Zrači“
„Eto Bog na jednoj strani uzme, a na drugoj da“
E pa Bože baš ti hvala…svi ti komplimenti rodbine i prijatelja malo su mogli da mi objasne šta se u stvari dogodilo…moje tada male godine je zanimalo samo zašto ne mogu da trčim kao ostala deca…šta se to meni dogodilo…je*em li ga…ne znam ni dan danas…nazovimo to „višom silom“.
Prihvatiti sebe je jedan od najvećih izazova u životu svakog čoveka, ali prihvatiti sebe kao ženu sa invaliditetom može samo jaka žena, samouverena, svesna svojih vrlina i mana, žena koja je iskrena prema sebi najlakše će proleteti kroz sve prepreke koje će joj ljudi postavljati…
Priznajmo da nam nije život otežao postojanje, već mi to radimo jedni drugima, pa shodno tome…drago mi je što sam dokazala da vredim toliko da bi neko trošio vreme smišljajući kako da mi napakosti…
Odluke, odluke, odluke!
„Luna šta će ti srednja škola, radićeš nešto sa osnovnom“
Imala sam ogromnu volju I želju da završim neku školu i da dokažem koliko sam uporna i marljiva i da zadivim i roditelje i poznanike…imala sam želju za dokazivanjem. Završila sam srednju školu – gimnaziju.
„Luna ne treba ti fakultet… nećeš uspeti sama, i bolji učenici su padali godinu, ako ne upadneš na budžet mi nemamo para da te finansiramo, brat “pada” godinu već drugi put, a toliko je bolji učenik od tebe, kako ćeš sama u tom gradu, kako ćeš sa svojim invaliditetom, šta ako ti se nešto dogodi?!“
Luna je molila Boga da se nešto dogodi 
I dogodilo se… upisala je fakultet u prelepom Novom Sadu u kojem joj je srce i duša i dan danas, prva ljubav…prvi porazi, ali i prve pobede, studentski dom, ludo društvo, nema malograđanskih pogleda čuđenja kako to ona hoda…počela je da živi život, svoj samostalni život. Uživala je!
Verovala je u sebe i snagu u sebi, uputila se sama sa koferom punim nade da će da uspe i da će se ispred nje otvoriti neki novi život…potpuno drugačiji od onog koji je živela u malom gradu.
Shvatila je da ćovek zaista mora da veruje u nešto, malo u čuda, malo u sudbinu, malo u Boga, a pre svega da ima najveću veru u sebe. Da sama sebi bira put, ponekad i da rizikuje, da upornošću pobeđuje sopstveni strah.
Neko će sad da kaže “jaka stvar, završila je faks pa šta” samo one osobe koje su slične meni, čije mogućnosti nisu ograničene već OTEŽANE mogu da shvate koliko borbe i snage je potrebno izboriti se za školovanje, obrazovanje i nadogradnju sebe kao ličnosti.
Žene, kraljice mi smo sopstveno čudo, mi možemo sve, ne dozvolimo da nas bilo ko ubeđuje u suprotno!

Luna je ekonomista, radnica, sa radnim stažom od 5 godina. Samostalna i samouverena. Ponosna je tetka, sestra, kćerka. Sadašnja je devojka, ljubavnica, bivša je verenica…Luna je žena ispunjena svojim snovima, težnjom ka njihovim ostvarenjima, strahovima i njihovim pobedjivanjem….Luna je osoba sa invaliditetom i osoba bez posebnih potreba..

Luna L

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *