Autovanje

Uvek sam verovala da osobe sa invaliditetom zbog svog nepovoljnog položaja, diskriminacije, nemogućnosti da zbog arhitektonskih i psiholoških barijera žive punim plućima, treba da budu osetljivi na isti, sličan ili još gori položaj drugih marginalizovanih grupa: Žena, Roma, pripadnika LGBT populacije…

Ali avaj!

Među osobama sa invaliditetom sam viđala najhomofobičnije stavove (viđala, mislim čitala na facebook-u).. kad malo bolje razmislim, to su bili stavovi muškaraca sa invaliditetom. No, neću da generalizujem i olako donosim zaključke u vezi sa rodom/polom imaoca tih stavova.

A žao mi je iz prostog razloga što- budući da sam aktivistkinja i da na tom putu imam priliku da čujem živu reč –uglavnom lezbejki, njihove životne priče, iskustva, shvatam koliko je ta opresija osoba sa invaliditetom-žena i nekog ko je LGBT u principu ista a opet čini mi se, možda „njihova“ i veća nego „naša“.

Kad si osoba sa vidljivim invaliditetom, svoju različitost ne možeš da sakriješ, sve i da hoćeš. Mislim, neretko i hoćeš: oblačiš neupadljivu odeću, šiješ odeću „po meri“ da što više sakriješ „nedostatke“ ili izgradiš svoj stil najupadljiviji od najupadljivijih da skreneš pažnju sa invaliditeta na „ludu frizuru, lude krpice itd“. Ovo su sve podsvesni mehanizmi, naravno.

Ali, ako ti ne uspe, a ne uspe – ljudi (koji vide) vide tvoj invaliditet, neće te tući, vređati, slati na psihijatrijsko lečenje zbog toga kako hodaš, govoriš, izgledaš.. (ne kažem da se nikome nikad to iskustvo nije desilo i ne mislim na vršnjačko nasilje). Hoću da kažem, iako se neretko menjaš da bi se uklopio/la u društvo, ipak ne moraš da sakrivaš svoj identitet u strahu za sopstveni život.

Ali, za ovaj tekst, nešto drugo me podstaklo…

Kao učesnica na manifestaciji 31. Belgrade Ignite imala sam priliku da čujem prezenterku koja je rekla da se zbog straha godinama nije izjašnjavala kao lezbejka (queer)..Za njene kolege njena devojka je donedavno bila „njen momak Goran“. Za njenog oca, ona uopšte nema partnera, jer ne zna da li će uticaj homofobičnog društva prevagnuti nad ljubavlju prema njoj kao ćerci.

I shvatim još jednu zajedničku tačku.

Partneri žena (osoba) sa invaliditetom, takođe se takođe suočavaju sa svojevrsnim aut-ovanjem. Treba reći porodici da je ona- osoba sa invaliditetom. I suočiti se sa posledicama.

A žena, može biti obrazovana, jaka, može biti pokretačica, može čak i biti skroz sposobna da ispunjava rodne uloge – ako živi u sredini gde se invaliditet ne prašta, gde se doživljava kao nesreća, ružnoća… neće biti prihvaćena. (Bar ne iz prve..)

Zbog straha od reakcije primarne porodice, u želji da izbegnu neprijatne pritiske, uslovljavanja, ucenjivanja ili omalovažavanja okoline, rečenicâ poput „nisi mogao da nađeš nešto bolje“ a učeni da moraju da budu „muško“, da produže svoje pleme, mnogi partneri žena sa invaliditetom prinuđeni su da skrivaju jedan deo sebe, svoje seksualnosti. Nekad se godinama biva u tajnoj vezi. Bez obzira na intezitet osećanja, ozbiljnost veze…I neko će reći, da je zaista voli, borio bi se za nju..ali, nekad to nema veze sa intezitetom i vrstom ljubavi. Nekad je potreba da se izbegne haos, strah, jači.. i gotovo..  Kao kad ne smeš da kažeš da voliš drugu ženu –ako si žena, jer ne želiš da te se rođeni otac i majka odreknu, jer je potreba za pripadanjem (porodici) jedna od onih na vrhu. Kao kad roditelji i nakon što si im rekla/rekao ignorišu to sa kim deliš postelju (život) pa se sve nadaju da je to prolazna faza, eksperiment.

Kao kad ispadaš iz okvira „normalnosti“..

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *